Veštine preživljavanja u doba korone
24. Međunarodni filmski festival FanTasia, Montreal, 20. avgust - 2. septembar 2020.
Piše: Dejan Nikolaj Kraljačić
Usled opštepoznatih okolnosti, ovogodišnja Fantazija doživela je prvo virtuelno izdanje, u pomerenom terminu, kraćeg trajanja i sa manjim brojem filmova no obično. Prirodno, tekuće stanje odrazilo se i na kvalitet programa, no, bez obzira na evidentno niži u odnosu na prethodne godine, najvažnije stoji - ovaj nemerljivo dragocen festival održao je svoj kontinuitet događanja! Ukupno uzev, čini se da je ove godine od svih selekcija igranog filma najviše omanula azijska, tradicionalno najpostojanijeg kvaliteta. Mada, mora se istaći i da neki od filmova Dalekog Istoka nisu opravdali unapred visoka očekivanja. Pre svih, recimo, najpriželjkivaniji Specijalni glumci (Special Actors, 2019) Šinićira Uede (Shinichiro Ueda) japanskog autora koji je debitovao superiornim, pomerajućim svetskim bioskopskim i festivalskim zom-com bumom Smrt u jednom kadru (2017). Iako potentnog otvaranja, ova priča o agenciji za glumce koji deluju u svakodnevnom životu ubrzo se počne razvijati u nemaštovitu, rasplinutu satiru, okončavajući kao prilično inferiorno ostvarenje. Zatim, ni iskusni i produktivni Juiči Fukuda (Juichi) nije uspeo energetski dopreti dalje od generičkog japanskog mjuzikla u ekranizaciji popularne web manga i anima serije Votakoi: Ljubav je teška za Otaku (Wotakoi: Love Is Hard for Otaku, 2020). Film Fukude, tvorca uspelih adaptacija manga serije Hentai Kamen (izuzetno nadahnutog, eksplozivnog prvog HK Zabranjeni superheroj - FanTasia 2013, i nešto manje drugog HK2: Abnormalna kriza - FanTasia 2016), obrađuje teškoće u uspostavljanju emotivnog odnosa dva pripadnika razvijene potkulture mladih zvane otaku. A nju čine oni sa manje razvijenim sposobnostima društvene komunikacije zarad pasionirane posvećenosti video igrama, animama i mangama. Zavodljivo polazište i površno ishodište.
S druge strane (sveta), američki dugometražni debi reditelja i scenariste Kvina Armstronga (Quinn Armstrong) Veštine preživljavanja (Survival Skills, 2020) uradak je težine klasičnog dragulja Fantazije. A to bi značilo objedinjenje autorske inovativnosti, oštrine i inteligencije izraza u odnosu na izbor tematskog i žanrovskog okvira, a time i pomeranje uobičajenih granica filmske priče. Generisana iz kratkometražnog filma nastalog 2017, Armstrongova dugometražna verzija više nego pogađa metu u pravom trenutku, izlazeći u javnost usred naglašeno ugrožavajućeg ponašanja američke policije po sopstvene građane kojim bi trebala da služi i štiti (ih).
Ovaj krajnje sofisticiran uradak započinje parodiranjem namenskih filmova za policijsku obuku iz perioda Reganove desne ere 1980-ih, etički i estetički verno predstavljajući sadržaj propagandnog karaktera na VHS nosaču. U taj i takav edukativni video čiji je narator niko drugi do Stejsi Kič (Stacy Keach), uskače protagonista priče, idealistički nastrojen mladić željan da svoj posao obavlja što revnosnije (nadasve ubedljiv Veju Odonel / Vayu O'Donnell). Pripravnik se najpre pokazuje kao odličan materijal za poštovanje teorijskih lekcija koje na ljupki način video nameće, ali šta se dešava kada se u praksi prvi put susretne sa situacijom koja nije čista kao što se spolja pokušava predstaviti, konkretnim slučajem nasilja u porodici? Licemerni video nalaže konformizam, dok savest protagoniste zaštitu porodice od nasilnog i naravno uglednog pater familiasa... I eto dramatične druge polovine ovog razdragano uznemirujućeg filma, u kom se na retko viđan način eksplicitno uparuju s jedne strane ideali i fikcija, i sa druge stvarnost i korupcija. U konačnici, Armstrongov visokostilizovani video zapravo dođe onaj što je preko potreban za istinsku obuku u današnjem svetu!
