ЗБОГОМ ОЛГА: Заслужни заслуже заједничку гробницу
Имала сам част да се дружим са Олгом Јеврић. Веома је волела оно што ја радим и трудила се да види сваку моју изложбу, неке и више пута.
Имала сам част да се дружим са Олгом Јеврић. Веома је волела оно што ја радим и трудила се да види сваку моју изложбу, неке и више пута. Обично би седела дуго пред изложеним радовима и постављала ми питања или сама анализирала дело (одмах, уколико бих била ја била присутна, или би ме касније звала телефоном па бисмо разговарале или уговориле сусрет). Пре пет-шест година ради моје изложбе путовала је до Смедерева. Пажљиво је прочитавала сваки мој текст. Потом би ме испитивала о идејама од којих сам полазила, сваки детаљ ју је занимао, па бисмо затим размењивале мисли... Била је бољи познавалац мог опуса од било којег домаћег кустоса. Често ми је говорила како ми завиди на енергији и математици. То јој је била омиљена наука, и било јој је жао што није боље познавала математичке идеје (мада је имала неколико скулптура са математичким називима). Питала је кад-кад да јој објасним неке појмове – последње питање је било о дигитализацији. Желела је да купи рачунар, да се повеже са интернетом али вид јој био толико ослабио да то није било изводљиво. На крају јој је и слух ослабио па ни музику, коју је обожавала, није могла да слуша. Упркос генерацијским разликама, имале смо много заједничких тема, омиљене су биле и оне завичајне. Обе смо пореклом Сремице, па ме је Олга често детаљно пропитивала о Крчедину и о мојим баштованским, пољопривредним, зидарским и другим радовима. Обећавала сам јој да ћу је једном одвести тамо, али без кола и због Олгине слабости нисам успела да јој испуним жељу.
Била је и на мојој последњој изложби у Београду ЗРНО ПО ЗРНО – ПОГАЧА, ЦИГЛА ПО ЦИГЛА – ПАЛАЧА, у септембру, у Савамали. Пре поласка се у кући стропоштала на под и једва се придигла, али није никако хтела да одустане. После ми је одлучно рекла: „Ма, хоћу да идем! Шта, да седим код куће и зурим у једну тачку?! Какав ми је па то живот!“
Последњи пут смо се дружиле пар дана пре но што јој је позлило. Отишла сам да је посетим као што сам била обећала. Успут сам купила принцес-крофне, оне малецке, увек свеже, које се продају у понеким киосцима. Кад сам стигла, Олгина сестра Мира се изненадила што сам несвесно погодила Олгину жељу да једе принцес-крофне. Олга је лежала у кревету, она у једној соби, сестра у другој. Ишла сам од једне до друге и послужила их крофницама. Пошто је појела две принцес-крофне, Олга запали цигарету – пепељара је била спремна, на дохват руке, код узглавља. Овог пута нисмо пиле пелинковац што је иначе било уобичајено. Замолила ме је да привучем столицу и седнем поред ње, тик уз кревет. Једва да је понешто чула, морала сам да вичем. Хватала би одломке реченица а остало читала са усана или наслућивала. Држала ме је све време за руку и тражила да јој поново причам о Келну, о мом пројекту који сам тамо имала у новембру, о самом граду, у коме није никада била а за који је чула да је веома леп... Распитивала се о детаљима, мозак јој је радио савршено.
Затим ми је причала о смрти своје мајке, која је у 92. години издахнула у сред реченице: управо је лекару који је дошао да је посети, будући да је већ лежала неколико дана, причала о свом преласку Албаније (што је била мајчина омиљена тема). И Олга је пожелела да тако умре и по ко зна који пут се пожалила на свој дуги живот сматрајући да је постао бесмислен и сувишан. „Шта ће ми такав живот кад не могу да радим, не могу да читам, не могу да чујем...“ Ионако су се сви већ понашали као да је мртва. О изложби у Лудвиг музеју у Кобленцу имала је мало информација – углавном оно што су пријатељи прочитали у новинама. О преговорима са Tate Modern о откупу њених радова из Куће легата (уз претходно изливање копија које би остале уместо оригинала) нико је није консултовао. О помињаној ретроспективи у Музеју савремене уметности Војводине сазнала је из треће руке. Све ју је то повређивало.
А свакодневна мора био пројекат Града Београда да је из атељеа на Старом сајмишту измести у Нови Београд.
Град треба да буде поносан на Легат који му је Олга Јеврић оставила, а у коме су њени најзначајнији радови великог формата. Али Град Београд би требало и да се стиди што је Олги Јеврић загорчао последње две године живота плановима о пресељењу, и све то у 91. години живота. Пресељење из атељеа на Старом сајмишту - у Нови Београд, у блокове близу Бежанијске косе. Пресељење, не само Олге већ и свих уметника који су стварали у Кули. Тако бахат однос према 70 година историје српске модерне уметности био је потпуно несхватљив и неприхватљив. Ја сам поводом тога разаслала јавно писмо на стотине адреса (ШТА ЋЕ НАМА ЛЕГАТИ) и организовала потписивање петиције би се спречило пресељавањe (НЕВИЂЕНА БЕЗОЧНОСТ: ПЕТИЦИЈА). Привремено, планови о пресељењу су обустављени, али ни Олга ни ја нисмо имале илузија да је то за стално. Мислим да су политичари имали само преча посла: борба за превласт у Београду, смене, избори, афере, хапшења, финансијска криза...
Олга је прижељкивала, а ја се питам зар то не би било примерено, да се њен и још неколико атељеа у Кули на Старом сајмишту, отворе за јавност као меморијални центар посвећен српској модерној уметности, која је на том месту стварана толике деценије. Зар се тако нешто не би могло уклопити у планирани Меморијални центар посвећен страдалима у логору који се ту налазио током Другог светског рата. Зашто се нашим данашњим планерима не уклапају страдање и стварање, кад је у нашој свакодневици то двоје чврсто испреплетено и тешко одвојиво? Генерације које не маре за своју прошлост требало би да се замисле о својој будућности, и да што пре, у садашњости, пораде нешто на томе. Није довољно изићи на улице и протестовати, треба нешто конкретно урадити. И школе, и држава, и породица, и сваки појединац...
На том последњем састанку са Олгом Јеврић, она ми се на крају поверила да је одлучила да спролећа сама организује растурање свог атељеа. Није могла да прихвати да неки непознати људи развлаче њену заоставштину, и копају по уметничкој интими наталоженој и чуваној деценијама.
Планови јој се неће остварити, смрт је била бржа. Увенула је и сасушила се лагано као биљка. Неспокојна. Надам се да ће бар неко поцрвенети због тога.
Сахрањена је у алеји заслужних грађана – у заједничку гробницу. Као и Моцарт некада. Изгледа да заслужни заслуже заједничку гробницу, као највеће признање.
У Београду, 26. фебруара 2014.
Марица Радојчић Умна
