ULUS u borbi za dostojanstven rad i položaj umetnika

Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS), jedna od najaktivnijih organizacija u proteklih par godina u pogledu konstruktivnih predloga za unapređenje kulturne politike, ne odustaje od rešavanja nagomilanih problema umetnika, ali i radnika u kulturi uopšte, a najavljuje i nove inicijative, očekujući istinski početak dijaloga sa nadležnima.

O rezultatima kampanje "Za dostojanstven rad u kulturi", koju je ULUS pokrenuo pre dva meseca sa još nekoliko organizacija, razlozima zastoja u procesu rešavanja problema dugovanja samostalnih umetnika, započetog sa Ministarstvom kulture pre gotovo godinu dana, kao i o nizu drugih ključnih problema i otvorenih pitanja u vezi sa položajem umetnika i kulture generalno, u intervjuu za SEEcult.org govori članica Upravnog odbora ULUS-a Vahida Ramujkić, koja gaji nadu i da će se stvari pokrenuti sa mrtve tačke – ako za to bude postojala politička volja.

– Već dva meseca traje kampanja “Za dostojanstven rad u kulturi”, kojom sa još nekoliko organizacija pozivate Ministarstvo kulture da raspiše konkurse za sufinansiranje programa i projekata početkom četvrtog kvartala tekuće godine i da hitno nastavi rad na rešavanju problema dugovanja samostalnih umetnika. Osim javne kampanje, i zvanično ste se obraćali nadležnima. Da li ima bilo kakvih reakcija Ministarstva kulture, osim objave krajem oktobra 2022. da će raspisati konkurse po usvajanju državnog budžeta za 2023. godinu i kako to objašnjavate?

Vahida Ramujkić: Nakon usvajanja državnog budžeta 9. decembra, što se u ranijim odgovorima Ministarstva kulture navodilo kao zakonski uslov za raspisivanje godišnjih konkursa, nismo dobili više nikakve informacije. Treba da se podsetimo da je ova, za polje kulture i umetnosti, veoma neodrživa procedura vezana za dinamiku raspisivanja konkursa uvedena nedavno – izmenama i dopunama Zakona o kulturi u proleće 2021. godine. Njome je zamenjena prethodna odredba prema kojoj je rok za raspisivanje konkursa za finansiranje programa koji će se realizovati u narednoj kalendarskoj godini bio 1. oktobar, a toga se ni Ministarstvo kulture godinama unazad nije pridržavalo, već je raspisivanje uzastopno kasnilo, i ovaj potez je na neki način značio zakonsko utemeljenje loših praksi koje su se do tada sprovodile. I tada su ULUS i druga strukovna udruženja u polju kulture, kao i Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), jasno ukazali (kroz primedbe na Predloge izmena zakona) koliko utvrđivanje ovakve prakse može imati pogubnih posledica na čitavo polje kulturno-umetničkog stvaralaštva, a naročito na samostalne umetnike i nezavisni sektor, koji su i glavni generatori i nosioci kulturne ponude u našoj zemlji. Iako je ova odredba tada na taj način usvojena, nastavili smo da insistiramo na tome da za sam raspis konkursnih propozicija, prikupljanje i evaluaciju prijava uopšte nije neophodno imati usvojen budžet, i da bi se raspisivanjem par meseci pre usvajanja budžeta uštedelo dosta dragocenog vremena i dodatno stekao bolji uvid o broju i kavlitetu primljenih prijava, što bi na značajan način moglo da doprinese kvalitetnijoj raspodeli sredstava među konkursnim oblastima. Pritom bi se poslednja faza konkursne procedure taman poklopila sa usvajanjem državnog budžeta, što smatramo održivim i racionalnim planom koji uopšte ne bi trebalo da bude doveden u pitanje. Tako da nam uopšte nije jasno kakvo se drugo smisleno obrazloženja može dati u prilog tome da se konkursna procedura ne spovodi blagovremenom dinamikom i kako treba, osim da se umetničko stvaralaštvo baš i ne nalazi na listi prioriteta Ministarstva kulture, što bi bilo dosta neobično.

 Podsetimo da su prošle godine konkursi za savremeno stvaralaštvo raspisani bez objavljene budžetske raspodele za pojedinačne oblasti, iako je državni budžet bio utvrđen, a raspisivanje je uobičajeno kasnilo, tj. prelazilo u kalendarsku godinu kada projekti i programi treba da se realizuju. Ako se sada uzme u obzir novi zakonski rok za raspisivanje od 60 dana od usvajanja budžeta, koje se dešava krajem godine, pa rok trajanja konkursa od mesec dana, plus tri meseca roka za rad komisije i objavu rezultata, koji su najčešće probijani, potpisivanju ugovora i raspolaganju operativnim sredstvima mogli bi se nadati tek najranije sredinom godine u kojoj projekti treba da se realizuju.

