Vida Knežević: Sistemski problemi, ali rešivi – ako ima volje

Neblagovremeno raspisivanje godišnjih konkursa za sufinansiranje programa i projekata u kulturi, koji se stoga velikim delom zgusnuto realizuju tek od jeseni, selektivna primena zakona i nedostatak komunikacije i suštinskog dijaloga o nagomilanim problemima kulturne scene, samo su neki od izazova sa kojima se suočavaju organizacije civilnog društva koje deluju u oblasti kulture, a velikim delom su okupljene u Asocijaciju Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), koja sa nekoliko reprezentativnih umetničkih udruženja već mesecima skreće pažnju nadležnih i šire javnosti na neophodnost obezbeđivanja dostojanstvenog rada u kulturi.

Predsednica Upravnog odbora NKSS Vida Knežević govori u intervjuu za SEEcult.org o razlozima za tu kampanju i posledicama aktuelne kulturne politike, kao i o zastoju u pregovorima sa Ministarstvom kulture o rešavanju problema duga samostalnih umetnika, za koji nisu sami odgovorni, te o drugim ključnim problemima vaninstitucionalne kulturne i umetničke scene koja praktično decenijama već opstaje pre svega zahvaljujući požrtvovanosti samih aktera i njihovom prekarnom radu.

Skupština NKSS, Užice, 2022, foto: Miloš Janjić

– Već tri meseca traje kampanja “Za dostojanstven rad u kulturi”, kojom pozivate Ministarstvo kulture da raspiše konkurse za sufinansiranje programa i projekata početkom četvrtog kvartala tekuće godine. Osim javne kampanje, i zvanično ste se obraćali nadležnima. Da li ima bilo kakvih reakcija Ministarstva kulture, osim objave krajem oktobra da će raspisati konkurse po usvajanju državnog budžeta za 2023?

Vida Knežević: Predstavnici Ministarstva kulture gotovo redovno odgovaraju na naše apele, zahteve, zvanične dopise, i odgovor je uvek isti. Oni se pozivaju na zakonske okvire kojima je definisano da se javni konkursi raspisuju nakon usvajanja budžeta za 2023. godinu, prema kojima oni imaju (zakonski) rok od 60 dana za njihovo raspisivanje. Dakle, oni kažu da rade sve po zakonu. Ipak, činjenica ostaje da se u praksi ništa ne menja, to jest, može se reći da se iz godine u godinu situacija pogoršava. Evo, približavamo se kraju januara meseca, i da li su raspisali konkurse? Nisu. Da li su prošle godine konkurse raspisali ranije? Jesu. Makar se radilo o par dana. Ali i nekoliko dana ponekad mnogo znači.

Dodatno, ne možemo a da se ne osvrnemo na, sada već, prošlogodišnju situaciju. Činjenice govore da je Ministarstvo prekršilo te iste zakone na koje se poziva, kasneći sa objavljivanjem rezultata pojedinih konkursa i po nekoliko meseci. Neke su objavili tek u novembru. Pa o čemu mi onda govorimo?

Nadležni moraju da shvate da mnogo ljudi aktivno radi na nezavisnoj sceni od kojih neki i čitav svoj radni vek, da su to ljudi koji doprinose lokalnoj kulturi i umetnosti u velikoj meri, da su mnogi među njima i međunarodno prepoznati, da je njihovim radom, upornošću i znanjem, lokalna umetnička scena tako živa, uprkos skoro nemoguće teškim uslovima rada. I da, konačno, to mnoštvo divnih, kreativnih i toliko inventivnih ljudi mora biti zakonski i sistemski prepoznato, vidljivo, dostojanstveno plaćeno za svoj rad, i ne manje važno, moraju im biti omogućeni bolji radni i produkcioni uslovi, socijalno osiguranje, zdravstveno, penziono, pravo na plaćeni odmor i bolovanje. U nekim privrednim sektorima, ovo je prosto neumitna norma, dok je, kako vidimo u mnogim drugima, ona duboko narušena, uprkos tome što je, ne tako davno, ona bila zakonski i ustavno zagarantovana. Pa i u sektoru kulture.  