Belgijski dugometražni debi režisera brojnih TV serija Tima Mijelana (Mielants) Patrik (Patrick, 2019), koji je i koscenarista filma, već se dobrano dokazao u festivalskim krugovima, čemu najbolje svedoči nekoliko opravdano ubranih priznanja, sve sa Kristalnim globusom za najbolju režiju prestižnih Karlovih Vara.
Naslovni protagonista bezmalo je 40-godišnjak, ćutljivi, introvertni, servilni samac koji tehnički održava popularni omaleni nudistički kamp vođen od strane mu oca. No, Patrikovo mehaničko vođenje života najpre naruši misteriozni nestanak čekića iz omiljenog mu seta, a potom i očeva smrt. Konsekventno, vođenje kampa spada na njega kome je i najmanji vid odlučivanja stran, dok sam zadatak biva dodatno otežan pošto novonastale okolnosti uzrokuju tek pravo ogoljavanje dotad samo formalno golih benevolentnih kampera... A čekića jednostavno nema pa nema. Patrik je film koji pleni pažnju svežinom metafore, sigurnošću režijske egzekucije, ubedljivom glumom, preciznim sprovođenjem klasične strukture neklasičnog sadržaja. Inteligentno, zrelo ostvarenje koje ispod naizgled bizarne površine govori o sticanju samopouzdanja, upućujući toplu, humanu poruku ovaploćenu kroz mudri savet lokalne muzičke zvezde Patriku: "Nekada da bi dobio ono što želiš, moraš da ne želiš to što želiš". Pa bio to i čekić!
Sprženi Beri (Fried Barry, 2020) još jedan je dugometražni prvenac i to ponovo generisan iz istoimenog kratkometražnog filma (višestruko nagrađivan 2017), ali ovaj put glumca i autora brojnih kratkih, eksperimentalnih i muzičkih videa (naročito za južnoafričke heavy metal bendove) Rajana Krugera (Ryan Kruger), koji je i scenarista filma.
Reč je o energičnom, čvrsto vođenom modernom uratku izašlom iz skoro pobuđene žanrovske, odnosno horor kuhinje kinematografije Južnoafričke Republike (odmah pada na pamet prilično upečatljiv prošlogodišnji folklorni horor Osam, ili Sakupljač duša Harolda Holšera / Holscher). Berija, bahatog čoveka sklonom drogi i nasilju (uključujući i nad sopstvenom porodicom) sprže vanzemaljci i preuzmu mu telo. Skriveni u njemu, oni će pokušati da razumeju način našeg života na Zemlji obilazeći Kejptaun ogrezao u dekadenciji, koju i sam Beri predstavlja, te ga i promeniti na bolje... (u)koliko je to moguće. Naslovnog protagonistu naprosto hipnotički sugestivno interpretira harizmatični kaskader Geri Grin (Gary Green), dok shodno autorovom bekgraundu, primenjena estetika efektno i na momente nemilosrdno radikalno prikazuje posrnuli nam svet,
opravdano lansirajući Sprženog na brojne festivale.
Što se tiče Fantazijine selekcije Dokumentarci sa ivice, čini se kako njegovom tradicionalno zavidnom kvalitet ni pandemija ne može biti ugrožavajući faktor. Koprodukcija Izraela i Austrije Prorok i svemirci (The Prophet and the Space Aliens, 2020), novi je uradak višestruko nagrađivanog izraelskog angažovanog dokumentariste Joa Šamira (Yoav Shamir). A sama tema i sadržaj ovog filma od onih je što bi nas - da stilski nije ipak očigledno da je reč o dokumentarnoj nefikciji - ubedili da gledamo krajnje maštovitu igranu fikciju.