Dodatno paradoksalno za celu ovu priču bilo je i to da smo bili dovedeni u situaciju da čitavu kampanju započnemo pre svega zahtevom za hitno objavljivanje rezultata za pet konkursa iz oblasti otkupa i međunarodne saradnje koji su toliko kasnili da je bilo potpuno neizvesno da li će uopšte biti i objavljeni. Ako se uzme u obzir da je to osnovni način finansiranja umetničke produkcije u našoj zemlji, onda možete zamisliti šta to znači dobiti novac u decembru da biste realizovali vaš umetnički rad ili program organizacije do kraja godine, jer se sredstva moraju potrošiti završno sa krajem fiskalne godine. To stavlja rad u čitavom polju kulture i umetnosti u stanje sve veće deregulacije, koja se ne dešava samo u sferi umetnosti već na čitavom društvenom planu, ali se preliva i na sferu u kojoj mi delujemo. Ministarstvo kulture svakako nije jedino odgovorno za to, već čitav državni sistem koji funkcioniše u u ovom smeru, ali kao naša matična institucija na koju smo usmereni u komunikaciji ka drugim državnim instancama, smatramo da bi trebalo da pomogne da se negativni efekti ovih globalnih tendencija, koje se svakako odlučuju i sprovode na višem nivou, donekle ublaže i budu bezbolnije za čitav sektor samostalnih umetničkih aktera koji deluju u polju, i koji na kraju rad Ministarstva kulture, ali i svih drugih donosioca odluka u sektoru kulture i umetnosti – gradskih, opštinskih i pokrajinskih sekretarijata za kulturu, čine smislenim.

Prolećna izložba, UP Cvijeta Zuzorić, 2022, foto: Danilo Prnjat

– U martu 2022. godine, nakon više vaših inicijativa, koje su podržala i ostala reprezentativna umetnička udruženja, formirana je Radna grupa sa predstavnicima Ministarstva kulture za rešavanja problema dugovanja samostalnih umetnika. Kako je tekao taj proces i dokle se stiglo u rešavanju problema?

Situacija sa zahtevom za konačno rešavanje problema dugovanja samostalnih umetnika koji – uvek ponavljamo – nisu kreirali sopstvenom krivicom, već je taj dug nastao usled zakomplikovane administrativne procedure koja je uvedena početkom 2000-ih, takođe predstavlja bitan indikator za razumevanje opšte deregulacije koja se odvija i u polju umetnosti. Prethodni, udruženi pokušaji strukovnih udruženja da ovaj problem reše su ostali neuspešni, i to treba naglasiti – zbog nedostatka kooperativnosti Poreske uprave, tj. Ministarstva finansija, čije se cifre ukupnog dugovanja nisu poklapale sa onima do kojih su došla udruženja. Mi smo ovaj zahtev ponovo inicirali početkom 2022, nadajući se da bi rešavanjem problema dugovanja samo uspeli da doteramo do nulte tačke, to jest da rešimo elementarne probleme velikog broja umetnika i umetnica koji su usled izbora da svoj profesionalni vek ostvaruju u domenu neke od umetničkih disciplina ostali uskraćeni za osnovnu zaštitu pružanja zdravstvenih usluga za sebe i članove svoje porodice i ostvarenja penzijskog staža. Ministarstvo kulture je odgovorilo na ovaj naš zahtev i u martu je formirana Radna grupa predstavnika Ministarstva i reprezentativnih udruženja koja je u nastavku trebala fokusirano da radi na ovoj temi. Indikativno za razvoj celog ovog procesa bilo je to da se Ministarstvo finansija od početka nije odazvalo pozivu Ministarstva kulture da delegira svog predstavnika u Radnoj grupi, mada nam je iz prethodnog iskustva bila poznata ključna uloga Ministarstva finansija, tj. Poreske uprave koja radi pod njegovom nadležnošću u rešavanju ovog dugogodišnjeg problema. Usledio je višemesečni period proveravanja dugovanja od strane Poreske uprave, da bi se na kraju došlo do tačne cifre koja je bila daleko manja od prethodno procenjene na 700 miliona. Sada sa sigurnošću možemo reći da ovaj dug iznosi 131 million dinara, od čega je veći deo koji je nastao obračunom kamata, kao i osnovica za zdravstveno osiguranje predviđen za otpis, a manji od oko 55 miliona, koji čini osnovicu duga za PIO, treba da se uplati iz državnih sredstava. Sada se opet čeka odluka Vlade, za koju ovakva situacija ne bi činila presedan, jer je 2018. problem dugovanja rešen za sveštena lica, koja se u Poreskoj upravi nalaze u istoj kategoriji poreskih obveznika kao i samostalni umetnici.

Ceo ovaj proces dolaženja do tačne informacije o ukupnoj visini dugovanja za samostalne umetnike koje vode 19 strukovnih udruženja trajao je punih sedam meseci – od aprila do oktobra, i to je posao koji je uveliko zavisio od informacija dobijenih od Poreske uprave. Činjenica da je ovaj proces toliko dugo trajao samo nam govori koliko su podaci Poreske uprave bili nesređeni, dakle oni su sve vreme radili na obračunu i mi smo morali da budemo na stalnom oprezu jer su umetnicima u više navrata krenule da stižu opomene pred izvršenje, i dizala se panika, te da u vezi toga budemo u stalnoj komunikaciji sa našim pravnicima, Ministarstvom kulture i sa samostalnim umetnicima i na neki način nadziremo da li se ovaj posao obavlja prema planu i kako je predviđeno, da li je negde došlo do kočenja u komunikaciji, i reagujemo ukoliko negde dođe do zastoja, što nam je istrošilo dosta već oskudnih radnih kapaciteta.

