Prvi Reflektor teatar festival – Svetla strana mene
Reflektor teatar organizuje od 27. do 30. novembra na Dorćolu prvi regionalni festival društveno-angažovanog pozorišnog izraza, čija je misija da promoviše eksperimentalne, politične, inovativne forme, s posebnim fokusom na teatarsko stvaralaštvo novih generacija i razvoj mlade publike.
Svetla strana mene podnaslov je prvog izdanja Reflektor teatar festivala (RTF), inspirisan naslovom tekuće pozorišne sezone “Svetla strana scene”, u kojoj je fokus bio na optimizmu, entizijazmu i radosti - kao deficitarnom i alternativnom osećanju, različitom od opšte društvene atmosfere straha, nasilja, podeljenosti i nesigurnosti.
Festival je takmičarske prirode, ali ne sa ciljem forsiranja kompetitivnost i meritokratije u umetnosti, već zato što je ideja da se procedura odlučivanja o nagradama iskoristi kao platforma za pokretanje šireg društvenog dijaloga o predstavama i temama koje one otvaraju. Takođe, s obzirom na to da je RTF posvećen promociji inovativnog, hrabrog i političnog pozorišta, kao i afirmaciji mladih autora i autorki, nagrade treba da doprinesu većoj vidljivosti njihovog rada u javnosti.
Program počinje 27. novembra u Muzeju nauke i tehnike predstavom “Šta bi Čelsi rekla meni” udruženja Hop.La! – pozorišnim pretresom o ratu, rodu i slobodi, koji je omaž Čelsi Mening, a ujedno i ogled zasnovan na dinamičkoj formi u kojoj publika postaje saučesnik, dok se lokalni odjeci makropolitičkih kretanja traže i izvode u javnom pretresu imerzivnog karaktera.
U kojoj meri znamo o nasilju koje se vrši u službi profita, pod izgovorom liberalizacije? Kakav je naš odnos prema onome što znamo? Da li su uvidi dovoljni za pokretanje akcije? Jesu li ljudi spremni za društvene pomake? Čega bi se odrekli i koliko su voljni da rizikuju? To su neka od pitanja koja i danas pokreće Čelsi Mening sve kontroverznijim delovanjem u javnoj sferi, a mogu se posmatrati u svetlu koncepta radikalne transparentnosti koji objedinjuje pitanja lične i društvene promene: utemeljene s jedne strane u disonanci u kojoj se nasilje zapadne hegemonije i ratnička ideologija kapitala sučeljava sa ljudskom savešću, a s druge strane u borbi za ostvarivanje transrodnog identiteta, spram militantnog sistema koji utočište ima u patrijarhalnoj patologiji. Ti procesi su komplementarni, a prema navodima autora, te samo kada se posmatraju skupa, isprepletani, otkrivaju puteve daljih delovanja, jer se ukrštaju u direktnoj akciji koja je u ovom trenutku možda jedini mogući ishod.
Čelsi Mening, odnosno američki obaveštajni vojni analitičar Bredli Mening obelodanio je 2010. godine 720.000 poverljivih dokumenata, te putem Vikiliksa otkrio javnosti kako SAD vode ratove u Avganistanu i Iraku, i kako se tretiraju zarobljenici u zatvorima kao što je Gvantanamo. Uskoro je to i na svojoj koži osetio, jer je nakon hapšenja podvrgnut brutalnoj torturi, suočen sa 22 optužbe od kojih je najgora (pomaganje neprijatelju) nosila opasnost od smrtne kazne ili doživotne robije. Prvi put u istoriji američkog pravosuđa, sudski proces povodom otkrivanja državnih tajni okončava se presudom od 35 godina zatvora, ali se njena borba nastavlja. Dan nakon izricanja presude, Mening podnosi zahtev za hormonsku terapiju i medicinski tretman koji omogućuju rodnu tranziciju. Posle višestrukog odbijanja, pod pritiskom sve glasnijih organizacija civilnog društva, američke vojne institucije popuštaju, te Mening konačno ostvaruje svoje zakonom regulisano pravo.
U poslednjem mesecu predsedničkog mandata, Barak Obama odlučuje da joj smanji kaznu na sedam, tada već gotovo odsluženih, godina zatvora. Privremeno je puštaju, potom ponovo zatvaraju, jer odbija da svedoči pred Velikom porotom protiv Džulijana Asanža, osnivača Vikilisa.