Prorok tematizuje život Raela, samozvanog jedinog proroka na Zemlji, te genezu najveće NLO religije na svetu čiji je on osnivač - raelizam. Rael je najpre bio neuspeli francuski šansonjer, automobilista, novinar i izdavač časopisa o automobilizmu,... dok se ranih 1970-ih nije susreo sa svemircima što su nam zapravo i kreirali život na Zemlji. Oni ga kidnapuju, kloniraju i vraćaju nazad kako bi delovao kao prorok (sve isto kao što su prethodno činili sa Mojsijem, Isusom, Muhamedom...). Poruka iz svemira koju Rael dobija u amanet da proširi Zemljom je da se uživa u životu, preda hedonizmu, slobodnom seksu, pesmi, plesu, dokle god se ne približimo kakvoj ishodišnoj tački života kada, zahvaljujući kloniranju, postajemo besmrtni ("prvo kloniranje" raelanci vrše početkom ovog veka uzburkavši svetsku javnost). Iako u ograničenoj meri, raelizam je uspeo da se proširi svetom, nađe sledbenička uporišta u Japanu, Burkini Faso (gde i politički deluje boreći se protiv ženskog genitalnog sakaćenja stimulisanog od tamošnjih muslimanskih vlasti), Tajvanu, Kanadi, Sloveniji... No, ono što najviše doprinosi kvalitetu ovog dokumentarca je Šamirov izuzetno inteligentan autorski pristup i vešto postavljena struktura. Naime, Šamir tek u drugoj polovini filma poseže za razotkrivanjem prave, činjenične istine putem svedočenja Raelovih starih poznanika u Francuskoj, ali ne da bi svog protagonistu prikazao kao kakvog jeftinog lažova, prevaranta, već da bi otvorio mnogo značajnije, duboko humano pitanje - koliko su činjenice zaista važne ukoliko samo verovanje ispuni i unapredi život (kao što to tvrdi niz preporođenih raelianskih sagovornika)?
Sićušni Tim: Kralj na jedan dan (Tiny Tim: King for a Day, 2020), dugo je rađeni biografski dokumentarac u režiji Johana fon Sidoua (Johan von Sydow) interesantno švedske produkcije. Tim je autentična američka pop ikona kraja 1960-ih godina i to veoma kratkog roka trajanja, nešto poput zaista kralja na jedan dan. Tim je na svojoj ukelele gitari i pevanjem u falsetu (visoki tonovi muškog glasa kojim se oponaša ženski) kasnih 1960-ih prodavao stotine hiljada ploča, pesme mu dosezale vrhove lista najslušanijih čak i ispred recimo nekih Hendriksovih, dok je njegovo venčanje, prvo ikad upriličeno uživo i to u legendarnom šou Džonija Karsona 1969, dugo zauzimalo drugo mesto gledanosti, odmah posle Armstrongovog iskrcavanja na Mesec. Štaviše, Tim je uživao naročitu popularnost i u Evropi da bi već u drugoj polovini 1970-ih završio kao razveden, pokunjeni povratnik svom skromnom domu i majci koja ga nikad nije podržavala, ponovo počeo da nastupa u cirkusu itd. A u konačnom zbiru, kao da se nameće pitanje - ima li ovaj uradak kakve veće težine osim za krajnje sveden broj tvrdokornih fanova Tima? Ima. Osim što govori o generalnoj prolaznosti slave, Timova sudbina nam sugeriše nešto mnogo važnije - trajanje nečijeg dela umnogome počiva na ipak ozbiljnijoj proporciji talenta, rada i znanja, te pre svega kreiranju iz pobuda da se sopstveni izraz podeli sa drugima, a ne na parodiranju, direktnom kopiranju prošlih stilova i iz puke želje za dokazivanjem ili bekstvom od sopstvene (kliničke) depresije. Kontekst turbulentnih vremena (poput ovde kasnih američkih 1960-ih) uvek može izdvojiti nekog čije su kreativne mogućnosti približne prosečnom članu takvog društva, ali po svemu sudeći i ne na više od 15 minuta slave - kako je Vorhol već svima proricao upravo u tom vremenu.
I konačno, jedan od najviših dometa ne samo ovogodišnje Fantazije nego i uopšte bila je nagrada za životno delo najikoničnijem živom žanrovskom režiseru - Džonu Karpenteru (zaboravimo da se događaj nije odvio uživo).
Karpenterov doprinos u domenu horora i SF-a je nemerljiv, te se naprosto čini i neumesnim podsećati ovde na neke od njegovih naslova. No, Karpenterov doprinos veliki je i po razvoj same Fantazije, jer je on bio prvi velikan koji je svojim prisustvom podržao taj festival u nastanku, promovišući još davne 1998. godine svoje Vampire.
Fantazija je upriličila inspirativan onlajn masterklas sa Karpenterom, a dobra vest je što je i dalje vitalan, te pored toga što se sa svojim sinom Kodijem poslednjih godina uspešno posvetio pravljenju muzike i živim nastupima, kao i stripu, još uvek ne govori NE pravljenju filma.