To sve su, treba da razumemo, zapravo poslovi nadležnih institucija koje smo preuzeli da radimo volonterski da bismo čitav ovaj nagomilani problem izveli barem malo na čistinu. Pritom treba da bude jasno da će rešavanjem dugovanja u ovoj fazi veliki broj umetnika, koji su proteklih godina ušli u reprogram otplate dugova i tako ih sami otplatili ili umetnika koji aktuelno nisu bili u statusu kada je zahtev podnet, ostati oštećeni, i bilo bi fer i ispravno da se rešavanje njihovih problema dugovanja i/ili kompenzacija sprovede u narednoj fazii.

Jednostavno, preveliki broj administrativnih grešaka koje su učinjene od početka 2000-ih, kada je zakomplikovana administrativna procedura uplate doprinosa za samostalne umetnike – kašnjenja lokalnih samouprava u uplatama, pogrešnih knjiženja u samoj Poreskoj upravi – ne samo da je radnu kategoriju samostalnih umetnika učinila veoma vulnerabilnom i socio-ekonomski neizvesnom, već je od umetnika kreirala dužnike, koji sad mogu strepeti od izvršenja naplate duga i zaplene lične imovine, po osnovu duga koji nisu sami napravili.

Sređivanje depoa i arhive ULUS-a, foto: Marija Kauzlarić

Mi smo uradili sve što je bilo do nas, a 9. januara će se navršiti dva meseca otkako je Radna grupa Ministarstva kulture i reprezentativnih udruženja uputila predmet sa rezultatima rada Vladi na rešavanje, kao i upit za zakazivanje sastanka ovim povodom. I sada smo u fazi čekanja odgovora. Jasno nam je da se ovde radi o političkoj odluci koja zavisi od dobre volje partije na vlasti da se ovim problemom bavi. Verujemo da je problem kroz naša zalaganja postao dovoljno jasan, vidiljiv i prepoznatljiv i da će stoga biti rešen, kako bismo mogli da nastavimo da gradimo kulturnu politiku koja će biti održivija i primerenija aktuelnim okolnostima, i na kraju – u interesu svih društvenih činilaca kako u sferi kulture i umetnosti, tako i šire.

Da pogledamo ovaj problem i u malo široj perspektivi – ukoliko je prosvetiteljska ideja donekle zaštićenog radnog statusa umetnika uslovljena njegovim doprinosom opštem društvenom prosperitetu, koja je bila izborena u vreme socijalizma, nastupanjem neoliberalnih tendencija krenula da se napušta ukidanjem radnih i socijalnih zaštita – ova država niti nadležne institucije zauzvrat nisu ponudile nikakve druge (za kapitalističko društvo primerenije) mehanizme kojima bi se umetnicima omogućilo da žive od svoga rada, kao npr. razvijanje umetničkog tržišta, uvođenje ekonomskih olakšica za poslovanje u umetnosti, podsticanje privatnog sektora i njegovo uslovljavanje za ulaganje viška dobiti u stvari od javnog društvenog interesa i sl. – da bi na taj način održala zadovoljavanje opštih kulturnih potreba društva, što je nešto što se se u svim državnim zajednicama smatra merilom razvijenosti demokratskog društva.

I sad vidite, ova tri zahteva zbog kojih smo na neki način bili primorani da pokrenemo kampanju “Za dostojanstven rad u kulturi”, za nas u stvari predstavljaju tek uspostavljanje veoma, veoma, elementarnih uslova kako bi delovanje u sferi umetnosti uopšte moglo da na neki način funkcioniše, na neki iole dostojanstven način.

– Da li sve lokalne samouprave redovno uplaćuju doprinose nakon što je izmenom Zakona o kulturi definisano da to treba da rade?

Vahida Ramujkić: Od 174 jedinica lokalne samouprave koje postoje u našoj državi, svega tridesetak njih, prema našoj evidenciji, uopšte vodi status samostalnog umetnika, od čega je preko 95% prijavljeno na teritoriji beogradskih opština i Novog Sada. Nakon izmena Zakona o kulturi možda je izvestan broj lokalnih samouprava koje vode po jednog ili dvoje samostalaca krenuo da uplaćuje za njih doprinose, ali to svakako nisu uradile sve. Razlog za to je da se obaveza uplate doprinosa utvrđuje Zakonom o osnovnom zdravstvenom, invalidskom i penzionom osiguranju, prema kojem je uplata još uvek neobavezujuća, a pritom ako se uopšte odluče da doprinose uplaćuju – data im je mogućnost da utvrđuju dodatne kriterijume za sprovođenje ove procedure. Tako da izmena Zakona o kulturi u tom pogledu ostaje na nivou preporuke za sprovođenje “dobrih praksi”, sve dok se Zakon o osnovnom osiguranju ne izmeni.