Sve ovo pominjem, jer su ovo problemi koji su u širem smislu povezani sa pitanjem konkursnih politika i procedura koje utiču na (poražavajuće) uslove rada u sektoru kulture, što mi konačno i pokušavamo da adresiramo kampanjom "Za dostojanstven rad u kulturi".

U našem poslednjem dopisu upućenom Ministarstvu kulture krajem decembra, u vrlo konstruktivnom duhu smo pozvali nadležne i na radni sastanak, koji smo organizovali zajedno sa ULUS-om i drugim reprezentativnim udruženjima aktivnim u kampanji. Sastanak je trebalo da se dogodi 17. januara u Biblioteci ULUS-a u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, kako bismo uživo razgovarali o aktuelnim problemima i mogućim rešenjima. Na taj dopis nam do sada nisu odgovorili, niti su se pojavili na sastanku.

Skupština NKSS, Užice, 2022, foto: Marija Rodić

– Ministarstvo se poziva na odredbe Zakona o kulturi prema kojima godišnje konkurse treba da raspiše u roku od 60 dana od usvajanja državnog budžeta. Kakav je vaš stav o toj argumentaciji, s obirom da, između ostalog, u regionu imamo primere drugačije prakse?

Vida Knežević: Ukoliko je jedini način da se taj problem dugoročno reši menjanjem zakonskih okvira – onda hajmo da ih menjamo. Kao što se, isuviše lako i bez mogućnosti ozbiljne javne rasprave, Zakon o kulturi u nekim tačkama izmenio 2018. godine, i to uglavnom na štetu samih radnica i radnika u kulturi, tako je, očigledno vrlo jednostavno, promeniti ga, određenim izmenama i dopunama, na način da se unaprede radni uslovi u kulturi. Naravno, ukoliko postoji "dobra volja“ i "interes“ nadležnih.

A koliko možemo da čujemo i vidimo, zaposleni u Ministarstvu na odgovornim pozicijama imaju dobru volju za unapređenje radnih uslova u sektoru kulture, to su nam i usmeno nebrojeno puta saopštili, ali to stoji i u Strateškom dokumentu Ministarstva.

I kao što ste već i u samom pitanju naznačili, radi se o praksi koja se odavno sprovodi u drugim zemljama, o evropskom nivou i da ne govorim. Kolege i koleginice, recimo iz susedne Hrvatske, već su na početku decembra 2022. godine dobili rezultate javnih konkursa. Time oni već uveliko mogu da planiraju radnu 2023, od samog januara meseca. Ovde se radi o dugogodišnjem sistemskom problemu koji bi morao strukturno da se reši.

Konferencija za novinare povodom kampanje 'Za dostojanstven rad u kulturi', 2022, foto: Luka Knežević Strika

– Koje su sve posledice neblagovremenog raspisivanja godišnjih konkursa?

Vida Knežević: Ključna posledica je blokiranje umetničke proizvodnje, ali i kompletnog rada ne samo nezavisne scene, već svih reprezentativnih i drugih organizacija, ali i pojedinih institucija koje zavise od javnih konkursa.

Kako može da se očekuje iole ozbiljan, posvećen i kontinuiran rad kada Ministarstvo kulture i druge nadležne institucije lokalnih samouprava rezultate konkursa objave na početku letnje pauze, a često i kasnije? Da li neko zaista smatra da za preostalih četiri do pet meseci može da se pripremi, organizuje i realizuje jedan program koji je planiran da traje punih dvanaest meseci, a da ne govorimo o problemu sa kojim se suočavaju dugoročni, višegodišnji projekti, ili pak, da stvar zakomplikujemo unoseći međunarodnu dimenziju i potrebu za saradnjom na tako visokom nivou?

