Prva Beketova biografija na srpskom

Knjiga Borivoja Gerzića o Samjuelu Beketu “Beket: čovek i delo“, objavljena u izdanju kuća Zlatno runo i Milstone, prva je biografija slavnog dramskog pisca na srpskom jeziku, a prema rečima autora, nastajala je sa dužim prekidima od kraja 80-ih. Prvi rezultat Gerzićevog istraživanja o autoru “Čekajući Godoa” bila je kratka biografija “S. Beket: Hronologija života i rada”, objavljena u knjizi “Samjuel Beket, Kraj i druga proza“ (Beograd, 1994). Nešto duža verzija (Samjuel Beket – jedna biografija) pojavila se petnaestak godina kasnije (2010), u novosadskom časopisu Polja (br. 464.). Knjiga je i proizašla iz tog rada objavljenog u Poljima, a nastajala je poslednjih nekoliko godina.

“Slika o Beketu kao čoveku ukomponovana je na osnovu raznih njegovih postupaka tokom života, onako kako ih je video on sam (mada ih, kao i svoje tekstove, nije previše objašnjavao), pa onda njegovi rođaci i prijatelji (malobrojni), poznanici i saradnici (mnogobrojni), kao i žene s kojima se družio ili bio u vezi. Isto to pokušao sam da učinim i kada je reč o njegovim radovima – da o njima govori ili on sam, ili oni koji su to delo najbolje poznavali. Najviše podataka (ponekad i protivrečnih) našao sam u četiri Beketove biografije navedene na početku bibliografije, kao i u njegovim sabranim pismima, objavljenim od 2009. do 2016. u četiri toma. Pored toga, brojne knjige, studije i članci o Beketu bili su dodatni i ništa manje bitni izvori informacija; u bibliografiji su dati samo najvažniji naslovi”, naveo je Gerzić u predgovoru.

Nova literatura o Beketu pojavljuje se, inače, maltene svakodnevno na specijalizovanim sajtovima, a njegova dela, pogotovo “Godo”, odavno su u mnogim zemljama, pa i u Srbiji, ušli u srednjoškolske lektire i fakultetske programe, a time i popularizovani i u najširim slojevima. Na Beketovo ime (ili na njegova dela) često se asocira i u savremenim TV serijama, crtanim filmovima, kvizovima… Od svih dramskih pisaca 20. veka, njegovo ime je na Guglu najspominjanije.

“Podrazumeva se da je sve što se u ovoj knjizi nalazi – kada je reč o podacima – već negde zapisano (na stranim jezicima ili srpskom). Moj posao sastojao se u tome da izaberem ono najvažnije (kriterijum je podložan kritici), s posebnim zanimanjem za detalje (Bog je, kaže se, u detaljima – kao i Đavo, uostalom), da razaberem šta je tu izmišljotina i konstrukcija, a šta istina – ukoliko je to uopšte moguće – i da sve, putem sažimanja, dovedem u vezu i – ponekad – protumačim, a da čitav jedan događajima i delom tako bogat život ne predstavim pojednostavljeno”, naveo je Gerzić, ostavljajući čitaocu knjige, objavljene na više od 340 strama, da prosudi da li je u tome uspeo.

Prema navodima Gordane Đerić, studije iz književne antropologije dospevale su do nas uglavnom u prevodima na srpski jezik. “Gerzićeva studija o Beketu čoveku, njegovom delu, vremenu i prostorima – stvarnosnim i književnim – uzdiže se iznad ove  konvencije. Stroga i iscrpna u detaljima, ova dokumentarna psihobiografija više je od događaja za poštovaoce avangardnog teatra i beketovske filozofije življenja – ona u jednu posustalu kulturu (i u načelo kako jeste) vraća poverenje", navela je ona o knjizi “Beket: čovek i delo“, koju je moguće naći u svim bolje snabdevenim knjižarama (s popustom samo u knjižarnici Zlatno runo, Svetogorska 3).

