Sokurov: Uzdam se u promene u Rusiji
Ruski reditelj i scenarista Aleksandar Sokurov, dobitnik nagrade Festivala autorskog filma (FAF) za životno delo, predstavio je u Beogradu film “Bajka”, koji publika u Rusiji neće videti - kako je rekao, i zbog njega, i zbog samog sadržaja tog filma, koji prati razgovore Hitlera, Musolinija, Staljina i Čerčila u čistilištu, koristeći arhivske snimke.
“Mislim da je kompleksno pitanje (zašto neće biti prikazan). I zbog mene i zbog mog odnosa s pojedinim ljudima u vlasti, a i zbog sadržaja filma. Jako se nadam i uzdam u promene koje mogu da se dogode u mojoj domovini. Danas se vraćam u Petrograd. Moja domovina je tamo gde je moj jezik. A moj jezik je u Rusiji. I verovatno mi je tamo i duša”, rekao je Sokurov na konferenciji za novinare 28. FAF-a, na kojem je njegov film prikazan 28. novembra van konkurencije, a prethodne večeri mu je uručena nagrada FAF-a "Pogled u svet: Vojislav Vučinić".
Sokurov je izjavio da su događaji u Rusiji dramatični i da je politička situacija vrlo složena.
“Mislim da su događaji u Rusiji vrlo dramatični. Neki kažu da nisu tragični. Vrlo je složena politička situacija. To me jako, jako brine. Zato što - kada su tako žestoke političke borbe i tako teške istorijske okolnsoti, stradaju i mladež i kultura. Nažalost, mnogi umetnici su napustili Rusiju. To je gorka spoznaja. Teško nam je, baš nam je teško”, rekao je Sokurov odgovarajući na pitanje SEEculta kakvo je stanje na kulturnoj sceni u Rusiji u svetlu aktuelne situacije – rata sa Ukrajinom.
Upitan kakav je odnos prema njemu lično u filmskom svetu, budući da se očekivalo da “Bajka” bude prikazana u Kanu, a premijeru je imala kasnije u Lokarnu, Sokurov je rekao da mu je teško da govori o sebi, jer nikada nije bio “ono što se zove ’svoj čovek’ ni u Rusiji, među kolegama, a ni među mnogim kolegama na Zapadu”.
“Imam vrlo čvrte i surove principe. Odnosim se jako strogo i kritički prema prikazu sile na ekranu. Festivali A kategorije prikazuju ogroman broj filmova u kojima se prikazuje nasilje. S direktorma pojedinih festivala sam u vrlo teškim odnosima. Uvek apelujem na njih da iz programa isključe filmove sa nasiljem, da ne dozvole da takvi idu u najbolje sale i u najboljim terminima. A ti direktori mi odgovaraju: ‘Pa šta ćemo onda da prikazujemo?’ Ja im govorim: ‘Pokazujte omladinu’. Ima u svetu puno filmova mladih autora. Pogledajte program FAF-a koliko je tu novih autora s vrlo raznolikim filmovima”, rekao je Sokurov, čiji je novi film imao svetsku premijeru na nedavnom Filmskom festivalu u Lokarnu.
Prema njegovim rečima, vrlo često nudi da se snimaju filmovi na način koji je neprihvatljiv za filmsku sredinu. Kao primer je naveo “Rusku barku”, koja je “izazvala veliku iritaciju kod fimskih profesionalaca”.
“Publika ga je jako dobro dočekala u mnogim zemljama, a profesionalce je iritirao. Zato što smo pokazali kako se filmovi mogu stvarati i na drugačiji način, da može da se snimi bez montaže, da možeš da se hrabro ponašaš. I ‘Bajka’ pokazuje potpuno nov način rada i sa slikom i s dramaturgijom. Mi ne koristimo nikakav ‘fejk’, zato što imamo prefinjenije metode. U svetu se masovne koriste neke falš metode, a nama to nije potrebno. I tetralogija o vlasti takođe je bila iritantna za ljude iz sveta filma, jer se prema materijalu odnosimo vrlo ozbiljno, onako kako je karakteristično za velika muzička dela. Pored toga, humanitarni odnos prema istorijskom problemu takođe ne nalazi podršku u profesionalnoj kinematografskoj sredini, zato što se obično istorijski materijal koristi za snimanje nekih drugačijih filmova, kao što su ratni spektakli. Kada snimite ratni spektakl odvlačite pažnju gledalaca od istorijske suštine. Takvi komercijalni filmovi se jako isplate vlastima, parlamentu, političarima… To je njihov omiljeni žanr u celom svetu. Samo je jedan bivši predsednik Francuske voleo filmove Tarkovskog i pomagao mu. Inače oni ne mogu da podnesu ni autorski film, ni Tarkovskog, ni ništa slično. Nikada nećete videti političara da sedi u koncertnoj sali i pažljivo sluša Prokofjeva ili Mesijana. Prošlo je vreme kada je jedan vladar finansirao Mocarta i voleo njegovu muziku. Vreme prosvećenih vladara je prošlo. To je složeno i važno pitanje opstanka civilizacije našeg voljenog starog kontinenta. Moramo da znamo za šta se u oblasti kulture borimo”, poručio je Sokurov.