No, gledano šire, niz zakonskih izmena koje su donete od početka 1990-ih do početka 2000-ih – kao što je prebacivanje uplate sa republičkog fonda na niže instance lokalnih samouprava, ili bitno umanjenje osnovice na iznos minimalnog prihoda, te mogućnost postavljanja dodatnih uslova, već su značajno doprinele deregulaciji ovog radnog statusa, a sa druge strane centralizaciji kulturne produkcije na glavne gradove.

Takođe, uvideli smo da mnoge lokalne samouprave, pa čak i u većim gradovima u Srbiji, nisu dobro upoznate sa radnom kategorijom samostalnih umetnika, niti imaju utvrđene procedure za njih. Kako bi ih bolje upoznali sa ovim temama, nedavno smo izradili Vodič za dobro upravljanje namenjen jedinicama lokalne samouprave, i za sada jednom većem delu njih poslali vodiče poštom.

Vodič za lokalne samouprave, foto: Vahida Ramujkić

– Radne grupe ULUS-a zalažu se za još niz izmena zakonskih okvira koje se tiču delatnosti umetnika, poput ukidanja poreza na dodatu vrednost za osnovna sredstva i umetnički pribor za stvaranje, ukidanja naknada za korišćenje i održavanje radnih prostora, poreskih olakšica za usluge koje obavljaju umetnici (autorski honorari)… Da li u tom pogledu ima nekog dijaloga sa nadležnima?

Vahida Ramujkić: Ove i mnoge druge inicijative koje se odnose na poboljšanje uslova rada u sektoru vizuelnih umetnosti pokrenute su u poslednje tri godine u okviru radnih grupa ULUS-a, a često i u saradnji sa drugim strukovnim udruženjima, asocijacijama i raznim stručnjacima. Kada je uspostavljena nova uprava u ULUS-u početkom 2020. godine, bio je detektovan veoma veliki broj oblasti u kojima je potrebno delovati, od unapređenja statusa samostalnih umetnika, uvođenja principa fer praksi u oblasti ekonomskog poslovanja, povećanja dostupnosti osnovnim sredstavima za rad, radnim prostorima, ojačavanja pozicije samog udruženja i sl. i ovaj period nije bio tako lak niti brz jer je pre svega trebalo napraviti uvid u realno stanje na terenu, dobiti egzaktne podatke na koje se možemo osloniti i od umetničkih stvaralaca i od drugih aktera u polju, konkretno – galerija i izlagačkih prostora, upoznati se sa čitavom infrastrukturom i odnosima institucionalnog i vaninstitucionalnog sektora, što praktično znači – znati kome se za šta i kada možemo obraćati. To je uključivalo isprobavanje raznih strategija, od pisanja brojnih predloga za unapređenje rada u sektoru, konkretnih izmene zakona Ministarstvu kulture, Gradskom sekretarijatu i drugim nadležnim instancama – da bismo utvrdili naše domete, videli gde smo, i na kraju, da bismo bolje profilisali strategije i pravac u kojem idemo kao jedno kompleksno i višeslojno udruženje, koje istoivremeno obavlja više funkcija i okuplja širok spektar likovnih umetnika u članstvu sa veoma različitim interesima, motivacijama, afinitetima i na kraju sa različitim socijalnim statusima.

U tom kontekstu, Radna grupa za fer prakse još 2020. godine je otvorila seriju pitanja koje se konkretno tiču unapređenja ekonomskih uslova rada vizuelnih umetnika, i to je izuzetno važna tema, jer u to vreme – kada smo sa svime ovim počinjali – kod nas još nije postojalo jasno saznanje da su vizuelni umetnici toliko potplaćeni za svoj rad, kako generalno, tako i u odnosu na druge umetničke discipline, gde su postojali izvesni cenovnici naknada. Pandemijska kriza, koja se uporedo dešavala, bitno je ubrzala ovaj proces i pomogla da uradimo istraživanja na osnovu kojih smo dobili tačne cifre, koje su bile lošije od pretpostavljenih, a i da se povežemo i prepoznamo zajedničke interese sa  srodnim organizacijama i udruženjima u zemlji i u inostranstvu.

Zatvaranje izložbe 'Original i kopija' Gorana Đorđevića, laureata ULUS-ove nagrade za životno delo, Galerija ULUS, 2022, foto: Kristina Ristić

Konkretno, Radna grupa je koncipirala dva bitna predloga: predlog za povećanje normiranih troškova (dela koji ne podleže oporezivanju) u autorskim honorarima i predlog za isplatu naknada za realizaciju samostalnih izložbi u godišnjim programima koji se finansiraju iz republičkih sredstava.

