Rajntaler: Modeliranje temporalnosti
Austrijski umetnik Arnold Rajntaler jedan je od učesnika izložbe "Kraj jezika - Još jednom o Vitgenštajnu" u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koja predstavlja radove srpskih i austrijskih umetnika/učesnika konkursa koji je tokom 2022. godine organizovan u onlajn formatu pod pokroviteljstvom Austrijskog kulturnog foruma i sajta za umetnost i nauku Lichtfelder.org.
Delo tog umetnika izloženo u Legatu Čolaković “Ceci n’ est pas un Wittgenstein” (Ovo nije Vitgenštajn). Na kamenoj ploči ugravirana je rečenica Renea Magrita „Ceci n’est pas un[e]”, samo što umesto „une pipe” piše „Wittgen”. Veličina i boja kamena odgovaraju Magritovoj originalnoj slici. U vreme kad je naslikao La trahison des images 1929. godine, Magrit je nekoliko godina istraživao odnos slike i reči. La trahison des images to odražava kroz medij slike, suprotstavljajući sliku i reč na naizgled paradoksalan način. Kako stoji u katalogu izložbe rad Arnolda Rajntalera “pravi još jedan prepletaj u ovom intertekstualnom i interslikovnom tkanju, izoštravajući dodatno refleksivnu dimenziju slike i jezika”.
- Rad koji predstavljate na izložbi nastao je pre godine, pretpostavljamo baš za konkurs koji joj je prethodio?
Arnold Rajntaler: Pre dve godine pozvan sam da osmislim delo o Vitgenštajnu. Nisam znao da li je to dobra ideja, jer ako umetnik radi nešto u vezi s Vitgenštajnom, uvek je to nešto filozofski, treba biti veoma sofisticiran. Nisam bio siguran. Ali, dok sam radio doktorat iz teorije kulture, ponekad sam naravno čitao ponešto o Vitgenštajnu. Onda sam odlučio da napravim jedan duhovit rad. Tu imamo igru reči jer „štajn“ na nemačkom jeziku znači „kamen“, pa naslovna rečenica rada dobija drugo značenje.
- Vaš rad je referenca na Magritovu sliku. Šta vam je bilo zanimljivo u njegovom delu i kako ste ga povezali sa Vitgenštajnom?
Arnold Rajntaler: Bio sam student. Pre 30 godina sam prvi put imao priliku da vidim malo više njegovih radova. Sećam se slike na kojoj osoba stoji ispred ogledala ali joj ne vidite lice već samo potiljak (La reproduction interdite, 1937, op. a.), bio sam fasciniran. Na delu “Obmana slika” pitate se da li je to lula ili ne, da li je samo slika lule, i tako dalje. To je bilo devedesetih dok sam pohađao tradicionalnu vajarsku školu, i dok su mi se po glavi vrtele samo skulpture u kamenu. Onda sam video Magritove slike, ali tada nisam uradio ništa slično. Moj rad uopšte uzev nije imao veze s njim, ali kasnije kada je raspisan ovaj konkurs palo mi je na pamet da bi bilo dobro da ih povežem.
Obojica su živeli manje-više u isto vreme – rođeni su krajem 19. veka i živeli do šezdesetih godina 20. veka. Naravno, Rene Magrit kombinovao je slike i tekst, tako da sam želeo da ih povežem. Njegova „Obmana slika“ sa tekstom „Ovo nije lula“ nastala je 1929. godine i sada je izložena u muzeju u San Francisku. Napravio sam kamenu ploču koja je iste veličine, u milimetar, možda i slične boje. Ali u ovom slučaju tekst je graviran.
- Šta vas umetnički inspiriše kod materijala koji koristite?
Arnold Rajntaler: Materijal je za mene veoma važan. U mom studiju, svuda po zidovima su crne granitne i bele mermerne table. Samo crno ili belo, bez drugih boja. Pokušavam da na neki način modeliram temporalnost. To je tema mog vajarskog rada, modeliranje vremenskih koncepata. Zbog toga koristim crni granit, jer onda razmišljate o konceptima večnosti. Ali ovde se ne radi o tome – kamen sam koristio zbog Vitgenštajnovog imena, kao i zbog njegovog pojma jezičkih igara.
Razgovarao: Nikola Marković
*Naslovna fotografija - rad Arnolda Rajntalera, izgled postavke - Bojana Janjić
