Reinscenacije Marka Lulića
Izložba “Reinscenacije” (Restagings) Marka Lulića, umetnika iz Beča koji svojim radovima poručuje da tradicija nije nepromenljiva, biće otvorena 5. jula u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda, kao prva u nizu solo izložbi koje su fokusirane na njegov video opus.
Lulić gotovo u svim radovima govori o tome da tradicija nije zacementirana i nepromenljiva struktura i da (re)inscenacija dolazi pre interpretacije.
Lulić koristi simbole modernizma i političkih ideologija, preispitujući odnose između politike i estetike, kao i uticaja političkih ideologija na umetnost i kulturu.
Tokom 2013. i 2014. godine planiran je niz solo izložbi Lulića, koje će se baviti njegovim video opusom. Sve izložbe će biti objedinjene u zajedničkom katalogu, koji će prvi put biti fokusiran isključivo na video radove. Nakon izložbe u galeriji Podroom, slede prezentacija u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu, kao i izložbe u Beču, Istanbulu i Sofiji.
Rođen 1972. godine u Beču, gde živi i radi, Lulić poslednjih nekoliko godina intenzivno izlaže, kako u Austriji, tako i širom sveta.
Već dugi niz godina bavi se temama kao što su arhitektura, modernizam, odnos različitih ideologija i estetika kao i kontrast tela, koje je u pokretu i monumentalnih objekata, koji su u stanju mirovanja.
Lulić koristi različite medije, najčešće video, performans, fotografiju i instalacije. Bio je kustos mnogih izložbi, a trenutno predaje na Akademiji likovnih umetnosti u Beču.
U Beogradu je učestvovao 2009. godine na 50. Oktobarskom salonu “Okolnost”.
Izvod iz intervjua Marka Lulića s Branislavom Dimitrijevićem, objavljenim u katalogu 50. OS, Kulturni centar Beograda, 2009.
B.D: Tvoji projekti imaju i istraživačku dimenziju, i ti uključuješ i pisce i istraživače o pojedinim oblastima u svoje projekte. Takođe, tvoji video radovi su s jedne strane nekakve antropološko-arhitektonske istraživačke opservacije, a s druge, ili aproprijacije nekih postojećih ali nepoznatih filmova (kao onaj Karaklajićev i Aćinov o Haludovu – reci nam nešto više o ovome) ili neka vrsta snimljenog performansa, re-inscenacije kao omaža nekim ključnim autorima jugoslovenskog filma, kao na primer, Žilniku ili Makavejevu....
M.L: Video radovi su jednako važan deo mog rada kao i objekti i instalacije, a metoda rada je kod njih ista kao i kod objekata, samo adaptirana specifičnostima tog medija. Termin performans-reinscenacija mi se dopada kao opis tih radova. Moglo bi se reći da su video radovi, ali i objekti, ne samo remake nego i reinscenacije, i to reinscenacije, sećanja na specifične situacije, ideologije, rituale, koji su povezani sa tim spomenicima. Ne zanima me kod objekata neka klasičan skulpturalni ili tehnički kvalitet, nego ponavljanje jedne geste pod potpuno drugim uslovima. Kao umetnik pokušavam da, oblikujući ponavljam jednu “prošlu” formu u “pogrešnom” vremenu, i sa “pogrešnim” i jeftinijim, nemonumentalnim materijalom želim iskušati taj mali, ali za mene interesantan kvalitet diferencije između “originala” i moje “kopije”, koja je sama po sebi opet original, cover version. Video radovi kod mene funkcionišu slično. Većina tih radova su remake, reinscenacije: u Mysteries of Disco jedne scene iz W.R. – Misterije organizma Dušana Makavejeva, u Sunset und Umgebung reinsceniram artist’s book Eda Raše Every Building on Sunset Strip, u The Pyramid (after R. S.) slide-show i predavanje Hotel Palenque Roberta Smitsona. U slučaju Mi ne prodajemo Holivud Karaklajića i Aćina je bilo drugačije, taj film nisam aproprisao, niti adaptirao neku scenu, kao kod Mysteries of Disco, nego sam ga, sa dozvolom Jugoslovenske kinoteke i Centar filma, prikazivao kao neku vrstu informativnog filma, uz moju instalaciju koja je opet bila remake fragmenata arhitekture hotela Haludovo, koji je građen na Krku početkom sedamdesetih i sufinansiran od Boba Gučonea, izdavača magazina Penthaus. Dokumentarni, ali i veoma zabavni film Aćina i Karaklajića prikazuje otvaranje baš tog hotela. Znači, luda kombinacija divne arhitekture hotela, koji je dizajnirao Boris Magaš, lokalne publike na ulicama Malinske i Krka, bakice koje se čude tim dešavanjima ....zatim, Penthaus modeli koji su došli sa Bobom Gučonijem i međunarodnom, pogotovo američkom VIP ekipom, delegacija tadašnje jugoslovenske vlade i lokalni političari i direktori državne građevinske firme koja je sarađivala na tom projektu sa američkim soft-porno milijarderom. Šta je to bilo ako ne međunarodno orijentisani modernizam? Gde god bio prikazan taj film, publika je teško mogla da poveruje šta gleda. Znači taj film naravno jeste prikazan u sklopu mojih izložbi, ali kao to što jeste: film Jovana Aćina i Dejana Karaklajića. Ta metoda je možda dosta slična onoj koju upotrebljavam kod mojih “čitanki” i artist-books.
B.D: Otkuda ta potreba za re-inscenacijama i ri-mejkovima? Ovde se ne radi o nekakvom “citiranju”, već o drugačijoj vrsti intervencije u polju savremenih interesovanja za neke neposredne istorijske modele. Da li se ovde radi ipak i o nekakvoj vrsti nostalgije?
M.L: Možda je neka nostalgija u priči, ali verovatno ne ona koja je se tiče neke specifične geografske regije, nego verovatno nešto mnogo generalnije što se ne tiče samo mene nego, kao što sam već opisao, jednog većeg broja međunarodnih umetnika moje generacije. Ako je tu neka nostalgija, onda to ima veze sa današnjim nedostatkom utopija, i onih ideja koje barem malo idu u tom pravcu. S druge strane, rekao bih da je remake uvek bio ključni metod umetničke produkcije, u srednjem veku možda i više nego danas. Umetnost je uvek ispitivala prošlost i produkciju prethodnih generacija.
(SEEcult.org)