Predlog za povećanje normiranih troškova u autorskim honorarima takođe predstavlja korektiv u odnosu na zakonske odredbe uvedene 2006. godine, kojim su oni toliko umanjeni na račun oporezivog dela, tako da ni umetnicima a još manje drugim ugovornim stranama (institucijama/organizacijama, kupcima i sl.) jednostavno više nije išlo u korist da ugovaraju poslove na ovaj jedini ispravan način, koji u pravnom smislu štiti obe ugovorne strane. Naša istraživanja, i sa umetnicima i sa izlagačkim prostorima, pokazala su da se značajan broj angažovanja umetnika – ugovara i isplaćuje putem usmenog dogovora, posredničkih agencija ili drugih pravnih lica. Ovakvim zakonskim uslovljavanjem veliki deo poslovanja u sferi vizuelne umetnosti sa pravno, administrativne i finansijske strane ostaje nevidljiv – on je grurnut u sivu zonu poslovanja, koja nikome od uključenih aktera zapravo ne odgovara – ni umetnicima, ni njihovim pomagačima, ni poslodavcima, a ni samoj državnoj administraciji.

Prilikom izmena i dopuna Zakona o porezu na dohodak građana krajem 2020. godine, Radna grupa za fer prakse je Ministarstvu finansija podnela Predlog amandmana za izmenu člana 56. istog zakona kojim se predlaže uvećanje normiranih troškova za oblast likovne umetnosti, sa idejom da sklapanje autorskih ugovora bude podsticajno za sve uključene strane, čime bi se uveliko doprinelo regulaciji poslovanja u ovoj oblasti. Međutim, ovaj predlog nije bio usvojen, a prema našem saznanju ni razmatran. Nakon toga Ministarstvo kulture je, uviđajući važnost ove teme, dalo neke naznake da bi se mogle izvršiti konsultacije sa drugim strukovnim udruženjima, radi izrade objedinjenog predloga koji bi se odnosio na sve umetničke discipline. Međutim, rad na ovoj temi je zaustavljen, ali se nadamo da se u svakom trenutku može nastaviti, jer je određeni materijal pripremljen.

Što se tiče izlagačkih naknada za umetnike, Ministarstvo kulture je u raspisu konkursa za savremeno stvaralaštvo za 2022. godinu uključilo predlog Radne grupe za fer prakse koji se sastoji u tome da se pri konkurisanju za godišnje programe izlagačkih prostora uključi naknada za umetnike koja ne bi trebalo da bude manja od minimalne plate u Srbiji u neto iznosui. Da bi se ovaj predlog sproveo do kraja kako treba, bilo je potrebno da Ministarstvo kulture obezbedi dodatna sredstava za liniju godišnjih izlagačkih programa u Konkursu sa savremeno stvaralaštvo, u šta nismo bili u mogućnosti da se uverimo jer je konkurs bio objavljen bez informacije o ukupnim sredstvima za raspodelu. Takođe, bilo je potrebno sačekati potpisivanje ugovora kako bismo došli do podataka da li se zaista ova preporuka uzimala u obzir pri evaluaciji od strane komisije. Na osnovu podataka koje smo prikupili kroz zathev za informacije od javnog značaja, utvrdili smo da je od ukupno 34 finansiranih projekata realizacije godišnjeg programa galerija i izlagačkih prostora, tek 5 organizacija (7 izlagačkih prostora) uvrstilo trošak isplate honorara umetnicima (Remont, Kulturni centar Beograda, Muzej Terra, Centar za kulturnu dekontaminaciju i Galerija ULUS).

Postavka izložbe Art at Work, Moderna galerija Ljubljana, foto: Vladan Jeremić

Inače, već duže vreme radimo na izradi kalkulatora izlagačkih naknada, i veoma skoro bi trebalo da ga stavimo u upotrebu kako za likovne umetnike, tako i za izlagačke prostore i galerije koje angažuju umetnike.
Ovaj proces je malo potrajao, jer je prethodno bilo potrebno sprovesti opsežno istraživanje o uslovima rada u galerijama i izlagačkim prostorima u Srbiji, kako bi se dobili tačni podaci o njihovom ekonomskom poslovanju i načinu rada, te izračunao koeficijent ekonomske moći organizacije koji je jedan od ključnih podataka za izračunavanje nadoknada. Uporedo smo sproveli i detaljno istraživanje drugih sličnih modela koji se razvijaju i pregovaraju ili već primenjuju u drugim zemljama, da bismo u saradnji sa ekonomskim savetnikom videli šta od svega toga može da se primeni i/ili adaptira za konkretno naš kontekst.

Što se tiče radnih prostora/ateljea, i tu je bila formirana Radna grupa, koja je sprovela istraživanje o potrebama umetnika za ateljeima. Neki sastanci su realizovani sa Gradom, te je napravljen novi predlog za tipologiju umetničkih ateljea koji bi se potraživali za korišćenje. Shodno savremenim zahtevima i dinamikama rada, pored individualnih studija, ovde su uvedeni prostori namenjeni vremenski ograničenom korišćenju, za pripremu konkretne izložbe ili projekta, kao i rezidencioni programi za umetnike iz drugih delova Srbije ili inostranstva, zajedničke namenske radionice za rad u materijalu, npr. metalu, drvetu, keramici, štamparske radionice i sl. Tu su od važnijih tema koje se često pominju i obezbeđivanje olakšica za nabavke osnovnih materijala za rad, ili pitanje prenošenja umetničkih dela preko granice i sl, što sve za mnoge umetnike predstavlja problem.