Konačno, kao da niko od nadležnih ne želi da shvati da iza tih programa stoje obični ljudi, od krvi i mesa, koji nekako moraju da prežive, prehrane svoje porodice i plate kirije koje su, kako vidimo, podivljale. Dakle, radi se o ljudima kojima je to osnovno zanimanje, kojima je to posao za koji su se godinama školovali i za koji bi trebalo da primaju platu od meseca do meseca. Mnogi od njih nisu birali da rade na nezavisnoj sceni, već su strukturno uslovljeni, budući da godinama unazad nije bilo moguće zaposliti se u javnim institucijama kulture.

Uprkos svemu tome, puni entuzijazma, znanja, energije i volje, oni ulažu svoj neplaćeni rad, nastavljaju sa realizacijom programa i projekata bez finansija, često ulažući svoja sopstvena sredstva, bivajući pri tom svesni da nemaju nikakvu garanciju da će im ona biti vraćena.

U takvim radnim uslovima često dolazi do koncentracije ogromne količine programa na samom kraju godine, koju ni publika a ni sami kulturni proizvođači ne mogu da isprate, pa se postavlja i pitanje samog smisla proizvodnje. Kako i za koga se ona proizvodi?

Na terenu se pokazalo da takva praksa doprinosi lošem planiranju, negativnom utisku u javnosti o dezorganizovanosti scene, poražavajućoj prekarizaciji rada, prekovremenom radu, povećanom pritisku koji se stavlja na same radnice i radnike u kulturi, a koji dovodi do konstantnog stresa, osećaja nemoći, mentalnom izgaranju, povećanim konfliktima usled svakodnevnih pritisaka i posledično činjenici da sve više njih glavom bez obzira beži iz ovog polja u neko sigurnije radno okruženje, a ukoliko im se posreći, i iz zemlje. Ne treba naglasiti koliko sve ovo utiče i na kvalitet programa i umetničkih radova, budući da se ovakvim procedurama smanjuje vremenski okvir rada (koji podrazumeva istraživanje, pripremu, koordinaciju, komunikaciju i promociju, pa realizaciju, nalaženje prostora, partnera i slično).

Strateško planiranje NKSS, 2021, foto: Aleksandar Popović/Marko Pejović

– Da li je bilo reakcija nadležnih posle analize konkursne procedure i rezultata konkursa za 2022. godinu na gradskom, pokrajinskom i državnom nivou?

Vida Knežević: Nije bilo reakcija na suštinske probleme i rezultate analiza negativnih posledica takvog načina rada kulturnih vlasti na bilo kom nivou. Ali, Ministarstvo se odmah oglasilo da kaže da se “pridržavalo zakonskog roka”, ne objašnjavajući pri tome da ono zavisi od Ministarstva finansija, da nema kvalitetnu komunikaciju i saradnju sa tim Ministarstvom, da pred njim ne štiti interese kulturnog sektora, kao ni da je sve bilo rezultat odlaganja formiranja nove Vlade Republike Srbije i stavljanja građana Srbije, pa i kulturnih radnika, u položaj talaca političkih kalkulacija i neodgovorne politike.

– Javnom kampanjom, koju ste inicirali sa ULUS-om i još nekoliko udruženja, pozivate Ministarstvo kulture i da doprinese hitnom rešavanju problema dugovanja samostalnih umetnika. Ima li u tom pogledu pomaka?

Vida Knežević: Uprkos činjenici da je prošle godine formirana Radna grupa predstavnika reprezentativnih udruženja i Ministarstva kulture koja je jednoglasno usvojila predlog o načinu rešavanja duga samostalnih umetnika, te da je najzad, uz veliki napor, utvrđen konačni zbir ukupnog duga, pregovori su ponovo u zastoju. Iako je sve dogovoreno i predato sve što je traženo, sada se čeka na odgovor iz premijerkinog kabineta.

