Zlatko Burić o radu sa Estlundom na Trouglu tuge

Hrvatsko-danski glumac Zlatko Burić, jedna od zvezda filma “Trougao tuge” Rubena Eslunda, ispričao je niz detalja o snimanju tog nagrađivanog ostvarenja posle otvaranja 18. Slobodne zone, na kojoj ga je oduševila brojnost publike u rasprodatoj MTS dvorani.

“Srećan sam. Baš mi je doživljaj što sam večeras ovde. Bio sam potpuno paf kada sam video ovoliko publike”, rekao je Burić u razgovoru sa direktorom Slobodne zone Rajkom Petrovićem, u kojem je bio opušten, neformalan i raspričao se o mnogim detaljima.

Prema njegovim rečima, ulogu ruskog kapitaliste - nasuprot kapetana broda - besnog marksiste koga igra Vudi Harelson, dobio je na osnovu kastinga, na koji je otišao bez scenarija.

“Nisam dobio scenario. Zvali su me na kasting da odigram jednu scenu. Bio sam fan Rubena Estlunda još od njegovih kratkih filmova i bilo mi je zadovoljstvo da pokušam. Od materijala sam dobio hrpu citata – marksističkih i neoliberalnih. Mislio sam da ću ja biti kapetan broda – marksista, da je neko prepoznao moju revolucionarnu mladost. Na snimanju te scene Ruben je počeo da priča o temi filma, krenuli smo u razgovor i zafrkanciju na neke društvene fenomene, o socijalnoj hijerarhiji, i postepeno sam shvatio da on misli da ja treba da igram tajkuna. Upustio sam se u improvizacije i to je trajalo oko godinu dana. Sastajali smo se povremeno i pričali o filmu”, naveo je Burić, čiji se lik u filmu obogatio kada je krajem 80-ih i početkom 90-ih počeo da se bavi prodajom stajskog đubreta.

Foto: Fredrik Wenzel©Plattform Produktion

Iako “Trougao tuge” izgleda kao bogata produkcija, Estlund zapravo još stoji na poziciji nezavisne produkcije.

“Nakon uspeha ‘Turiste’ i ‘Kvadrata’ mogao je da dobije veliki novac, ali to je njegov etički i estetski stav da on i njegov prijatelj Erik vode produkcijsku kuću ‘Platforma’ u Geteborgu, da samostalno odlučuju o proizvodnji i izboru glumaca. Tako je sebi dozvolio dug proces priprema i kastinga, putovao je po celom svetu tražeći glumce. Mene u Skandinaviji znaju preko ‘Pušera’, a on je znao i moje kratke filmove. Dakle, dao je sebi vremena da sve istraži i da skupi ekipu”, ispričao je Burić.

Snimanje je zamišljeno da traje duže nego obično – od sredine januara do jula 2020. godine, ali je eksplodirala korona, pa su i snimali duže, sa prekidima sve do novembra 2020.

U Grčkoj ih je uhvatio lokdaun, pa su scene na pučini snimali u internacionalnim vodama na iznajmljenoj jahti Onazisa.

“Policija nas je kontrolisala kod svakog isplovljavanja i povratka. Imali smo i silne zdravstvene kontrole. Stalno su nam uzimali bris i svi smo bili jako disciplinovani da se ne zarazimo, da produkcija ne stane. Jahta je plaćena unapred, to je bila najveća stavka u budžetu, a da se neko razboleo sve bi propalo”, rekao je Burić.

Snimanje na plaži, na kojoj završava mali deo putnika i osoblja luksuznog broda, bilo je lakše, jer je to negostoljubiv kraj i malo ljudi tu inače dolazi, rekao je Burić. Dok su boravili na tom grčkom ostrvu i sami su morali, kao i likovi u filmu, da se nekako organizuju.

“Postali smo bliska grupa. Živeli smo u nekoj vrsti kolektiva. To je uzbudljivo, jer smo svi iz različitih zemalja i kultura i nismo se ranije poznavali”, istakao je Burić.

Kod Rubena mu se sviđa to što je otvoreno pričao sa glumcima o svemu u vezi s filmom.

“Njegov rad se bazira na tome da glumci nisu tu samo da pokažu svoju veštinu. Imali smo osećaj da smo deo nečega što zajedno gradimo”, dodao je Burić.