– Predlažete i obezbeđivanje sigurnih mesečnih prihoda za samostalne umetnike iz budžeta lokalnih samouprava. Kako teče pilot projekat započet u tom kontekstu u Staroj Pazovi. Da li se još neka lokalna samouprava u međuvremenu zainteresovala?

Vahida Ramujkić: Ideja ovog pilot programa koji vodimo pod objedinjenim naslovom Umetnost i zajednica jeste da se pokaže kako umetnički rad na značajan način može doprineti poboljšavanu životnih uslova i rešavanju konkretnih problema lokalnih zajednica, od čega lokalna administracija može videti koristi. A tek na osnovu evaluacije ove pilot faze, čemu će uslediti izrada modela za integraciju umetnika u lokalnu zajednicu, stvoriće se uslovi da se uđe u dijalog i pregovore sa lokalnim samoupravama, a možda i drugim lokalnim subjektima. Trenutno pratimo realizaciju tri umetnička predloga koji su izabrani na konkursu da realizuju rad u javnom prostoru u Staroj Pazovi: Jovane Sudimac, Vesne Radović i umetničkog tima u sastavu Mirjane Odić, Vesne Vesić i Vladimira Ilića. Ovaj projekat podržan je od Hartefakt fondacije a nosilac projekta je i naša glavna saradnička organizacija “Tatamate” locirana u Staroj Pazovi, koji su u međuvremenu postali Lokalna fondacija Stara Pazova. Novina koju ovaj model donosi je formiranje Lokalnog odbora za kulturu sačinjenog od pažljivo izabranih aktivista i društveno angažovanih stručnjaka sa lokala, koji u značajnoj meri pružaju podršku umetnicima za realizaciju projektinih ideja, obezbeđujući npr. komunikaciju sa lokalnim stanovništvom, logističku podršku, informacije i sl.

Ovaj program ima višestruki cilj – sa jedne strane, trebalo bi široj javnosti i donosiocima odluka da pokaže relevantnost umetničke prakse i metodologija u bavljenju temama od opšteg društvenog interesa, ali takođe da i kod samih umetnika razvije senzibilitet za ovakav način rada, gde je umetnički rad stavljen u funkciju društvenih interesa, te da podstakne interesovanje za dalje razvijanje ovakvih umetničkih pristupa i praksi. Ono čemu bismo  naročito želeli da posvetimo pažnju kroz ovaj proces je to da pokažemo da ulaganje u razvoj ovakvih vidova umetničke prakse može doneti mnogostruke beneficije za lokalne organe uprave – od kreiranja održivije, kohezivnije zajednice, do realnih ušteda u smislu ulaganja i racionalnije raspodele sredstava.

Ne očekujemo, međutim, da će implementacija ovog zamišljenog modela ići brzo, jer je potrebno osmisliti čitav eko-sistem i razraditi mehanizme kroz koje bi on mogao smisleno da funkcioniše i da se prati.

Otvaranje Jesenje izložbe 2022, UP Cvijeta Zuzorić, foto: ULUS

– Na inicijativu ULUS-a obezbeđeno je pravo samostalnih umetnika i stručnjaka u kulturi za povlaščeni prevoz u javnom gradskom saobraćaju u Beogradu (Bus Plus). Na koji su još način samostalni umetnici obespravljeni u odnosu na građane sa stalnim zaposlenjem? Imate li još neke slične inicijative koje bi olakšale svakodnevicu umetnika?

Vahida Ramujkić: Kako nemaju poslodavca, za razliku od zaposlenih, samostalni umetnici su po zakonu uskraćeni za sindikalno udruživanje i kolektivno pregovaranje uslova svoga rada. Mi smo se dosta bavili ovom temom i gledali kako možemo da rešimo ovaj problem i u praktičnom smislu ojačamo sindikalnu funkciju udruženja, iako nam kao samostalnim umetnicima u formalnom smislu to nije dostupno. Istraživanje uslova rada u galerijama i izlagačkim prostorima koje smo sproveli predstavlja jedan od koraka u bavljenju ovim problemom, jer do sada u Srbiji niko nije napravio operativnu bazu podataka, niti mrežu ovih organizacija koje su zapravo naši najneposredniji poslodavci. Sa druge strane, istraživanje nam je pokazalo da su problemi sa kojima se organizacije susreću u radu izuzetno kompleksni i da zahtevaju mnogo ozbiljniju kulturnu politiku razvijenu zasebno u odnosu na svaki od sektora poslovanja – javni, privatni ili civilni, i da je neophodno uspostaviti neke osnovne principe rada i uslova kojima bi se mogao zadovoljiti iole dostojanstven rad i za umetnike i sve druge kulturne radnike koji su uključeni u ove poslove. U tom smislu shvatili smo da na ovom polju moramo mnogo više sarađivati, jer nam je u interesu da naši, uslovno rečeno “poslodavci”, budu jači da bi mogli da obezbede bolje uslove za naš rad.

