Proleće. Umetnost i društvo.
Odnos umetnosti i društvene svesti u vremenu sistematskog urušavanja sistema vrednosti u fokusu je 19. Prolećnog anala u Čačku “Proleće. Umetnost i društvo”, čija je selektorka Marija Radoš odabrala radove 12 umetnika koji su u čvrstom empatijskom odnosu sa sredinom u kojoj stvaraju.
Za 19. Prolećni anale “Proleće. Umetnost i društvo”, koji će biti otvoren 22. maja, Marija Radoš odabrala je radove: Šok zadruge, Aleksandrije Ajduković, Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, Aleksandra Todorovića, Milice Ružičić, Vladimira Miladinovića, Ivane Ivković, Nemanje Nikolića, Srđana Đileta Markovića, Olivere Parlić Karajanković, Predraga Damjanovića i Sandre Stojanović.
Polazeći od stava da je talas tržišne logike velikom brzinom izmenio socijalno-ekonomske pejzaže i vrednosne sisteme u društvu, te doveo do atrofiranja i izumiranja svega što nije našlo mesto unutar globalne “tržnice” ili joj se po samoj svojoj prirodi suprotstavlja, Marija Radoš postavlja izložbom 19. Anala pitanje pozicioniranja stvaralaštva i umetnosti u takvoj situaciji.
“Kompleksna priroda umetnosti stvara atmosferu slobode. U umetnosti znanja i veštine ulaze u slobodne odnose sa emocijama, intuicijom i do kraja neistraženim kretanjima duha. Ako slobodu definišemo samo ovlaš kao težnju duha, onda umetnost možemo da shvatimo kao jedan od poligona za vežbanje slobode. Umetnost je kroz istoriju bila vezivana za elitne slojeve društva, često zloupotrebljavana ili zabranjivana, ne samo zato što je u stanju da generiše društveno ‘nepogodne’ ideje, već i zbog same činjenice da ona angažuje intelektualne i duhovne potencijale individua koji vode ka višim nivoima svesnosti i samosvesnosti nužnim za spoznaju slobode”, navela je Marija Radoš u tekstu za katalog 19. Prolećnog anala.
Milica Ružičić, Štrajk borskih radnika
Skrećući pažnju na današnju elitizovanost umetnosti svođenjem na tržišnu ulogu robe, zbog čega se i do šire javnosti prelama samo zaslepljujuća slika glamura, Marija Radoš napominje da je u procepu između sistema tržišta umetnosti i kreativnih industrija ostalo nezavisno, organsko stvaralaštvo koje je prepušteno malobrojnim mikro-zajednicama i prezreno od šire, potencijalne publike. Kroz neoliberalni tržišni ključ doživljava se kao delatnost neuspešnih “gubitnika” i luksuzno, gubljenje vremena. Paradoksalno, upravo to prezreno i prilično nevidljivo stvaralaštvo tvrdoglavo čuva iskru ljudskosti i često čak i eksplicitno svedoči o teškoj poziciji savremenika do kojih istovremeno ne dopire.
“U krugovima savremenog umetničkog stvaralaštva osvešćuju se problemi i maligni društveni procesi, ali je istovremeno njen uticaj na širu društvenu zajednicu minimalan. Ta frustrirajuća situacija dovodi do toga da prvi borbeni redovi angažovane umetnosti odbacuju pojavnost umetnosti i prelaze u oblast čistog društvenog aktivizma probijajući svoj put dalje ka uspavanoj društvenoj svesti. Ali ono što umetnost implicira i što mora biti sačuvano su stvaralački procesi koji su vitalni generatori kritičke svesti pojedinca i društva. Savremeni modeli življenja, birokratizacija, konzumerizam, lake zabave … potpuno potiskuju misaono i intelektualno-konstruktivističko iskustvo stvaranja, osmišljavanja, konstruisanja, pravljenja i umesto njihovih plodova raste parališući mulj regresije i depresije”, navela je Marija Radoš, inače kustoskinja Nezavisne umetničke asocijacije Remont iz Beograda.
Đile Marković
Kao drugi važan princip, čije odsustvo karakteriše problematičnu savremenu socijalnu klimu, a takođe je sadržan u umetničkom činu, Marija Radoš navela je empatiju – termin koji se prvi put i javlja upravo u estetici, označavajući sposobnost učitavanja i iščitavanja stanja, misli i emocija prilikom estetskog akta.