Vudi Harelson se, prema njegovim rečima, izvrsno uklopio u atmosferu grupe: “Videlo se da njegovo srce kucka negde u tom alternativnom miljeu. On ima težinu zvezde koja ga donekle sputava, ali vidi se da je njegova želja i nešto drugačije. Bio je konstruktivan unutar grupe. I posle smo se viđali. Kada smo imali premijeru u Stokholmu učinio je veliki napor da dođe čak iz Meksika gde je tada snimao”.

Burićev lik je bio zadat - kako je Ruben zamislio i napisao - kao oligarh uronjen u ideje neoliberalizma, ali su ga nakon toga dugo gradili, kroz improvizacije i razgovore.

“Nije u prvom planu da je Dimitrije Rus. On je pomalo tipski akter tranzicijske istočne Evrope”, naglasio je Burić, dodajući da mu to nije bilo teško, jer poznaje to vreme iz ovih krajeva, pa je nešto od toga upleo u lik.

Sa Rubenom je, kako je napomenuo, pričao i o Brehtu, koji ga fascinira od mladosti, od Kugla glumišta.

“Ruben ima nešto od brehtijanskog postupka u radu, neke reference”, naveo je Burić, dodajući i da Estlund snima mnogo dublova, nikada manje od 25. “Voli duge kadrove, bez reza, poštuje improvizaciju, ali kadar mu je čist, nekomplikovan”, dodao je.  

Burić je posebno izdvojio iz filma scenu “dvoboja” citatima sa kapetanom broda, u kojoj se dogodio, kako je rekao, pravi kontakt dva bića. Posebno je ponosan na scenu kada grli svoju mrtvu ženu i plače, ali joj skida skupoceno prstenje i lanac. Scena koja mu je bila najteža, a nije ušla u film, bila je kada su vukli ubijenog magarca po plaži...

Povodom otvorenog kraja filma, kada ostaje neizvesno da li će brodska “menadžerka toaleta” kamenom ubiti influenserku i tako nastaviti svoju “vladavinu” nad bogatim putnicima koji je dotad nisu primećivali, a sada zavise od njene veštine preživljavanja na ostrvu za koje misle da je pusto, Burić je rekao da o tome nisu diskutovali.

“Ni ja sam nemam kraj, ponekad mislim da je ovakav, nekad onakav. Mislim da je to kvalitet. Ruben voli da provocira, da učini stvar malo neugodnom. U završenoj priči doživimo neku katarzu, a kada je otvoren kraj nije tako ugodno. Ali tu tek počinje velika priča – da li mlatnuti tim kamenom ili ne”, dodao je.

Napominjući da je “Trougao tuge” gledao mnogo puta, počev od svetske premijere u Kanu, gde je ta oštra kritika kapitalizma nagrađena Zlatnom palmom, Burić je rekao da su reakcije publike različite.

“Prvi put sam ga gledao u Kanu, sa publikom. To je bilo odlično. Putovali smo dosta sa filmom. Zanimljivo je da ljudi različito reaguju. U Danskoj su se na prvi čin, iz sveta mode, ljudi smejali. A nedavno na Zagreb film festivalu publika je tu bila hladna. To mi je čudno. Ja mislim da je prvi čin sjajno ispao, sa suzdržanim humorom”, rekao je Burić.

Prema njegovim rečima, voleo bi da radi alternativne projekte kao u mladosti, ali sada nije “baš tako slobodan”.

“Mora se i preživeti. Ipak, meni još uvek nije najvažnije da sam glumac, nego da sam deo grupe koja je u kolektivnom zanosu i procesu. To nosim iz Kugla glumišta, istakao je Burić, koji je naveo i da bio rado igrao u Srbiji.

“Da, otvoren sam”, rekao je Burić, koga je publika pozdravila i na rasprodatoj premijernoj projekciji na otvaranju 18. Slobodne zone i potom na dodatnoj projekciji u MTS dvorani.

Publici Slobodne zone, koja je počela Estlundovim filmom iste večeri i u Novom Sadu i Nišu, rekao je da se nada da joj je ta komedija otvorila malo oči i uši i podstakla na razmišljanje.

(SEEcult.org)