BEKET: ČOVEK I DELO
PREDGOVOR  

O čoveku kome je bila bliska Floberova maksima da umetnik treba da se postara da potomstvo poveruje da nije ni postojao (upor. Epikur /koga je Beket proučavao/: "Proživi život svoj skriveno"), tokom godina su na svetlost dana izvučeni bezbrojni detalji, napisane tri opsežne i kvalitetne biografije (Ber, Noulson, Kronin), a broj studija, ogleda, rasprava, članaka i knjiga posvećenih njegovom životu i delu nije moguće ustanoviti jer je, jednostavno, ogroman (najnovija biografija je Gibsonova Samuel Beckett, iz 2010, gde se pisac potrudio da predstavi "istorijskog" Beketa). Sâm Beket govorio je da je njegov život "dosadan i nezanimljiv" i da je najbolje "ne promovisati ga", a da "profesori o njegovom životu znaju više nego on sam". Stavova o "nepromovisanju" manje-više dosledno se pridržavao do kraja, izbegavajući publicitet i uvek gladnu javnost koliko god je bilo moguće. To mu, opet, nije smetalo da iz senke povlači poslovne poteze u vezi s prodajom svojih knjiga i produkcijama komada širom sveta, mada je znao, što se vidi iz jednog pisma Barniju Rosetu iz 1958, da se time sve dublje upliće u profesionalizam i samoeksploataciju i udaljava od svoje osnovne vokacije "pisca-u-neuspehu".

Pisac biografije, pogotovo romansirane (ova ne spada u takve), dolazi u iskušenje (i uglavnom mu ne odoleva) da veštački povezuje događaje i činjenice iz života svog junaka – kako bi mnogobrojnim raštrkanim podacima dao celovitost i zajednički tok, a knjizi ozbiljnost. Ova je biografija, nasuprot tome, fragmentarna – skoro svaki odeljak može se čitati sam za sebe, nezavisno od drugog; čitaocu ostaje da sam poveže činjenice i o njima stvori zaključak. Godine su mi tu poslužile kao reperi – da bi podaci stajali relativno nezavisno jedni od drugih, a da ipak postoji neki okvir (okvir kalendarske godine), koji proznoj konstrukciji daje stabilnost. Pored toga, unapred sam se opredelio da ova biografija bude izbor, tj. nepotpuna (jer ima još mnogo toga što bi se o Beketu, a pogotovo o njegovom literarnom radu i uticaju, moglo reći). Pokušao sam da iz Beketovog života i rada izaberem ono najvrednije, bar po mom sudu/osećaju („…jer nebo je uvek isto i nikada nije isto…“¹), pa u tom smislu ova biografija odražava i subjektivne stavove autora (ne bi bilo netačno ni da joj je naslov Lični Beket).

Nijedna biografija nije pravi odraz života (pogotovo kad autor piše o ličnostima iz prošlosti); svaka je, hteo to on ili ne – „romansirana“. Godina ima 365 dana, dan 24 časa, a u svakom času – svakom trenutku – u životu pojedinca dešava se nešto važno (ma koliko to golom oku bilo nevidljivo). Svih tih pojedinačnih trenutaka (i njihovih uticaja) ni sam protagonista nije svestan, a kamoli da o njima neko saznanje može imati (budući) pisac biografije. Celovitu biografiju, dakle, nije moguće napisati: izbor događaja i činjenica, iz druge ruke, nužan je, čime priča o nečijem životu postaje sve nategnutija. (Pisac biografije u najvećem broju slučajeva piše post mortem; mada su Beketa sva tri njegova biografa poznavala – Berovoj je rekao da joj u pisanju njegove biografije "neće ni pomagati ni odmagati" – ipak ju je snabdevao kontaktima i pomagao joj na razne načine; sa Noulsonom je 1989, neposredno pred smrt, pristao da tokom šest meseci nadugačko razgovara o svom životu i delu, a slao mu je od 1971, poštom, "u vrećama, kutijama i torbama", svoje rukopise i beleške za arhiv koji je Noulson oformio pri Univerzitetu Reding; i Kronin mu je bio /mlađi/ savremenik i poznavao ga). Ako se uzme u obzir i to da pisac biografije, ma koliko se trudio da bude objektivan (vrednosne procene uvek su problematične), određene podatke ističe, a druge, koje mu se čine manje važne, ostavlja po strani, još više se gubi na verodostojnosti (uzmimo samo Ekermanov idealizatorski pristup portretisanju Getea; ali svaka biografija je, po definiciji, afirmativna). I na kraju, ako je biografija, kao što su to mnogi primetili, zapravo odraz samog pisca biografije (srodstvo po imaginarnoj ili stvarnoj sličnosti sa svojim protagonistom), onda se o uverljivosti konačnog proizvoda teško može dati prelazna ocena. Svaka je biografija (pa i svako znanje) nalik uličnoj svetiljci koja noću obasjava pločnik: radijus osvetljenog polja je mali, dok veliki deo – bezmerni deo – onaj van domašaja svetla, ostaje u tami (ovo kao da potvrđuje otkriće savremenih astrofizičara, da sličan odnos vlada i u kosmosu – samo 4% vasione, kažu oni, sadrži atome, dok ostalih 96% zauzima nepoznata tamna materija).