Savremeni društveni kritičari i teoretičari, kako je navela, ukazuju na to da bez empatije nije moguće postići koherentnost društvene svesti koja je ugrožena konstantnim strahom za egzistenciju i paranoidnim strahom od manipulacije.
Svi radovi odabrani za 19. Prolećni anale su na nekom nivou u bliskoj relaciji sa društvenom sredinom, inicirani su njome. Odabranih 12 umetnika predstavljaju širok spektar izražavanja u tim okvirima, a njihov izbor, a naročito izbor konkretnih radova, bili su podređeni priči koja se tiče svakoga – i umetnika koji su odabrani, i onih koji nisu ušli u selekciju jer je broj učesnika ograničen na 12, i publike...
Cilj selekcije Marije Radoš bio je da značenjske segmente svakog od radova prikaže kao deo šireg narativa o urušavanju sistema vrednosti i prioriteta u društvu, jer se sve to odražava na kvalitet života i bitno je o tome razgovarati.
Sandra Stojanović, Dronska fotografija
Crtež “Štrajk borskih radnika” Milice Ružičić ne prikazuje samo grupu radnika, već direktno uvodi u širi kontekst u kojem se predstavljena grupa ljudi nalazi.
“Ako obratimo pažnju na emotivni doživljaj pri posmatranju crteža osetićemo zatvoreno fluidno kolo razumevanja. To je ono što empatija radi – spašava nas od neprirodne teskobe izolovanosti. Prepoznavanje sadržaja – emotivnih, psiholoških, misaonih, egzistencijalnih… omogućava nam da pre svega uspostavimo bolju komunikaciju sa nama samima”, navela je Marija Radoš.
Grupe policajaca koje na crtežima predstavlja kao morfološki entitet odvojen od okoline, tj. pozadine, ne ukazuju samo na instrumente represije, već postavljaju i lebdeće pitanje naše sopstvene “instrumentalizovanosti” kroz pripadnost različitim grupama i ideologijama.
Metalni, na oko “neestetski” objekat umetnice Ivane Ivković “Faraway Cage” bavi se upravo problemom samoizolacije individue. Kavez Ivane Ivković ima svojstva Faradejevog kaveza tj. gromobrana unutar kojeg bi trebala biti sigurna zona. Međutim, metalni noževi zabodeni u konstrukciju iznutra ukazuju na opasnost druge vrste, a to je samoizolacija i otuđenje.
“Shvatanje konteksta u kom se nalazimo i poznavanje prirode negativnih uticaja koje trpimo je jedini pravi put za njihovo prevazilaženje. Društvenost i političnost su preduslov za preživljavanje”, navela je Marija Radoš povodom tog rada, ukazujući i da je preživljavanje termin koji se, na žalost, često koristi u kontekstu lokalnih društveno-ekonomskih prilika tokom proteklih par decenija, a intezivni vrtlog tranzicionog perioda otkrio je i mnoge zablude i greške koje se sada skupo plaćaju.
“Zaokupljeni pukim preživljavanjem propustili smo da kao društvo reagujemo na stihijske preraspodele moći i bogatstva koje su se dešavale i dešavaju se mimo nas. Zaboravom i bežanjem od činjenica i odgovornosti uskraćujemo sebi mogućnost da i u budućnosti preuzmemo kontrolu nad našim sudbinama”, navela je Marija Radoš.
Vladimir Miladinović, Večernje novosti, 12. decembar 1992.
Kao primer umetnika koji se jasno izražava kroz svoj rad kao društveno odgovoran pojedinac, odabrala je Vladimira Miladinovića koji jednostavnim postupkom precrtavanja odabranih dokumenata ratnog, postratnog i tranzicionog perioda i odsustvom lične umetničke intervencije skreće pažnju na činjenice koje ne smeju biti izostavljene u razumevanju događaja iz bliske istorije.
Fatalni događaji iz novije istorije na ovim prostorima inspirisali su seriju radova “Panic book” Nemanje Nikolića, od kojih je samo jedan segment predstavljen u okviru 19. Prolećnog anala. “Panic book” je deo šireg umetničkog eksperimenta u domenu crteža, animacije i filma u kojem Nikolić iscrtava odabrane sekvence iz Hičkokovih filmova na stranicama tekstova društveno-političke misli socijalističke Jugoslavije. Razlaganjem i vizuelnim “usporavanjem” napetih sekvenci po nečemu što se danas čini tako dalekim, a ne tako davno je konstituisalo državu u kojoj je rođen, Nikolić postiže atmosferu maglovitog mita o traumi gubljenja sigurnosti i rušenja vrednosti.