Takođe, u okviru Udruženja smo u procesu formiranja Stalne komisije za unapređenje radnog položaja umetnika, čiji rad bi se zasnivao na osnovnim aktima koji su u pripremi i zato ovaj proces toliko traje. Ovi osnovni akti bili bi Kodeks fer praksi, cenovnik naknada, modeli ugovora i sl. Ova komisija mogla bi da zastupa interese članova pred drugim stranama. To je za sada ideja, a videćemo kako će se ovo u budućnosti razviti.

Osim toga, ovih dana je otvorena jako važna tema za nas – ministarka za brigu o porodici i demografiju Darija Kisić obavestila je javnost da su započete konkretne izmene Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom, te da se nakon procedura u Skupštini, očekuje da će primena početi u prvoj polovini ove godine. Takodje, ministarka je istakla da i preduzetnice mogu da očekuju da će imati ista prava kao zaposlene trudnice i porodilje i dodala je da to podrazumeva izmene niza zakona koji su u nadležnosti više ministarstava. Da podsetimo da su stupanjem na snagu Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom, od 1. jula 2018. godine samostalne umetnice članom 17. tog zakona stavljene u istu kategoriju sa preduzetnicama. Novi propisi su samostalnim umetnicama ugrozili pravo na socijalno osiguranje koje imaju po Zakonu o kulturi, a doprinosi za porodiljsko odsustvo kod većine umetnica, pojavljuju se kao poreska zaduženja, koja moraju same da plate.

Do uvođenja ovog zakona, reprezentativna udruženja su "zamrzavala" status samostalnim umetnicama tokom porodiljskog bolovanja, radni staž im je i dalje tekao, a RFZO je za to vreme pokrivao troškove porodiljskog bolovanja. ULUS će se povodom ovog pitanja svakako obratiti nadležnim institucijama i nadamo se dobrom ishodu, jer su pre Zakona iz 2018. godine, koji je doveo do deregulacije statusa u ovoj oblasti, sva radna prava propisana Zakonom o radu bila omogućena samostalnim umetnicama, a sistem zdravstvene zaštite ih je tretirao kao zaposlene.

Na kraju, važno je podsetiti da je u Zahtevu za hitno rešavanje problema dugovanja i drugih problema samostalnih umetnika, koji je potpisalo 15 reprezentativnih udruženja i koji je u februaru dostavljen Ministarstvu kulture, osim rešavanja dugova traženo i formiranje radne grupe radi izrade modela detaljne zakonske regulacije statusa samostalnog umetnika. To pre svega znači usaglašavanje Zakona o kulturi i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, jer ta zakonska konfuzija izuzetno otežava položaj samostalnih umetnika.

Otvaranje izložbe Kolekcije fonda mladih, foto: Milan Đorđević

– Kakva je situacija u vezi sa rekonstrukcijom UP “Cvijeta Zurorić”?

Vahida Ramujkić: Od septembra 2021. godine, kada smo uputili upit po ovom pitanju na adrese svih nadležnih instanci koje bi mogle imati ikakve ingerencije po ovoj temi, a na koji nije usledio bilo kakav konkretan odgovor, odustali smo od daljih pokušaja u ovom smeru.

U svakom slučaju, ostalo nam je nejasno kako je moguće da se UP “Cvijeta Zuzorić”, koji je po dvostrukom osnovu zaštićen kao spomenik kulture (u okviru kompleksa Kalemegdanskog parka i kao zasebno zdanje), za čiju rekonstrukciju je plaćena izrada plana, zatim obezbeđena sredstva iz kredita Centralne banke za razvoj Saveta Evrope u iznosu od 20 miliona evra (za sve projekte rekonstrukcije, dok je predračunska vrednost radova za rekonstrukciju Paviljona procenjena na 1,5 miliona evra), sa rokom završetka radova u 2024. godini, sada tek tako prepušta stihiji i našim skromnim mogućnostima da ovaj veoma zahtevan prostor održavamo najbolje što možemo.

U ovom pogledu, u potpunosti smo se oslonili na sopstvene snage i zaista u poslednjih par godina učinjeno je mnogo toga da se uslovi rada u ovom prostoru učine boljim. Na primer, veliki posao realizovala je Radna grupa arhive i sređena je velika arhivska i bibliotečka građa, kolekcije umetničkih radova koji su se tokom mnogodecenijskog rada Udruženja taložili u neuslovnom podrumu Paviljona. Nabavljeni su novi arhivski ormari, police i sređen sistem katalogizacije tako da je sada ova građa dostupna za konsultacije istraživačima i sl. U sklopu ovoga, obrađen je i promovisan Fond mladih, koji čini veoma značajnu istorijsku zbirku iz jugoslovenskog perioda. U gornjem prostoru je formirana biblioteka, a pored postojeće bibliotečke građe, tu su i publikacije i časopisi relevantni za oblast savremene umetnosti koje su donirali mnogi članovi. Prostor je priređen za co-working i održavanje radnih sastanaka organa, tela i drugih radnih jedinica ULUS-a. U fazi smo vraćanja kancelarije sekretarijata i računovodstva u Paviljon, što do sada nije bilo moguće zbog problema sa grejanjem i posledica požara, a ovom prilikom biće otvorena i kafe-kuhinja za članstvo.

