Zlatni pečati uručeni Šijanu, Jakšiću i Zelenoviću, počeo 23. Nitrat
Filmski reditelj Slobodan Šijan, direktor fotografije Milorad Jakšić Fanđo i nekadašnji dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović dobili su 6. juna Zlatni pečat – najviše priznanje Jugoslovenske kinoteke, koja je na svoj dan tradicionalno otvorila i novo izdanje Festivala nitratnog filma.
Jugoslovenska kinoteka slavi svoj dan na godišnjicu prve filmske projekcije u Beogradu i na Balkanu, a na prvo predstavljanje pokretnih slika braće Limijer pre tačno 125 godina (6. juna 1986. godine), podsetio je direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić, koji je uručio priznanja dobitnicima uoči početka 23. Festivala nitratnog filma.
“Od osnivanja Jugoslovenske kinoteke davne 1949. godine trudimo se da saznamo, otkrijemo i obogatimo svoj arhiv materijalima koji datiraju i iz tog vremena. Dan Kinoteke 6. jun je i dan kada se odužujemo onima koji su zadužili srpski, jugoslovenski, ali i svetski film”, izjavio je Pantelić i podsetio na preminule umetnike u proteklih godinu dana, među kojima su i reditelj Goran Paskaljević, kompozitor Zoran Simjanović i nekadašnji direktor Kinoteke Žika Bogdanović. “Sa nama više nije mnogo onih koji su svoj talenat, trud, znanje, umeće utkali u ono što danas sa ponosom nazivamo istorija pokretnih slika”, rekao je Pantelić, na čiji su poziv prisutni dugim aplauzom odali počast filmskim umetnicima i poslenicima koji su preminuli između dva dana Jugoslovenske kinoteke.
Pantelić se osvrnuo i na uspehe u tom periodu, ističući nagradu Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja (ICOM) Jugoslovenskoj kinoteci za najbolji muzej 2020. godine. “To nam je podstrek da nastavimo dalje i da znamo da smo na pravom putu”, istakao je Pantelić, uručujući Zlatni pečat Šijanu, Jakšiću i Zelenoviću, kao i plakete Jugoslovenske kinoteke, koje su dobili novinarka Miona Kovačević, gradski sekretar za kulturu Ivan Karl, urednik filmskog programa Kulturnog centra Niš Dejan Dabić i kino-operater Kinoteke Petar Durović.
Slobodan Šijan je, zahvaljujući na nagradi, rekao da je u Kinoteci odrastao, da je u njoj učio o filmu.
“Ova nagrada mi puno znači. Naravno, u senci ovih nesrećnih događaja gde smo izgubili puno dobrih i dragih prijatelja. Ali eto, tu smo još neki od nas, pa idemo dalje. Srećan sam što nagradu primam zajedno sa Raletom Zelenovićem koji nas je zadužio ovim divnim zdanjem i sa Fanđom, na čijoj crno-beloj fotografiji sam se takođe školovao, naročito onoj koju je radio za Živojina Pavlovića u ‘Buđenju pacova’ i ‘Kad budem mrtav i beo’. To su bile antologijske stvari”, rekao je Šijan.
Milorad Jakšić Fanđo je izjavio da je Zlatni pečat najviša nagrada koju može da dobije, jer nije za jedan film ili jedan događaj nego za trajanje, za dugogodišnji uspešan rad i prisustvo u srpskom i jugoslovenskom filmu.
Napominjući da je reditelj Dušan Makavejev dobio još veću nagradu, jer je svečana sala Kinoteke nazvana njegovim imenom, Jakšić je rekao da je za stvaraoce iz njegove generacije jedina prava filmska škola bio Muzej Kinoteke u Kosovskoj ulici, te predložio da se tamo odvoji neki kutak i da se nazove “Fanđovo ćoše”.
Ukazao je i da su filmski snimatelji bili prilično zanemareni i zahvalio Maji Medić koja je nedavno o njima priredila knjigu, bez koje bi se, kako je naglasio, zaboravilo da je bilo toliko značajnih snimatelja, naročito u današnje vreme kada svako može da snima mobilnim telefonom i taj snimak nazove filmom.
Radoslav Zelenović je primetio da 125 godina u istorijskim razmerama nije mnogo, ali da je proteklih 125 godina sa filmom promenilo svet i da su pokretne slike omogućile da se civilizacija ogleda u njima.
“Svaka je civilizacija imala svoj jezik, a pokretne slike su jezik naše civilizacije”, konstatovao je Zelenović, koji je u Jugoslovensku kinoteku došao 1992. godine i ostao do februara 2016, kada je predao dužnost Panteliću. Učestvovao je, između ostalog, i u osnivanju Zlatnog pečata.
“Godine 1995. osnovali smo nagradu Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke. Ne znam da li ću preterati, ali – iz besa. Bili smo zaključani sa svih strana. Niko nam nije otvarao vrata. Odlučili smo da napravimo nagradu i da u nazivu obavezno bude Kinoteka. Počeli smo da jurimo prijatelje. Oni drugi su bili mnogobrojniji i ne bi došli. Đuzepe de Santis je bio prvi koji je došao, pa Bačo, pa Liv Ulman, pa Mencl, Angelopulos, i tako njih 35 do sada, uz naravno naše Milenu, Batu, Smokija, Gorana Markovića i celu prašku školu...”, naveo je Zelenović, dodajući: “Pre neki dan mi je novinarka rekla: U dobrom ste društvu. Pa znam, sam sam pravio društvo! I večeras sam u dobrom društvu, sa Šijanom i Fanđom”.