Čelsi Mening tek u maju 2020. godine konačno izlazi na slobodu. Postaje ujedno i simbol te slobode, kao i istine za koju se bori, jer njeni potezi dobijaju odjek u akcijama drugih uzbunjivača, dok se naša percepcija bliskoistočnih sukoba menja – upravo u veku bezbednosti u kojem se pod izgovorom zaštite krše sva ljudska prava i slobode, te se ljudi, pa i čitavi narodi zlostavljaju u službi imperijalnog diktata. Daljim aktivističkim delovanjem, Čelsi Mening postaje snažno uporište u borbi protiv opresije i podrška transrodnim osobama. Njena životna priča opisana je u knjizi “Readme.txt” koja je objavljena u oktobru 2022. i polazište je pozorišnog pretresa Hop.La, čiji su autori Irena Ristić i Đorđe Živadinovič Grgur. Scenu, kostim i dizajn potpisuje Škart kolektiv, video Olga Košarić, zvuk Antonio Andrić, a makete Katarina Gavrilović, Boško Zdravković i Vera Petronijević.
Festivalski program obuhvata i predstavu “Pedagogija otpora Branka Ćopića” autora i reditelja Zlatka Pakovića, koja će biti izvedena 28. novembra na sceni Reflektor teatra u Dorćol placu, a nastala je u produkciji Centra Omaha Cazin u koprodukciji sa Kulturnim centrom Bihać, Narodnim pozorištem Tuzla i Kulturnim centrom Novi Pazar.
Prema navodima Pakovića, malo je ko u jugoslovenskoj književnosti tako hrabro i lepo kao Branko Ćopić odgovorio svojim delom i životom na pitanje - šta je umetniku činiti u svome vremenu.
“Branko je, to se retko pominje, diplomirao pedagogiju. Ono što se dobro zna i uvek ističe, jeste da je bio i dečji pisac. Jednom rečju, pedagog. Postao je Branko komunista još u Učiteljskoj školi u Sarajevu, kao omladinac. Zbog toga je iz te škole dva puta isterivan, da je svrši drugde. Dakle, kao učenik, pripadajući omladini slobodarskog pokreta proskribovane partije, koja se borila za prava potlačenih i za promenu društvene zbilje na principima humanizma, bio je već pegagog i svojim nastavnicima. Po nacističkoj okupaciji Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, Ćopić je pružio otpor okupatoru kao prvoborac u partizanskoj vojsci. Bila je to pedagogija u praksi. Po oslobođenju zemlje, Branko Ćopić je počeo da piše i satiričnu prozu, kritikujući bahaćenje vlasti I rigidnost birokratije. Zbog toga je ukoren s najvišeg državnog i partijskog mjesta. Nije ustuknuo. Bila je to iznova pedagogija otpora.
Osamdesetih godina, uviđajući da kod nas sve uticajniji postaju glasovi poražene strane u Drugom svetskom ratu, da društvenu scenu sve više zauzimaju nacionalisti i oni koji o idealima socijalizma govore samo iz oportunizma, bez ikakavih uverenja, da se na scenu, naime, sve više uspinju pobornici četništva i ustaštva, da su zagovornici kapitalizma i privatnog vlasništva sve moćniji, stari je pedagog, pisac za omladinu i revolucionar, izvršio samoubistvo: gotovo ritualno, kao performans koji se ne može reprizirati. Bio je to pedagoški performance par excellence, performans jednog starca koji je sa svojim idealima ostao sam, bez ijednog saborca u životu. Poslednji partizan, poslednji socijalista, poslednji Jugosloven, poslednji pedagog otpora. Lep je pogreb kad ideali sahranjuju svog čoveka. Ružan je pogreb kad čovek sahranjuje svoje ideale.
Branko Ćopić se prvi suočio s našom sadašnjicom, pre no što je ona nastupila, s onima koji je danas određuju, pre no što su došli na vlast i do moći – dok su još nadirali. Nazvao ih je ‘crnim konjanicima’, ‘tamnim dželatima’, u divnoj svojoj posveti knjige ‘Bašta sljezove boje’ Ziji Dizdareviću, svome drugu, kojeg su ustaše ubile u logoru Jasenovac 1942. godine. Piše Branko svome mrtvom drugu u svojoj crnoj slutnji ovako: ‘Vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudskom liku? Jesu li slični onima koji su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?’ Danas su upravo ubice Ivana Gorana Kovačića, Hasana Kikića i Zije Dizdarevića dobile pravo da određuju šta je uljudno i politički probitačno. Oni sahranjuju ideale, da bi uzurpirali javno dobro. Oni su pedagozi pokornosti”, naveo je Paković.
U predstavi glume: Siniša Udovičić, Mirza Salihović, Ema Begatović, Elvis Jahić i Adnan Omerović. Autor muzike je Jasmin Hadžisadiković, svetlo i ton potpisuje Emilio Janda, izradu kostima Elvira Janda, a grafički dizajn Adnan Suljaković.