Slike “Ikonostas Kapitalizma” i “Ikonostas Komunizma” Aleksandra Todorovića deo su triptiha “Ikonostas Izama”. Treći izam – nacizam, ovog puta je izostavljen zato što je selektorka želela da ukaže na to da se danas razumevanje prirode savremene krize zaglavljuje u komparativnoj analizi leve i desne ideologije.
Todorovićev triptih je “minuciozna analiza zla koje će pod ruhom bilo koje dogme parazitirati na telu društva. Dok god se zajednice pridržavaju krutih dogmatskih postulata ideologija, umesto da preuzmu odgovornost za sopstveno dobro i da jačaju i osvešćuju kritičnu društvenu misao, javnom sferom će pođednako vladati partikularni interesi i zloupotrebe”, navela je Marija Radoš, koja je za 19. Anale odabrala i nagrađivani kratki animirani film “Rabbitland” Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, razvijen iz istoimenog umetničkog projekta Nedeljkovićeve.
Inspirisan društvom u Srbiji 90-ih godina, “Rabbitland” opisuje život ružičastih zečeva bez mozga u “uređenom demokratskom” sistemu, u kojem im se život svodi na ispunjavanje građanskih dužnosti – svaki dan odlaze na slobodne i demokratske izbore prolazeći kroz opustošene pejzaže svog staništa.
Rabbitland, Ana Nedeljković i Nikola Majdaka ml.
Ta slika – sudeći prema reakcijama i prijemu filma “Rabbitland” od publike na različitim stranama sveta, prevazilazi kritiku društva u Srbiji i simptomatično oslikava globalnu sliku savremenog života, bez obzira na konkretna društvena uređenja.
Na izložbi učestvuje i multimedijalni umetnik Srđan Đile Marković, frontmen alternativnog i socijalno angažovanog beogradskog post-pank benda Supernaut, koji je 90-ih delovao i u oblasti stripa, teatra, filma…
Navodeći da je pesma “Niže nego ljudski” i dalje vezuje za vreme sunovrata jugoslovenskog društva 90-ih, Marija Radoš je istakla da joj je tih godina, kao i mnogima drugima, upravo socijalno osvešćena umetnička scena predstavljala čuvara identiteta i duhovnog zdravlja. Na globalnom planu, kako je podsetila, tada je već uveliko bio pripremljen teren za okupaciju mašinerijom zabave i medijskim cirkusom koji danas magnetski odvlači pažnju čovečanstva u sfere samozaborava.
Slike Đileta Markovića, čije su raznolike aktivnosti uvek bile čvrsto upućene i vezane za okruženje u kojem boravi i stvara, karakteriše prepoznatljiva, pročišćena stripovska estetika, a motivi su precizno elaborirani devijantni fenomeni društva koji su u realnosti prikriveni medijskim slikama life style trendova.
Košmarni prizori ljudi nagriženih ništavilom su preovlađujući motiv u radovima Predraga Damjanovića. Figurativne scene predstavlja nemirnim crtežom sa multipliciranim konturnim linijama koje titraju kao slike koje svakog časa mogu nestati usled prekida prijema signala. Taj prekid prijema vitalnog signala se svakog časa i može dogoditi ako se ljudi ponovo ne okrenu sopstvenim unutrašnjim snagama, kako Damjanović sugeriše simboličnim apostrofiranjem očiju predstavljenih figura. Duh, viziju i svetlost objedinjuje kovanicom VISIOLUX koju mantrički ponavlja na crtežima, izvodeći ih na zidovima u formuli angažovane ulične umetnosti čime koja je u biti nosilac poruka.
Aleksandrija Ajduković, Avalski put
Na izložbi 19. Anala učestvuju i umetnice Sandra Stojanović i Aleksandrija Ajduković, čiji radovi preispituju novu, hibridnu, sivu zonu nejasnih odnosa nastalu usled medijske ekspanzije i informacionog buma.