Čim je Beket počeo da izbegava javnost i publicitet, u medijima je stvorena slika o njemu kao nepristupačnom osamljeniku i ekscentriku (ekscentrik je bio) – mada je po svedočenju bliskih prijatelja u društvu često umeo da bude veseo, i voleo šalu i smeh, dok je njegov život stalno i iznova stavljan pod lupu (sam se vajkao da je "osuđen da bude slavan"). Poznata je njegova izjava da priznaje postojanje samo četiri izvesnosti: da se rodio, da je živeo, da će umreti i da, iz nejasnih i nesaznatljivih razloga, ne može a da ne remeti tišinu (tj. da ne piše). Mene je u početku najviše zanimalo je li on praktikovao ono o čemu je s takvim ubeđenjem pisao – tu ideju o "umetniku kao neuspehu" (zato zanimanje za njegov svakodnevni život), ili je bio pisac s dva lika (jednim, koji se očitovao u tekstovima, i drugim, okrenutim svakodnevnom životu i njegovim mogućnostima). Ali da li je neophodno da život sledi autorove umetničke/filozofske ideje?; je li delo umetnika nužno jače/slabije ako on živi/ne živi ono što piše? Da li je Beket predstavljao afirmaciju literature kakvu je pisao i bio nalik "graničnim spodobama" što se povlače po blatu i tami njegovih stranica (u retkim trenucima svoje likove zvao je „moji ljudi“), napuštenim od sveta koji su oni sami odbacili (kakvim su ga kritičari i njegovi "apostoli" predstavljali) – ili neko ko je (uz veliki literarni rad) vešto radio i na samopromociji i mitu o „piscu očaja i beznađa“ (u cilju slave/profita)? Kako je, na kraju, jedan tako eksperimentu (s jezikom) sklon umetnik, i neko ko je čitavog života pisao o skitnicama, očajnicima, ometenim i napaćenim „bezobličnim gomilama živih buktinja“, o ljudima bez imovine, porodice, porekla i imena – koji se potucaju u neprijateljskom svetu, mrmljajući reči koje (na prvi pogled) nemaju mnogo smisla – za života postao "zvezda", "globalni umetnik", ikona pop kulture i književnosti 20. veka? Nešto tu nije bilo u redu.²

Sâm Beket je to često pokušavao da objasni, rekavši jednom prilikom u kafanskom razgovoru da je tu reč o nekom "nesporazumu", da tekstovi koje on piše ne bi trebalo da imaju uspeha. Ipak, iza njegovog literarnog i komercijalnog uspeha (u jednom trenutku postao je "big biznis") stajala je mnogočlana ekipa njegovih poštovalaca i pomagača – univerzitetskih profesora, kritičara, reditelja, glumaca, izdavača i agenata, koja je dugo (od uspeha Godoa 1953, a posebno od dobijanja Nobelove nagrade 1969) radila na tumačenju, plasmanu i marketingu njegovog lika i dela (kampanjama kojima je on, iza kulisa, pomalo nevoljno, pokušavao da rukovodi putem mnogobrojnih pisama, naloga, uputstava i direktiva). S druge strane, B. nije bio filozof (mada je jedan od najfilozofskijih i najdubljih pisaca 20. veka), niti su njegova dela filozofski sistemi koje treba prihvatiti kao istinite, ili opovrgnuti kao pogrešne. Posvećenost istini, kazivanje istine (ponavljam ono što su mnogi već rekli), nije osobina svojstvena literaturi/umetnosti, niti umetnik treba da poziva na promenu celokupnog života konzumenta. Umetnost je nekakva apoteoza slobode (Beket bi rekao samoće) – od ideologija, sistema, istina, doslednosti… (ovom nizu može se dodati čak i racio). Ako, na kraju krajeva, i poziva na transformaciju, umetnost to čini samo alatkom koja se zove sloboda. Ipak, ne može se osporiti bitnost veze između načina života umetnika, i njegovog dela. Iako je umetničko delo samo po sebi uvek bolje od svog tvorca, ono je i jače ako iza njega, svojim životom, stoji, i podupire ga (pa čak i samo u pokušaju), sam umetnik. Ako to ne čini, onda je delo samo lepa i manje-više vešto ukomponovana igrarija, artizam.