Čekanje zaista postaje iscrpljujuće, budući da se mnogi umetnici suočavaju sa ozbiljnim, egzistencijalnim problemima. Iako dugovanja nisu nastala njihovom krivicom, već im lokalne samouprave nisu redovno uplaćivale doprinose za PIO i zdravstveno osiguranje, posledice neažurnosti gradova i opština rezultuju potraživanjem naplate duga od samostalnih umetnika.

Ukoliko i ovaj put problem dugova ostane nerešen, sledi već poznati scenario daljeg ugrožavanja osnovne egzistencije i ljudskih prava – neoverene zdravstvene knjižice, neplaćeno porodiljsko odsustvo, nemogućnost odlaska u penziju uprkos ostvarenom radnom stažu i bojazan da će iz Poreske uprave ponovo početi da pristižu opomene s rokom za plaćanje od pet dana, pod pretnjom zaplene imovine.

Stoga je poražavajuće kada se toliko vremena prolongira rešenje ove situacije, znajući da postoji lako i brzo rešenje, koje se iz nekog razloga decenijama ne realizuje. Ljudi su duboko razočarani u sistem koji ne mari za njih, koji ne radi u njihovom interesu, koji se s druge strane, često vrlo bahato i nesavesno ponaša i prema budžetu, ali i prema mnoštvu aktera u kulturi, bez kojih bi njihovo postojanje izgubilo svaki smisao.

Promocija Maneka i tribina, 2022, foto: Luka Knežević Strika

– Koji su još ključni problemi aktera nezavisne kulture? Šta je pokazala diskusija na Skupštini NKSS početkom oktobra 2022, na kojoj ste primili u članstvo još desetak članica? Kakva je situacija u unutrašnjosti Srbije?

Vida Knežević: Problemi su mnogi – od nedostatka sistemske podrške, infrastrukture, nevidljivosti, pa sve do slabe međusobne povezanosti, te odsustva saradnje sa javnim institucijama i lokalnim samoupravama. Asocijacija NKSS se godinama unazad trudi i ulaže napor da se stvari na terenu promene, ali je to vrlo teško bez pomenute sistemske podrške, uprkos činjenici da Asocijacija funkcioniše kao određeni “servis” koji, fragmentarno i u skladu sa kapacitetima, obavlja posao koji bi zapravo trebalo da rade nadležne institucije. U takvim koordinatama treba posmatrati i NKSS-ov festival “Na sopstveni pogon” koji se organizuje godinama u nazad u cilju osnaživanja članica kroz međusobnu saradnju, promišljajući problem decentralizacije kulturno-umetničkih programa "odozdo" trudeći da se u realizaciju programa uključe ne samo kulturno-umetnički proizvođači, već i same lokalne zajednice. Tako je prošlogodišnji, osmi po redu festival NSP realizovan u mnogim gradovima, poput Zrenjanina, Smedereva, Kragujevca, Pančeva, Šapca, Kruševca, Užica, Bora, Novog Kneževca, donoseći mnogobrojne programe koji obuhvataju radionice, festivale, predstave, performanse i druge različite formate istraživanja, angažovanja i predstavljanja kulturno-umetničkih sadržaja.

Uprkos nekim proklamovanim strateškim tačkama aktuelnog Ministarstva kulture koje se tiču problema decentralizacije, lokalne samouprave gotovo da ne pokazuju volju za saradnju i vrlo je malo razumevanja – ukoliko ga uopšte ima – o potrebama pojedinaca i organizacija koje su često, nažalost, jedine koje se u tim malim sredinama bave kulturom i umetnošću. Od samih organizacija članica NKSS se tako često može čuti da ih lokalne samouprave ignorišu, ne odgovaraju na njihove molbe, upite i zahteve, njima je često potrebna i pomoć NKSS-a u zastupanju pred lokalnim vlastima. Ilustrativan primer je grad Kruševac koji ima samo dve samostalne umetnice, čija uprava nije imala ni znanja niti procedure da obračuna porez za njihov status, već su to uradile, kao mnogo puta do sada, nezavisna scena i reprezentativna udruženja. Isti taj primer Kruševca govori da je razlika između podrške vaninstitucionalnoj i institucionalnoj kulturi ogromna, da od ukupnog budžeta za kulturu grada, 85% ide institucijama kulture, a 15% nezavisnoj sceni, pri čemu se ni jedan projekat ne finansira u celosti, već svi dobiju deo. Već u samom konkursu za kulturu u tom gradu stoji da je  obavezno finansiranje sopstvenim sredstvima u vrednosti 50% projekta, što je u praksi nerealno i neodrživo, pogotovo u malim sredinama.