Sokurov je ocenio i da je Evropa “inficirana ratovima”, koje Amerika samo posmatra i pritiska po potrebi dugmiće.
“Ne brinite za Ameriku. Uvek će da preživi i da nađe svoje mesto. Što se tiče filma, ‘Bajka’ je priča o bolestima starog kontinenta, to je naš evropski problem. Sebe smatram Evropejcem. Rusija je deo Evrope. Mi smo bolesni od militarizma, inficirani smo ratovima. Prvi svetski rat je počeo u Evropi, Drugi takođe. Svaki put nastaju neke teške okolnosti. Dosta! Moramo da razaberemo šta se događa kod nas i s našim junacima i s našom istorijom, da shvatimo gde je krivica naših vođa, a gde naroda koji ih podržavaju. A Amerikanci će uvek da nas posmatraju i kad im to treba da pritisnu određene dugmiće ili poluge. Božanstvena je stvar taj Atlantski okean. Daleko, daleko. Ali uvek tu negde. Hvala Bogu što postoji Atlantski okean”, rekao je Sokurov odgovarajući na pitanje zašto je u filmu “Bajka” peti važan lik iz vremena na koji se odnosi – Ruzvelt samo tek dotaknut.
“Bajka” prati razgovore Adolfa Hitlera, Benita Musolinija, Josifa Staljina i Vinstona Čerčila u čistilištu, koristeći arhivske snimke.
Govoreći o načinu na koji je predstavio te istorijske ličnosti i da li postoji opasnost od njihovog mitologizovanja, Sokurov je rekao da su to bili ljudi vrlo upečatljivih karaktera, što mu je bilo zanimljivo i zbog čega je i radio taj film.
“Moji junaci nisu ni sivi ni dosadni. Oni su veseli, zabavni, ponekad su pametni ponekad pomalo glupavi. Sve kako i bivaju ljudi vrlo aktivni u svom radu. Ali njima je zapalo da žive u jednom vrlo teškom vremenu, vremenu zabluda, vremenu zločina i vremenu velikih fizičkih delovanja. Ponekad su donosili dobre odluke, ponekad su grešili. Češće su grešili. Ali poznato nam je da političari češće greše nego što donose dobre odluke. U nauci se tokom vremena dokaže da li su eksperimenti bili tačni ili ne, a kod političara, kancelara, predsednika se vidi već danas da je pogrešio, a tek sutra pogotovo. Samo što mi kao narod vidimo zablude naših vođa, a vođa nastavlja da ide po tom lažnom putu još mnogo vremena, ne videći da je to lažni put i da je u zabludi. Ali treba odati priznanje onom vremenu, zato što je oko tih problema taj period okupio velike ličnosti i velike profesionalce”, rekao je Sokurov i dodao da misli da je film “Bajka” zanimljiv “za sve koji se ne bave politikom već stvaraju neka dela”.
Napominjući da “Bajka” nije publicistika i nije dokumentarni, nego istraživački film, Sokurov je rekao da je to umetnička fikcija na osnovu vrlo tačnih, upečatljivih i dokumentarnih svedočanstava.
“Praktično sve što se nalazi u našem filmu njegovi junaci su zaista u životu izgovorili. I o tome postoje različita svedočanstva”, dodao je.
Upitan o inovaciji i dipfejk tehnologiji, SOkurov je rekao da “Bajka” nema nikakve veze s dipfejkom.
“Naši junaci sami igraju svoje uloge, nema nikakvih glumaca, nema animacije. To je poseban, novi način u filmskoj umetnosti. Sve je rađeno na osnovu dokumentarnih hronika koje smo moje mlade kolege i ja istraživali i pregledali ogroman materijal. U filmu je sve autentično. U hronikama sam tražio scenu, nekad i samo sekundu ili čak pola sekunde, koje su mene zanimale, u kojima se vidi određeni karakter te ličnosti. I koristio sam tu sekundu. Od tih fragmenata je film sastavljen. Dok smo spremali film pregledao sam kompletne kino-hronike svih arhiva koje se tiču mojih junaka. Čak i arhivu SAD. Specijalnom tehnikom smo iz arhivskih snimaka uzimali kadrove naših junaka i prenosili ih u našu sredinu, gradeći jedinstveni svet u kojem ti junaci postoje”, objasnio je Sokurov.
Obrazlažući svoju ocenu na uručenju nagrade FAF-a da njegovi filmovi nisu idealni, Sokurov je rekao da su idealni - rani filmovi Dovženka.