Posle temeljnog istraživanja (zasnovanog, naravno, na istraživanjima drugih), iako mi se Beketov svakodnevni život sada čini jasnijim (kao da ga svi ti podaci mogu objasniti, i kao da uvek ne ostanu tamni ostaci duše), zaključak je da život jednog čoveka, ma koliko se proučavao, ostaje u biti nesaznatljiv, neobjašnjiv. Isto važi i za delo. Beketovo delo – i pored brojnih pokušaja tumačenja i komentara (psihoanalitičkih /lakanovskih u okviru ovih/, i deridijanskih /dekonstruktivističkih/, da pomenem samo novije kritičarske struje), i raznih teza da su njegovi tekstovi odavno dešifrovani, pa time i odgonetnuti – ostaje u suštini otvoreno, "nedovršeno". (To je ono što kaže Jaspers za velike umove: "Veliki filozofi se tokom vremena zaboravljaju i ponovo otkrivaju. Oni nikad nisu definitivno shvaćeni i sagledani. Ostaje tako kao da se ono što je veliko uvek tek mora otkriti, čak i onda kada se spolja čini sasvim poznatim".)³

Da bi se odgovorilo na pitanje šta je glavni smisao Beketovog dela (odgovori su mnogostruki, baš kao što i sam Beket, kao čovek, izmiče definicijama) moralo bi se prethodno odgovoriti na pitanja o istinitosti i smislu umetnosti (istorija ideje o "istinitom u umetnosti" duga je i kontroverzna). Da bi se na ta pitanja odgovorilo, mora se pristupiti analizi umetničkog dela (npr. dela samog Beketa), što će reći – hoda se u začaranom krugu. Na kraju krajeva, talenat uvek ostaje zagonetka. B. je imao izuzetan talenat za reči i jezik, za posmatranje i istraživanje, za to da skoro svaki (i najobičniji) podsticaj koji bi mu pružila stvarnost majstorski transponuje u literaturu, ili pozorišni čin (Hju Kener je, recimo, smatrao da svet u Godou podseća na Francusku pod nemačkom okupacijom, zemlju u kojoj je Beket proveo ratne godine). Uz nesumnjivu erudiciju i filozofski um, i upornost da u svojim tekstovima stvari gura preko granica pojmljivog, pedalj po pedalj napredujući ka onome što je njega privlačilo – ka nebiću/ništavilu/ničemu… (povećavajući tako obim bića/nečega), kao i bitnu osobinu koju je posedovao – humor (irski), bila je to dobitna literarna kombinacija (donela mu je, konačno, i Nobelovu nagradu).

Da li su tačne reči, kad govorimo o Beketu, osobenjaka iz Kroazea s početka ovog teksta, o Homeru, ili Šekspiru (kog od te dvojice?, možda ni o jednom od njih): "Što god manje o njemu znam, utoliko mi izgleda veći"? Ili reči naše Isidore Sekulić, žestoke protivnice "zavirivanja" u tuđe privatnosti: "O jednom Platonu i Properciju ne zna se ništa, a oni – žive"? Meni za Beketa važi upravo obrnuto: što god o njemu znam više, utoliko mi njegov rad izgleda značajniji. (Kovač udara maljem po usijanom gvožđu – ono postaje čvršće. Sve poželjnijeg oblika.) Beket nije pisac na prvu loptu. Njegovi radovi su višeslojni, umnoženih značenja, asocijativni, mistični, krcati aluzijama, parafrazama i prerađenicama ideja i misli drugih pisaca, umetnika i filozofa, rečju, vape za tumačenjima. Svaki njegov komad, svaki njegov tekst je višestruko (razbijeno) ogledalo. Lako će čitalac/kritičar tu pronaći svoj (izobličeni) odraz. Beketov (asketski) izgled u poznom dobu (zabeleženo je da je ostavljao snažan utisak na gotovo svakog koga je sreo), posebno njegov pogled (mešavina pogleda sveca i ludaka), zasebna su priča. Kad se posmatraju fotografije poznog Artoa, npr., vidi se čovek na rubu uma. Pozni je Beket pak izgledao kao duševni bolesnik koji je uspeo da se socijalizuje, kao neko ko je video Gorgonu (ili Ništa) i uspeo da se vrati među žive. Mnogi su ga zbog toga doživljavali kao nekakvog svetovnog gurua (nazivali ga i "svecem od ovog sveta" i "sekularnim mistikom"), mada on nikad nije pokazivao želju da se u takve priče upušta.

