Spomen-ploča Radmiloviću

Čuveni srpski glumac Zoran Radmilović, član ansambla Ateljea 212, dobio je spomen ploču u Beogradu, na kući u kojoj je živeo sa porodicom.

Čuveni srpski glumac Zoran Radmilović, član ansambla Ateljea 212, dobio je spomen ploču u Beogradu, na kući u kojoj je živeo sa porodicom.

Povodom 25 godina od smrti Radmilovića, opština Vračar i Atelje 212 postavili su 21. jula spomen ploču u Mileševskoj ulici 38.

Podsećajući na njegov fascinantan scenski, filmski i televizijski život, Atelje 212 istaklo je da je isto tako fascintan i dugovečan život likova koje je on oživeo, te da generacije rođene posle Radmilovićeve smrti i danas rastu uz Radovana III, Ibija, Bilija Pitona...

Radmilović je govorio da ga je u komediju vukao njegov životni stav, odnosno prosto to što nije mogao da bude drugačiji.

‘Čim ne mogu da budem drugačiji, to nije stav - to je tako kako je. Stvarima ne pridajem veći značaj nego što imaju, ne volim kad se stvarima pridaje veći značaj. Mislim da je manje-više sve u životu komično, i treba da bude komično, i sve ima jednu divnu, i neprekidivu, komičnu nit koja se kroz sve naše postupke provlači, svakodnevno, kroz ceo naš život. Čak i kad to nećemo, to dobija moć da postane još komičnije. Čak ni najozbiljnije razmišljanje ne vodi ničemu ako se ne zakiti nečim što je komično, što je ljupko... Zato se trudim da sve u životu gledam - koliko je to, naravno, moguće, i kad je moguće - s neke komične strane, sem ono nekoliko bitnih pitanja s kojima nema šale: porodica, deca, hleb... Sve drugo nije važno u toj meri da bi mu se pridavao značaj veći nego što ga ima. Sve drugo je jedna šala, i treba da bude šala, pogotovo kod glumaca... Ništa mi više osim ovoga što imam svaki dan ne treba. Šta bih više? Da ne bude rata - šta drugo? Zvuči vrlo melodramatično, i uopšteno, i frazerski, ali - ako čovek sve drugo odbaci, videće da je ipak tako”, govorio je Radmilović.

O Ateljeu 212 svojevremeno je naveo da postoji jedna nit koja se, sigurno, provlači kroz sve generacije glumaca u tom pozorištu, a to je “nit nekog ludila, neke uvrnutosti, blesavosti”.

“Kakvog ludila? One najplemenitije vrste, ludila koje čini umetnost umetnošću, koja je odvaja od prosečnosti, od oponašanja života. Uvek je, tako, bilo značajnih umetnika i značajnih umetnosti. Uvek je postojala ta iskra. To je kao kad gledaš Amerikance na filmu, koji to rade perfektno, ali su glumu učili od Rusa, od Stanislavskog, i onda gledaš Ruse, i vidiš da to rade isto tako perfektno, ali samo još malo bolje, još uvek rade malo bolje, samo za tu jednu iskru, za tu iskru koja se pojavi negde u oku, u nosu, u obrvi. Eto, to samo imaju malo više nego Amerikanci. To je to... E, ta neka iskra postoji u Ateljeu 212, pa možda može da se, u tom smislu, govori o stilu Ateljea 212”, naveo je Radmilović.

Radmilović (1933-1985) je bio jedan od najpopularnijih glumaca svoje generacije, a njegovo ime postalo je sinonim za uloge u predstavama “Kralj Ibi” i “Radovan III” Ateljea 212.

Igrao je i u više od 80 filmova i TV serija.

Dobitnik je mnogobrojnih nagrada (Oktobarska, Dobričin prsten, Sedmojulska...), a posle njegove smrti ustanovljena je nagrada “Zoran Radmilović” za najbolja glumačka ostvarenja.

Prošle godine, u izdanju kuće VBZ Beograd, objavljena je Radmilovićeva “Zalažem se za laž”, koja se sastoji iz kratkih priča, pisama, pesama i intervjua koje je pisao i davao.

Knjigu je priredila ćerka čuvenog glumca, Ana Radmilović, a protkana je fotografijama, što iz privatne arhive, što iz arhive Muzeja pozorišne umetnosti Srbije.

Radmilovićevim imenom nazvano je i pozoriste u Zaječaru (www.zoranradmilovic.org.rs), koje je organizator i tradicionalne manifestacije Dani Zorana Radmilovića.

(SEEcult.org)