Taravangsa ritam
Plesni performans “Taravangsa ritam”, nazvan prema indonežanskom ritualnom plesu, magistarski je rad beogradske likovne umetnice Ivane Stojaković, a biće izveden u tri navrata 15. maja, u Noći muzeja, u aneksu Galerije FLU. Za 17. maj najavljena je i diskusija o tom radu, koju će moderirati Violeta Peškir, a učestvovaće likovni umetnik Marko Kalezić, baletska umetnica Aleksandra Malijar, koja i izvodi “Taravangsa ritam”, rediteljka Ivana Koraksić i antropolog Sara Brkić.
Plesni performans “Taravangsa ritam”, nazvan prema indonežanskom ritualnom plesu, magistarski je rad beogradske likovne umetnice Ivane Stojaković, a biće izveden u tri navrata 15. maja, u Noći muzeja, u aneksu Galerije FLU.
Za 17. maj najavljena je i diskusija o tom radu, koju će moderirati Violeta Peškir, a učestvovaće likovni umetnik Marko Kalezić, baletska umetnica Aleksandra Malijar, koja i izvodi “Taravangsa ritam”, rediteljka Ivana Koraksić i antropolog Sara Brkić.
Pisani materijal potreban za diskusiju dostupan je OVDE
Performans “Taravangsa ritam”, kao i “Soul of Tarawangsa”, biće predstavljen i video projekcijama 17. i 18. maja.
Prema navodima Ivane Stojaković u magistarskom radu, za orginalni indonežanski ritual “taravangsa” karakteristično je slobodno spontano plesanje bez utvrđenih pokreta i koreografije.
Ples “taravangsa” deo je poljoprivredne ceremonije koja se obavlja jednom godišnje i traje sedam dana, a kao i svi paganski rituali te vrste, posvećena je bogovima kako bi se obezbedio dobar prinos i uspešna žetva. U okviru ceremonije, ples se izvodi noću, posle napornog i iscrpljujućeg žetelačkog rada na pirinčanim poljima. Noću, pod uticajem meseca, podsvest je aktivnija i prijemčivija za različite uticaje, koji se smisleno vrše sa ciljem opuštanja celog organizma.
Radnju usmerava muzika koja se izvodi na dva gudačka instrumenta taravangsa (tarawangsa) i đentreng (jentreng). Prati je ples bez koreografije i utvrđenih pokreta, u koji mogu da se uključe svi prisutni.
Telo se prepušta i slobodno kreira pokrete prema trenutnom ličnom doživljaju muzike. Svaka kompozicija započinje u veoma laganom tempu koji se postepeno ubrzava. Pojačavanje tempa uz neprestano ponavljanje nekoliko osnovnih tonova u pravilnom ritmu, aktivira podsvest što kod većine plesača izaziva trans. Smatra se da tome doprinosi i vibracija strune taravangsa instrumenta.
Indonežanski Sunda narod veruje da kroz trans dolazi u kontakt s duhovima predaka (odnosno božanstvom ili kosmičkom energijom), što za posledicu ima opuštanje i oslobađanje nepoželjnih emocija. To naučno dokazuje i Šekner u knjizi “Budućnost rituala”, objašnjavajući da se individualne i kolektivne anksioznosti oslobađaju kroz rituale.
Osobine rituala, kao što su repeticija, ritmičnost, preterivanje stimulišu mozak da luči endorfin (endorphin) direktno u krv, što nas oslobađa osetljivosti na bol i proizvodi zadovoljstvo.
Prema navodima Ivane Stojković, pored katarzičnog dejstva, u Taravangsa ritualu dodatno ju je zainteresovala činjenica da u isto vreme i na istom mestu, kroz istu radnju, veća grupa ljudi teži istom cilju. Na osnovu toga, performans se spontano nametnuo kao forma izražavanja.
Iako je taj ritual bio glavna inspiracija za kreiranje performansa, koristila je i utiske iz sopstvene kulture (kolo) i znanje o ritualnim plesovima koji podrazumevaju kružno i kretanje oko svoje ose. Kružno kretanje u ritualnim plesovima po antropološkom shvatanju predstavlja svemirski ritam. Time čovek podražava čin stvaranja kao božansku igru kako bi se uskladio sa kosmičkom energijom, odnosno suštinom svog unutrašnjeg bića.
Proučavajući izvorne rituale, Ivanu Stojaković privukla je činjenica da svako može da se uključi u poces vršenja rituala i doživi draž stvaralačkog čina. S obzirom da joj je sam proces najvažniji deo rada, to iskustvo ju je podstaklo da ga kroz umetnički performans učini otvorenim i dostupnim posmatraču.
Prema njenim rečima, postavljajući posmatrače u stvaralačku ulogu, nastoji da svako od njih u okviru kolektivne akcije izrazi ličnu kreaciju.
U performansu svi, i publika i performeri, traže svoj “pokret” - prema sopstvenom ritmu. Svi ti “pokreti”, iako različiti, međusobno su komplementarni i grade dinamičku celinu.
Rođena 1976. godine u Beogradu, Ivana Stojaković diplomirala je slikarstvo 2003. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Slobodana Roksandića, a trenutno završava magistarske studije u klasi profesora Čedomira Vasića.
Bila je stipendista indonežanske vlade za trogodišnje nediplomske studije u Indoneziji.
Članica je ULUS-a od 2004. godine, a učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu i priredila 12 samostalnih izložbi i projekata. Učesnica je i mnogih likovnih kolonija i radionica.
*Insert iz video zapisa performansa “Soul of Tarawangsa”
(SEEcult.org)