Šta je smisao ovakvog poduhvata, proučavanja nečijeg života i pisanja tuđe biografije? Malo šta drugo osim sopstveno napredovanje (ili nazadovanje) na nejasnom putu traženja rešenja za zagonetku postojanja: odgonetanje sopstvenog života pomoću tuđeg (kao što i tuđi snovi mogu da posluže za analizu sopstvenih). Jaspers kaže: "Onaj koga vidim velikog, otkriva mi šta sam. Kroz način na koji vidim veličinu i bavim se njom, ja nalazim sebe". Usmerenje duha ka određenoj temi (za razliku od neke druge teme, možda ne toliko stimulativne), odabir je puta samovaspitanja: čovek postaje ono o čemu razmišlja. A povrh svega, zabavno je izučavati Beketa – on sam isto je toliko zanimljiv kao i njegov književni rad. Ima nekoliko načina da se nešto sazna o drugome. Jedan je biografija, drugi autobiografija (tu spadaju i pisma, dnevnici, beleške, sećanja, ispovesti i sl.), treći su nečija dela (i nedela). Iako sva Beketova literarna dela sadrže brojne autobiografske elemente (vešto prikrivene ili poopštene), on sam nikad nije pokazao želju za klasičnom autobiografijom ("Jebeš život", kaže se u Ljuljašci, a "Ništa nije manje nalik na mene od mene samog" u Snu o osrednjim ženama), ali je zato ostavio obimno i kompleksno književno delo (i preko 15.000 pisama po kojima biografi danas pokušavaju da rekonstruišu njegov život i dodatno protumače njegov rad). Što se tiče nedela, izgleda da ih u njegovom životu nije bilo (bar ne velikih; mala nedela činimo, gotovo svakodnevno, svi).

Čime se vredi baviti u ovom kratkom životu (stari su govorili da život nije kratak, nego ga mi arčimo) osim samim sobom? Ili – ma čim se čovek bavio, uvek se bavi sobom („Gospođa Bovari, to sam ja“). Sve je naš sopstveni odraz – fizički su to deca, "nefizički", dela (i nedela). Nema izlaska iz kruga sveta (živima). Ni iz beketovskog (raslojenog) Ja ne može se izaći (iako se, racionalizacijom, možda može pokušati transformacija malog ja u veliko; ako nešto poput determinisanog sopstva uopšte postoji). Beket ostaje pisac našeg doba (bar 20. veka), tumačen i analiziran (često isuviše profesorskim egzegezama onih koji žele sve da razumeju), ali i dalje neodgonetnut, pa time i podsticajan, poput Dantea, Miltona, Getea, Kafke, Džojsa i drugih bitnih pisaca ove literarne tradicije.

¹ Iz pripovetke "Prva ljubav" (S. B.).

² Gontarski će primetili da avangardni Beketovi komadi, prvenstveno dovođeni u vezu sa oskudicom u posleratnoj Evropi, u savremenoj globalnoj ekonomiji mogu da se igraju samo kao kič (S. E. Gontarski, A Companion to Samuel Becket, 2010). O smrtonosnom, za avangardu, zagrljaju od strane širokih masa pisao je i Rolan Bart, rekavši 1972. u zbirci eseja Whose Theater? Whose Avant-Garde? da će "buržoazija obnoviti [avangardu] i na kraju se sjajno provoditi uz Beketa ili Odibertija…" Ovo prihvatanje značiće istovremeno i otupljivanje Beketove avangardne oštrice, tj. njegovo "pripitomljavanje" od širokog sloja srednje klase.

³ Karl Jaspers, Sokrat, Buda, Konfucije, Isus (1957).

Borivoj Gerzić