Predstava Vrednost žene, Na sopstveni pogon, 2022, foto: Ivan Veselinović

– Da li je titula Evropske prestonice kulture bitno promenila položaj nezavisne kulturne scene u Novom Sadu i šta očekujete po njenom završetku?

Vida Knežević: Uvek je nezahvalno govoriti o ovom pitanju iz perspektive centra. Ipak, s obzirom na činjenicu da Asocijacija NKSS ima nekoliko članica organizacija iz Novog Sada, kao i iz cele Vojvodine (Zrenjanin, Subotica, ..) efekti i učinci Evropske prestonice kulture jeste česta tema na našim okupljanjima/sastancima. Ukoliko bismo kratko morali da odgovorimo na ovo pitanje, rekli bismo da bitnih promena nema, niti će ih biti, a po završetku projekta očekujemo produbljivanje teškog položaja organizacija nezavisne scene.  

Radi se o ogromnom budžetu, koji delimično dolazi iz budžeta EU, ali se u velikoj meri radi o republičkom, pokrajinskom i gradskom budžetu. Projekat prestonice kulture je tako, kolokvijalno rečeno, pojeo većinu pokrajinskog i gradskog budžeta, čija je direktna posledica "oduzimanje", tj. smanjenje raspoloživog budžeta za nezavisnu scenu. Da bi mogli da prežive mnogi su hteli-ne-hteli bili primorani da uđu u saradnju sa organizacijom koja stoji iza EPK NS, kako bi mogli da prežive taj period.

Tu je i pitanje koliko je EPK zaista omogućio razvoj lokalne infrastrukture. Činjenica jeste da su neki prostori obnovljeni, rekonstruisani, u njih je uloženo mnogo sredstava kako bi bili osposobljeni za adekvatno korišćenje, međutim, ostaje ozbiljno pitanje kako i na koji način će biti moguće da oni budu dugoročno korišćeni. I drugo, još važnije, ko će u tim prostorima raditi, pod kakvim okvirima i sa kakvim radnim uslovima. Ukoliko to znači još kratkoročnih ugovora, mahom povremenih autorskih honorara, privremeno-povremenih ugovora, i podržavanje rada "na crno", nemoguće je reći da je to nešto pozitivno za nezavisnu scenu. Ono što bi zaista donelo strukturno poboljšanje jeste otvaranje novih radnih mesta, sa ugovorima o radu na neodređeno, koji bi dugoročno obezbedili zaposlenje radnicima u kulturi, ali ujedno i kontinuiran rad tih novih prostora. To je osnov, ključni preduslov, da se scena razvija, raste, unapređuje.

Predstava 'Marija Ručara' Hleb teatra, 59. Oktobarski salon 2022, foto: Tatjana Drobnjak

– Posle pandemije, započeta je nova kriza ratom u Ukrajini. Neke od vaših članica, poput Krokodila, angažovale su se u pomoći ukrajinskim kolegama, ali se suočavaju i sa desničarskim nasiljem, poput vandalizovanja murala i pretnji. Kako tumačite nereagovanje nadležnih na takve incidente?