I pored mnogo napora koje ulažemo da održavamo zgradu Paviljona "Cvijeta Zuzorić" u ispravnom stanju, infrastrukturalni problemi koje taj objekat ima u pogledu starih strujnih instalacija (usled čega smo pretprošle godine imali i slučaj požara), prokišnjavanje, grejanje koje je izuzetno skupo, prevazilaze naše mogućnosti kao neprofitnog strukovnog udruženja za njegovim održavanjem kako mislimo da bi to trebalo, i stoga očekujemo da će se projekat rekonstrukcije Paviljona realizovati u predviđenom roku.

Opremanje biblioteke ULUS-a, UP Cvijeta Zuzorić, foto: Nevena Popović

– Koje će biti glavne aktivnosti ULUS-a u 2023. godini u oblasti kulturne politike?

Vahida Ramujkić: Pre svega se nadamo da će u 2023. godini rezultati rada kome smo bili posvećeni u prethodnoj godini postati vidljiviji u javnosti. To se pre svega odnosi na rad na kalkulatoru naknada, pokretanje onlajn prodajne galerije i portfolija umetnika, gde je članovima omogućeno da, pored umetničkog rada, predstave i svoja znanja i veštine u dugim srodnim oblastima, a za koje mogu na taj način biti angažovani. Ideja na kojoj već neko vreme radimo je pokretanje zadruge likovnih umetnika, kao privrednog subjekta kroz koji možemo kolektivizovati i smanjiti troškove pravne i administrativne podrške za članove, te razvijati ponudu i potražnju za umetničkim delima, čineći ih dostupnim za širi krug korisnika, koji do sada nisu predstavljali uobičajene konzumente umetnosti niti umetničku publiku.

Ideja nam je, takođe, i da radimo jedno ozbiljnije istraživanje o umetničkom tržištu u Srbiji, jer takvo nije sprovedeno od 80-ih godina prošlog veka, što je paradoksalno, jer sada živimo u kapitalizmu gde je sve podređeno tržištu, a ispada da se socijalističko društvo mnogo više bavilo tržištem umetnosti i ulagalo u njegov razvoj kako bi upravo obezbedilo osnovna primanja za umetnike, jer je postojao uvid da društvena davanja i zaštite, iako su bile daleko značajnije nego danas, nisu bile dovoljne za život umetnika.

Ono što nam svakako predstoji je učešće u razrađivanju procedura u oblasti kolektivne naplate autorskih prava od proizvođača digitalnih nosača i distributera digitalnog sadržaja, i to će za nas biti jedno sasvim sigurno veoma izazovno polje za delovanje, jer se ovde izlazi iz domena kulture i ulazi u domen privrede, gde su pravila igre mnogo oštrija i kompetitivnija. Ali bitno je da smo tu i učestvujemo.

Takođe, prošle godine smo, nakon 20 godina mirovanja, povratili članstvo i Internacionalnoj asocijaciji likovnih umetnika (IAA), i zvanično članstvo će nam krenuti od ove godine. To znači da će naši aktivni članovi moći da dobiju IAA kartice za internacionalne muzeje, a da ćemo, nadamo se u saradnji sa Ministarstvom kulture, moći da krenemo u proces uvođenja ovog sistema u muzeje širom Srbije.

– Posle pandemije, započeta je nova kriza širih razmera ratom u Ukrajini. Imate li kontakte sa ukrajinskim i izbeglim ruskim kolegama? Veliki broj njih je i u Beogradu, ali se čini da su izolovani i nepovezani sa lokalnom scenom. Da li ste razmišljali o nekim akcijama u smislu povezivanja sa njima i pružanja podrške?  

Vahida Ramujkić: Ovom temom smo se bavili na jedan malo konkretniji način. Uviđajući da je ovo tema koja je, barem kod nas, izazvala dosta neslaganja i polarizovanje javnosti, praktično bez prostora za diskusiju, odlučili smo se da pokušamo da kreiramo prostor za debatu i preciznije razumevanje i artikulisanje uzroka, razmera, mogućih posledica ovog rata, koje svakako na bitan način utiču na uslove života i rada svih nas. U saradnji sa Društvenim centrom ZaČin, i organizacijama iz pograničnih zona rata Tranzit.ro iz Jašija (Rumunija) i Oberliht iz Kišnjeva (Moldavija), organizovali smo seriju razgovora, diskurzivnih programa i praktičnih radionica pod nazivom Treba braniti društvo, koje su bile namenjene mlađim generacijama, a bavile se upravo time kako iz polja umetničkog stvaralaštva možemo promišljati aktuelna zbivanja i u njima smisleno delovati.

*Naslovna fotografija: Vahida Ramujkić, Vladimir Opsenica, 2022.

(SEEcult.org)

*Tekst je deo projekta koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.