Zelenović je podsetio i na probleme Jugoslovenske kinoteke do preseljenja u zgradu u Uzun Mirkovoj.
“Ima ljudi u sali koji su sa nama prošli svu golgotu zvanu nova zgrada i novi depo i Centar za digitalizaciju i rekonstrukcija ovog i rekonstrukcija onog. Od mojih 50 godina rada samo jedna osoba me je pratila punih 45 godina i pošto nje više nema, ovu nagradu posvećujem njoj“, rekao je vidno potreseni Zelenović, čija je supruga Vesna Zelenović preminula prošlog leta od posledica korona virusa.
Dobitnica Plakete Jugoslovenske kinoteke Miona Kovačević je kratko zahvalila, čestitala Kinoteci rođendan i poručila da će se truditi da opravda to veliko priznanje.
Gradski sekretar za kulturu Ivan Karl pomenuo da je svoj doprinos započeo još kao osnovac, kada je doneo neke plakate u čitaonicu Kinoteke. “Prva osoba koju sam tu upoznao bila je Marijana Cukućan, pa onda Bora Stanojević i njegova Dragana, Saša Erdeljanović, Rale Zelenović, Marjan Vujović, Dinko Tucaković, Jugoslav… I evo sad, zahvaljujući ovoj nagradi, i ja sam postao po malo kinotečanin”, izjavio je Karl.
Dejan Dabić je rekao da više od 25 godina sarađuje sa Kinotekom i prisetio se ljudi sa kojima je dosta sarađivao, a kojih više nema. “Najviše sam sarađivao sa nekadašnjim upravnikom Muzeja kinoteke Dinkom Tucakovićem, upravnikom Arhiva Stevom Jovičičem, zatim Mirom Mejkov i Miodragom Cakićem, sa kojima sam ugovarao filmove. I oni su zaslužni što je Kinoteka ono što jeste”, naglasio je Dabić.
Petar Durović je izjavio da ga je u Kinoteku primio Aleksandar Erdeljanović, njegov šef, ali i školski drug. “Ja sam u Kinoteku došao preko veze. Ostali su došli preko konkursa, naravno. Šef mi je često govorio da sam neradnik, ali nekim čudnim obrtom sudbine, kao u dobrom trileru, od večeras sam čovek sa Plaketom”, primetio je uz osmeh Durović.
Nakon ceremonije uručenja nagrada, otvoren je 23. Festival nitratnog filma, u prisustvu predstavnika kinoteka i filmskih arhiva iz Severne Makedonije, Republike Srpske, Slovenije, Bugarske i Mađarske, a narednih dana očekuju se i kolege iz Hrvatske, Katalonije, Rusije, Crne Gore.
“Ovaj Festival nas podseća na slavne dane filma. Ono što je njegov glavni zadatak i moja intencija jeste da vidimo dobre filmove. Da vidimo filmove koji se pronalaze poslednjih godina, a bili su izgubljeni decenijama i da vidimo filmove koji su digitalno restaurisani, a gledali smo ih nekada davno ili ih nikada nismo videli. Ove godine biće ih 36 iz 26 arhiva i srodnih ustanova, iz 17 nacionalnih kinematografija”, istakao je umetnički direktor i selektor Festivala nitratnog filma Aleksandar Saša Erdeljanović, pozdravljajući goste.
Pored filma odabranog za otvaranje – američke avanture “Moran sa broda ‘Lejdi Leti’”, (1922), sa slavnim Rudolfom Valentinom, Erdeljanović je skrenuo pažnju i na francuski gotovo petočasovni film “Jadnici” (1934),u režiji Rejmona Bernara, te na egipatski spektakl “Saladin” (1963) Jusufa Šahina, a posebno na program filmova koji su poslednjih godina pronađeni i identifikovani u Arhivu Kinoteke.
Jedan od njih prikazan je i na samom početku Festivala nitratnog filma – kratki dokumentarni film “Prvi Vukov sabor u Tršiću 1933. godine”.
Program 23. Nitrata obuhvata, između ostalog, i jednu od najboljih komedija 20-ih godina 20. veka “Devojka u fraku”, najbolji adaptirani scenario švedskog pisca Hjalmara Bergmana i najbolji od četiri nema filma koja je režirala Karin Svanstrem, jedan od retkih ženskih filmskih stvaralaca tog doba.
Za zatvaranje 23. Nitrata najavljena je premijera američkog filma “Tri žene” (1924) Ernsta Lubiča, koji tek što je digitalno restaurisan u Kinoteci u Ročesteru, te jedan od najboljih portugalskih nemih filmova
Sajt Kinoteke je kinoteka.org.rs, a program 23. Festivala nitratnog filma nalazi se i u Kalendaru portala SEEcult.org.
*Foto: JK
(SEEcult.org)