Vida Knežević: Mnoge članice NKSS kao i druge organizacije sa nezavisne scene, mnogi pojedinci i pojedinke pomažu, koliko je u njihovoj moći, mnogima koji su ugroženi aktuelnim ratom, primorani da izbegnu iz ratom pogođenih teritorija, ali i onima koji su pod konstantnim pritiscima, sankcijama i torturama, jer misle drugačije, jer pružaju otpor ratu, agresiji, nasilju. Ne treba zaboraviti da je već godinama unazad, Srbija (kao i čitava Evropa, naročito zemlje koje čine granicu Tvrđave Evrope) preplavljena izbeglicama iz ratom pogođenih teritorija, sa Bliskog Istoka, iz Sirije, Palestine, Avganistana. Sve su to ljudi kojima je pomoć neophodna i koji ovde žive godinama u neljudskim uslovima, i koje institucije države Srbije kriminalizuju i nad kojima vrše nasilje.

Oni pomažu tako što kroz svoje umetničke radove skreću pažnju na njihove probleme, umetničkim jezikom pokušavaju da demistifikuju odnose moći, kako one globalne, tako i one koji se dešavaju u "naša četiri zida", institucionalno nasilje, nasilje koje se svakodnevno dešava na ulici, rasističke tendencije i nasilje uzrokovano rasizmom, zbog drugačije boje kože, etničkog i/ili klasnog porekla, ali i tako što pokušavaju da pokažu da je drugačije moguće, da je moguće živeti u svetu zajedništva gde se svakodnevno praktikuju prakse solidarnosti, brige za ljudsko biće, brige za svet oko sebe. Međutim, pomažu i time što organizuju konkretnu i solidarnu pomoć u hrani, odeći, pomoći u prevođenju, nalaženju zaposlenja, radnih dozvola, brige o deci, organizovanju alternativnih vrtića i drugih obrazovnih programa, pokušaja da u meri u kojoj je moguće tim ljudima u muci, svakodnevicu učine koliko toliko podnošlivijom i lakšom.

A nadležni ne reaguju na različite oblike nasilja, okreću glavu, ukoliko već direktno ne doprinose, svojim izjavama koje često imaju desničarske, rasističke, seksističke konotacije, mnoge su isuviše dobro poznate u javnosti, da bismo ih sad ovde ponavljali. Oni su često kreatori takve retorike, koja se onda dalje reprodukuje putem mnogih desničarskih organizacija, koje su u sprezi sa vlašću godinama u nazad.

Prva međuskupština NKSS; Zrenjanin 2022, foto: Aleksandar Danguzov

– NKSS je i članica Kooperative – regionalne platforme za kulturu, koja je upravo obeležila u Zagrebu deset godina postojanja. Koje su osnovne prepreke jačanju regionalne saradnje?

Vida Knežević: Platforma Kooperativa nastala je upravo iz činjenice da su ljudi nastavili da sarađuju, prelaze granice, druže se, stvaraju i misle zajedno tokom i nakon razaranja Jugoslavije, uprkos ratu i kapitalističkoj transformaciji koji su devastirali osnove na kojima je društvo funkcionisalo.

Uprkos nedostatku strukturne podrške za rad unutar nezavisne kulture kao i za saradnju unutar ovog zajedničkog kulturnog prostora, uslovljenog i ograničenog upravo nacionalističkim (državnim) okvirima u kojima se kulturni sistem misli, saradnja i te kako postoji, a Kooperativa predstavlja jedan od načina u pokušaju da se uspostavi njena sistemska podrška. Dodatno, činjenica da Evropska unija deli region na one koji su unutar i one koji su izvan EU, otežava zajedniči rad i otvara pitanja odnosa dalje i bliže periferije i mogućnosti jednake mobilnosti u situaciji kada Šengenska granica deli ovaj prostor. A kada je reč o specifičnim pitanjima kulturne politike, EU koja je u prilici da oblikuje ili bar vrši snažan uticaj na sve zemlje regiona, stoji na liniji podrške kreativnim industrijama što dodatno otežava kontinuiran rad akterima nezavisne scene, gde god se oni nalazili.

*Naslovna fotografija: Vida Knežević na Skupštini NKSS u Šapcu 2019 (arhiva NnKSS)

(SEEcult.org)

*Tekst je deo projekta koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.