“Taj čovek je uspeo da osmisli i da demonstrira sve osnovne metode rada s glumcem, slikom i vremenom u filmu. Niko u tome nije više postigao. A inače mislim da perfekcionizam ne preti filmskoj umetnosti. Jer je film jako teško snimiti, sve što se oko reditelja događa ometa ga, nedostatak novca, tehnologije, veliki broj ljudi koj se muva oko filma i u toku snimanja. Kad završi snimanje reditelj najbolje vidi sve mane i nedostatke svog filma, bolje od bilo kog kritičara. A pogotovo kad prođe neko vreme, može da ih pogleda još kritičnije i da onda unese i neke ispravke. Vrlo često ja to radim sa svojim filmovma, pravim drugu verziju. To su popravke u montaži, menjam svetlo, boju, zvučni zapis. Mislim da je to u redu, da imam na to pravo, kao što pisac ili kompozitor imaju pravo da napišu novu verziju, da rediguju rukopis ili partituru. Za to je potrebno da budeš jako krititčan prema sebi”, naveo je Sokurov.
Povodom dugog rada na filmu “Bajka”, Sokurov je rekao da je najpre napisao scenario, a paralelno je tražio dokumenta i istraživao po arhivima. Tokom tog rada scenario je menjao, pogotovo kada je dobijao tonske zapise razgovora junaka.
“Nažalost, imao sam tešku operaciju, pa je bio kovid, pa unutrašnji problemi, politički. Ali najviše vremena sam utrošio da napravim taj juvelirski rad – da iz filmskih žurnala izvučem kadrove i da od tih malih komadića napravim jedno prirodno stanje mojih junaka. Nešto više od tri godine sam radio. Za mene je to puno. Obično snimim film za desetak meseci. Prvi put sam tako dugo radio. Ali ovaj fim to zavređuje. Retko govorim lepo o svojim fimovima, ali za nekog ko ima 71 godinu - ovo je jako dobar rezultat. Film zahteva ogromnu energiju, izdržljivost, volju, životnu snagu, inače ne može da uspe. Srećan sam što sam uspeo, s mojim mladim kolegama, da završim film i što možemo da ga pokažemo Evropi. U Rusiji, nažalost, ovaj fim ne može da se prikaže. Nadam se publici. Želim da mladi ljudi obrate pažnju na istoriju, na ovu priču koja i nije tako davnašnja. Pre svega brinem o mladim ljudima, treba im pomagati, pomagati”, poručio je Sokurov.
Sokurov se osvrnuo i na savremene filmove kao digitalizovane stripove i budućnosti sedme umetnosti, Sokurov je rekao da je to važno pitanje i da sve vreme o tome mislim, smatrajući da je pretvaranje filma u vizuelnu robu velika nevolja za film.
“Izlaz vidim u tome da se da mogućnost da snimaju mladi umetnici koji su zaista talentovani. Ako im pomognemo da rade bez pritiska cenzure, kolega, producenata, da rade slobodno, dobićemo nešto potpuno novo što se tiče kvaliteta. Kao i uvek, problem je u tome da se omladina ne guši, nego da joj se da mogućnost da radi, da stvara. Ali to nije problem samo u Rusiji, nego u celom svetu”, ocenio je Sokurov, kome je prethodnog dana svečano uručena nagrada FAF-a za životno delo “Pogled u svet: Vojislav Vučinić” za celokupan doprinos filmskoj umetnosti i unapređenje shvatanja filma kao ličnog stvaralačkog čina autora.
Sokurov je prvi strani laureat tog priznanja, među čijim su dobitnicima reditelji Puriša Đorđević, Želimir Žilnik, Goran Marković...
Uoči uručenja nagrade FAF-a, Sokurov je imao zajednički intervju sa grupom novinara, a prema navodima Danasa, iako je aktuelna politička situacija u njegovoj zemlji konstantno visila u vazduhu, malo kome je bilo do toga da ga išta na tu temu direktnije pita, jer je u svakom svom izlaganju bio jasan u tome da se grozi rata i da bi političarima bilo bolje da sednu za dugački sto i ako treba do smrti razgovaraju kako bi se izbegao oružani sukob.
Reditelj, scenarista, snimatelj i filmski teoretičar, istoričar umetnosti po obrazovanju, Sokurov je autor brojnih kultnih filmova, među kojima su Ruska barka, Glas usamljenog čoveka, Dani pomračenja, Mati i sin, Otac i sin, Moloh, Taurus, Sunce, Aleksandra, Faust, Frankofonija.
Publika FAF-a do 2. decembra ima priliku da pogleda više od 70 filmova u 11 programskih celina na više od 130 bioskopskih projekcija u šest bioskopskih dvorana.
Festivalski sajt je faf.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org, odnosno u prilogu (pdf).
(SEEcult.org)
*Funded by the Stabilisation Fund for Culture and Education 2022 of the German Federal Foreign Office and the Goethe Institut