Za 29. novembar u Dorćol placu najavljena je poetska drama “bukvalno. otprilike” mladog beogradskog autora Tadije Čalukovića, koji studira dramaturgiju na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu. Komad je objavljen 2023. godine u izdanju Nove poetike, a autor i mlada glumica Klara Fiolić iz Zagreba, zajedničkim snagama su ga postavili na scenu. Klara Fiolić, koja u toj predstavi potpisuje i autorsku muziku, kantautorka je u zagrebačkom bendu Baby Babilon.
Predstava “bukvalno. otprilike” tematizuje problem slobode u savremenom društvu, te postavlja pitanje: kako postati slobodan, a ne nestati iz ove stvarnosti?!
Prema navodima autora, to je drama-pasijans u kojoj se kao po pravilima ove igre: karte dvostrukog ili samo jednog špila slažu po izvesnom redu, jedne pored drugih ili jedne na druge, sa ciljem da se sve karte pokriju. Neimenovana ćerka poslednji put vodi razgovor sa anonimnom majkom, ponekad mamom i na kraju krajeva svojom mati. Za taj razgovor ćerka izdvaja svega 32 minuta. Za taj razgovor majka će izdvojiti svaki minut do svoje smrti, ako do sada već nije umrla. Preplićući svesno i nesvesno, zbilju i paranoju, sve što njih dve govore dogodilo se baš tako i – bukvalno. No, svako sećanje je sumnjivo. Pa tako, njihovu interpretaciju treba uzeti sa rezervom. Da li se sve zbilo baš tako ili tek – otprilike? Pitanje je na koje sa sigurnošću niko ne može da odgovori. A ponajmanje njih dve. No, jesu li one same u svemu tome? Ili postoji još neka karika koja istovremeno spaja i razdvaja njih dve? Ili možda usmerava dramu u potpuno drugom smeru? Poverenje? Teška reč.
Sledi 30. novembra u Dorćol placu predstava “Vrpca” Aleksandre Arizanović, koja slavi ljubav, radost života i lepotu stvaranja umetničkog dela iz ličnog iskustva. “Ma kakvo iskustvo nas sretne na putu, ono je još jedna prilika da se život još ispunjenije u ovom trenu živi, kao i prilika da se iz tog iskustva kreira i podeli s nekim ta kreacija. Uspe li to delo da čoveka koji mu svedoči promeni makar za mrvu nabolje, umetnik ima razlog da bude na sceni. ‘Vrpca’ je predstava koja živi da bi navela one koji je gledaju da i oni još jače požele da žive”, navedeno je u opisu programa.
Aleksandra Arizanović i igra u “Vrpci”, sa Jelicom Arizanović. Muziku potpisuju Julija Petković (Gora) i Nemanja Antonijević (Vrpca).
U žiriju prvof RTF-a su: književnik i dramaturg Filip Grujić, naučna istraživačica i predavačica na Katedri za andragogiju Filozofskog fakulteta Maja Maksimović i glumac i jedan od osnivača Reflektor teatra Marko Panajotović. Pored nagrada stručnog žirija, biće dodeljene i nagrada publike, nagrada mladog žirija i nagrada omladinskog internet portala Zoomer.rs.
U čast nagrađenih, biće izvedena predstava “Muškarčine” – prva i najdugovečnija predstava Reflektor teatra, koja poslednjeg dana Festivala proslavlja 11 godina na sceni. Kako su autori predstave “Muškarčine” Minja Bogavac i Vojkan Arsić zajednički osnovali Reflektor teatar, 30. novembar je i 11. rođendan tog nezavisnog pozorišta.
“Muškarčine” je edukativni komad o rodu, rodnoj ravnopravnosti i rodno zasnovanom nasilju. Koristi se feminističkim znanjem, ali priča priču iz muškog ugla, postavljajući pitanja šta je to muškost, šta znači biti “pravi muškarac”, ko vas je učio kako da budete muško, kako odrastaju dečaci u Srbiji danas i u kakvoj su vezi muškost i nasilje…
Duhovita i potresna, postdramska i dokumentarna, predstava “Muškarčine” nastala je kroz šestomesečni istraživački proces, vezan za umetničko promišljanje koncepta roda, rodnih uloga, stereoptipa i načina na koje rodni stereotipi utiču na društvo.
U proteklih 11 godina, predstava “Muškarčine” izvedena je u 13 država, 50 gradova i deset sela, više od 170 puta. Nagrađena je na festivalima u Smederevu, Novom Pazaru i Vrnjačkoj banji, a 2012. proglašena za jedan od pet pozorišnih događaja sezone, prema izboru kritičara NIN-a.
Program prvog RTF nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org.
(SEEcult.org)
