Zapremina tela: promenljiva

Izložba skulptura beogradske umetnice Olivere Parlić Karajanković “Zapremina tela: promenljiva” biće otvorena 24. oktobra u Gradskoj galeriji Požega, a predstavlja radove koji ukazuju na to da ništa nije fiksirano ili dato zauvek.

“Ako bih morala da pristanem na neku etiketu, to bi bila vajar. Utoliko je začudnije i neočekivanije osećanje nemira, pa čak i frustracije koje imam u susretu sa onim prostornim pojavama koje nazivamo skulpturom u tradicionalnim skulptorskim materijalima. Ovo osećanje se isključivo odnosi na one moje radove koji su čvrste/rigidne fiksirane i nepromenljive forme, stvarane sa namerom da traju. Sa druge strane, rad sa mekanim, promenljivim i često nestabilnim materijalima i predmetima pozajmljenim iz svakodnevnog života, bio je teritorija koju sam prepoznavala kao svoju. Ideja da su izloženi radovi samo trenutni presek stanja, zaustavljena aktivnost, koja se može nastaviti ili ne, prilika da se krene u drugom, neočekivanom pravcu ili mogućnost da se sve rastavi i krene od početka, zajednički je imenitelj za većinu ovih radova”, navela je Olivera parlić Karajanković povodom izložbe.

Prema njenim rečima, proces i pitanje šta radi ili pokušava da uradi značajniji su od samog rezultata, “završenog” rada, ali to ne znači da je telo rada nevažno.

“U njega je ‘spakovano’ i pitanje, ali i neki od mogućih odgovora. Promenljivost zapremine, iz naziva izložbe, iako se na prvi pogled obračunava sa formalnim aspektom skulpture, mnogo više se odnosi na samo značenje rada i mrežu odnosa koju on uspostavlja. Izloženi radovi jesu i tela za sebe, ali i posredstvom predmeta od kojih su napravljeni, uspostavljaju specifičan odnos prema našem telu, podsećajući da ništa nije fiksirano ili dato zauvek. Moramo opet i ponovo misliti o stvarima”, navela je Olivera Parlić Karajanković.

Olivera Parlić Karajanković (Beograd, 1971) završila je 1997. studije vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je 2000. godine i magistrirala na istom fakultetu, te 2014. odbranila doktorski umetnički projekat “Eros nemogućih susreta, skulpturalne forme postvarenih osećanja”. Od 2005. godine radi kao asistent na Vajarskom odseku FLU u Beogradu, a od 2010. u zvanju docenta.

Izlaže od 1997. godine u zemlji i inostranstvu. Između ostalog, na Oktobarskom salonu izlagala je 2003. i 2005. godine. Učestvovala je 2009. u projektu (Out) Instituta za umetnost u Gracu, u okviru Štajerske jeseni. Učesnica je umetničkih rezidencijalnih programa u Ečki i Jaloviku, međunarodne umetničke kolonije Terra u Kikindi, AIR Hotel Pupik u Austriji, vajarske kolonije Ada na Adi Ciganliji, likovne kolonije Sićevo, smotre Mermer i zvuci...

U javnom prostoru, na Adi Ciganliji ima postavljenu skulpturu Čun-Pun.

Dobitnica je nagrade FLU za portret i nagrade Sreten Stojanović, vajar.

Od 2010. deluje i u okviru Nezavisne umetničke asocijacije Treći Beograd.

Izložba u Gradskoj galeriji Požega biće otvorena do 11. novembra.

(SEEcult.org)