Sibil Bergeman u Cvijeti

Retrospektivna izložba jedne od najznačajnijih nemačkih fotografkinja 20. veka Sibil Bergeman (Sibylle Bergemann, 1941-2010), čiji opus obuhvata reportaže, pejzaže i gradske prizore, ali i portrete i posebno modnu fotografiju, biće prikazana od 7. maja do 2. juna u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu.

Osim što predstavlja opus jedne od najistaknutijih nemačkih fotografkinja, izložba daje uvid i u fotografiju Nemačke Demokratske Republike (NDR), koje je do sada retko mogla da se vidi u inostranstvu.

“Mene zanima periferija sveta, a ne centar. Meni je bitno ono što je nezamenljivo. Kada nešto nije u redu sa licima ili pejzažima…”, reči su Sibil Bergeman, čiji opus predstavlja Gete institut u Beogradu, u saradnji sa nemačkim Institutom za odnose sa inostranstvom (ifa) i Udruženjem likovnih umetnika Srbije (ULUS).

Annette and Angela, Berlin, 1982.

Sibil Bergeman postala je poznata pre svega kao modna fotografkinja. Od 1970. godine fotografisala je za “Sibile - časopis za modu i kulturu” koji je osnovan 1956. godine u NDR i kojem je ostala verna sve do 1995, kada je prestao da izlazi.

Već se u ranim radovima Bergemanove nazire njen osnovni stav da nastoji da uhvati više od puke pojavne stvarnosti. Njeni radovi, koji deluju kao snimci trenutka, brižljivo su komponovani i inscenirani. Retko je fotografisala u studiju; svoje modele je uglavnom smeštala na javna mesta, ulice ili ispred industrijskih građevina. Fotografije Sibil Bergeman crpe intenzitet i moć slike iz sračunatog kontrasta između mode, modela i okruženja koji potiču iz različitih sfera stvarnosti. Njen kreativni učinak pojačava te suprotnosti kako bi se otkrili dodatni slojevi interpretacije prikazanog, a posmatrač mogao da otkrije iznenadne i neretko nadrealne momente. Pritom njeni modeli ne deluju kao manekeni koji koketiraju i ponašaju se izveštačeno, što je bio čest slučaj kod mnogih kolega sa Zapada. Štaviše – sasvim u duhu slike o ženi iz NDR koja joj je bila bliska – Sibil Bergeman prikazuje samouverene, pametne žene, pri čemu ne sledi državni diktat prikazivanja socijalističkog društva u NDR.

Nakon ujedinjenja Nemačke, Sibil Bergeman nije promenila način rada, bez obzira na to što je nekadašnja crno-bela fotografija zamenjena kolor filmom - u pejzažima i gradskim prizorima, u portretima i modnim fotografijama, ona i dalje traga za posebnim trenutkom ili za posebnim mestom.

Sibil Bergeman, Kumasi, Gana, 2000.

Fotografisala je za časopise “Geo”, nedeljnike “Di Cajt”, “Der Špigel”, “Štern” i “Njujork tajms magazin”. Studijska putovanja su je odvela u različite zemlje Afrike, Amerike i Azije.

U njenim foto-reportažama nije primarna potera za motivima unapred definisanih tema – ona ne fotografiše ni katastrofe, ni senzacije, od velikih gestova draži su joj tihi momenti ispunjeni atmosferom. Za slike bira pre svega nespektakularne scene na marginama središnjih zbivanja, pretežno sporedne epizode koje neretko više govore i predstavljaju snažniji simbol od glavnog događaja. Na taj način, suvereno i instinktivno, budno posmatrajući pronalazi tačku u kojoj se čovek i njegovo okruženje spajaju u konstelaciju koja otkriva skrivene konotacije. Onaj ko percipira samo odraz u prvom planu, na površini, prenebregava dublji estetski i psihološki cilj slike. To je slučaj i sa portretima; oni svedoče o duševnom uosećavanju i analitičkom proučavanju ličnosti, o poštovanju i empatiji, što pre svega dokazuje impresivna serija portreta psihički ometenih glumaca. Sibil Bergeman iza puke životne stvarnosti razotkriva sliku koja verno prikazuje skriveni smisao u stvarima i ljudima, navedeno je u najavi izložbe.

Sibil Bergeman, autoportret

Izložbu će otvoriti 7. maja u 17 časova i održati vođenje kustoskinja i ćerka Sibil Bergeman, Friede fon Vild.

Izložba Sibil Bergeman organizovana je u saradnj ifa sa Akademijom umetnosti u Berlinu i Fotografskom agencijom Ostkrojc, a njeno beogradsko izdanje realizovali su Gete institut u Srbiji i Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS).

*Naslovna fotografija: Sibil Begerman, Mauerpark, Berlin, 1996.

(SEEcult.org)