Sandra Stojanović je sa interneta preuzela fotografije prizora nedostupnih kriznih i ratnih područja ili lokaliteta pogođenih elementarnim nepogodama, zabeležene kamerom bespilotne letelice. Preuzete fotografije je opremila i izložila kao klasičan umetnički rad. Predstave dramatičnih događaja su više puta udaljene od suštine predstavljenog provlačenjem kroz različite kontekste – slanje bespilotne letelice sa hladnom špijunskom / voajerskom namerom, objavljivanje fotografija sa sugerisanim čitanjima, potapanjem iste u more informacija i na kraju lična percepcija konzumenta informacije koju fotografija nosi. Isticanjem nenamernih estetskih kvaliteta tih fotografija, Sandra Stojanović ukazuje na taj deterministički niz obesmišljavanja informacije.
Patogena informaciona mreža u koju smo danas upleteni stvara i istovremeno abolira određene sociopatske forme ponašanja. Aleksandrija Ajduković je bila više puta u prilici da kao fotograf radi u crnoj hronici tabloidnih novina. Uznemirujuće scene smrti kojima je prisustvovala i njihova eksploatacija naveli su je da uradi seriju performativnih fotografija “Scene zločina” kojom sublimira sve paradoksalne aspekte tog fenomena – fascinacija spektaklom smrti i zločina u modernom društvu, pozicija fotografa kao lešinara, senzacionalizam… Izazvala je tim radom i negativne reakcije dela publike koji joj je upućivao kritike zbog odsustva poštovanja prema pokojnicima i zbog toga što se u kadrovima uglavnom smeška. Ta ista publika, kako je napomenula Marija Radoš, u sigurnoj zoni svojih intimnosti reagovaće na istu vest o tragediji na najrazličitije načine, ali uglavnom potpuno indolentno.
“Ulaženjem umetnice u prostor zločina postavlja se pitanje u kojoj meri nas naša indolencija i pasiviziranost čini saučesnicima, i to vrlo često zločina koji se dešavaju i nad nama samima”, navela je Marija Radoš.
Šok zadruga, Zlo ne spava
Neizostavno mesto u priči o umetnosti i društvu ima i umetnička grupa Led art iz Novog Sada koja od 1993. godine, na čelu s Nikolom Džafom, srčano i predano interveniše u sferi javnog dobra. Snaga njenog aktivizma, kako je istakla Marija Radoš, leži u maniru da propustljivim membranama vezuje formu i sadržaj, individualno i kolektivno, formalno i neformalno, starije i mlađe, terapeute i traumatizovane… i da takvom nepretencioznom, humanom pojavnošću egzistira unutar, a ne pored ili iznad, društvene zajednice.
Fleksibilna, prilagodljiva i sa uvek budnom svešću o aktuelnom trenutku, ta umetnička grupa je kroz istoriju svog postojanja izvršila par simboličkih i programskih zaokreta i preformulacija – od Led arta preko Art klinike do Šok zadruge danas. U savremenom trenutku Šok zadruga aktualizuje fenomen samoudruživanja i zadrugarstva kao jedinog mogućeg modela opstanka.
Za izložbu 19. Anala odabran je izbor rezultata kontinuirane akcije performativnog, kolektivnog crtanja “Zlo ne spava”. Kolektivnim crtačkim akcijama svako od učesnika doživljava simboličku inicijaciju u kolektivno telo. Suočavanjem sa crtežom na kojem je radilo već nekoliko ruku, osvešćuju se psihološki procesi zauzdavanja ega, koji su preduslov za stvaranje funkcionalnog kolektivizma, navela je Marija Radoš, koja je za izložbu 19. Anala “Proleće. Umetnost i društvo” odabrala i umetnicu Oliveru Parlić Karajanković čija suština stvaranja nije diktat same vizije, već složeni procesi interakcije sa materijalima i njihovim svojstvima.
Olivera Parlić Karajanković
“Kada posmatramo njene radove imamo utisak da nam značenje stalno izmiče, da je prisutno ali da isklizava. Međutim, Olivera tendenciozno, vešto i dosledno proizvodi i održava fragilnu prirodu nastajanja. Crvenu boju kombinuje sa alatkama ‘ženskih’ zanimanja. Naglašavanjem ženskog principa uz tenzičnu maglovitost kontura konačnog značenja, ona nam predočava neminovnost rađanja. Neminovnost suočavanja, neminovnost bola, neminovnost življenja. Neminovnost proleća”, navela je Marija Radoš.
Radove odabrane za 19. Proleći anale ocenjivaće žiri koji čine Ivan Arsenijević, Jelena Veljković i Nikola Dedić.
Izložba će biti otvorena u Likovnom salonu Doma kulture u Čačku do 22. juna.
(SEEcult.org)