ZMUC: Umetnici su jedan narod

Zemunski mali umetnički centar, posle višegodišnjeg realizovanja regionalnog programa Mobile rezidencije, postao je, nakon otpočinjanja ruskog rata u Ukrajini, domaćin umetnicima koji su emigrirali zbog tog oružanog sukoba iz različitih razloga. O iskustvima pružanja takve pomoći, u saradnji sa internacionalnom organizacijom Artists at Risk (AR), kao i o izazovima sa kojima se susreću njihovi privremeni gosti dok čekaju “papire” za odlazak u neku od zemalja Evropske unije, za SEEcult.org govore Goran Denić i Vesna Tašić iz ZMUC-a, koji svoj Alternativni rezidencijalni centar (ARC) “Dve Babe” podno Kosmaja, gde borave već duže vreme, planiraju da razviju u stalno otvoren rezidencijalni prostor za umetnike koji se nađu pod udarom najrazličitijih vidova mega-pretnji koji su mogući u doba polikrize u budućnosti.

- Godinama već organizujete rezidencije za umetnike, a ove godine ugostili ste umetnike koji su na privremenom boravku u Srbiji zbog ruskog rata u Ukrajini. Kako je do toga došlo?

Goran Denić: Kada smo 2010. godine u bačkom selu Karavukovo prvi put organizovali multimedijalnu rezidenciju za umetnike iz bivše Jugoslavije bilo nam je jasno u kom pravcu treba da razvijamo program, kako bismo zajedno sa gostujućim umetnicima, makar za period trajanja rezidencije, osvetlili neki problem koji nam se u tom trenutku činio gorućim. Tako smo od te godine započeli program Mobilnih rezidencija, oksimoron koji označava ideju umetničke čerge na Balkanu, kroz tematizacije različitih kriznih tačaka skorašnje istorije, koje smo do izbijanja pandemije radili u Srbiji, Albaniji i Crnoj Gori. Samim tim je i rat u Ukrajini doneo problem koji traži osvetljavanje iz više uglova. Rat jeste problem, jedna od kriza u nizu, a mi smo se, budući da nam iskustvo sa ratom nije strano, osetili pozvanim i dovoljno kompetentnim da, u okviru programa, omogućimo rezidenciju za umetnike koji beže od rata, već u martu 2022.

Vesna Tašić: Tako što su ljudi iz Artist at Risk (AR) pozvali i pitali da li možemo za 24 sata da primimimo violinistu Andreja Timofejeva, ističe mu šengen viza i mora hitno da izađe iz Austrije. Drago mi je što smo bili „nesmotreni“, odreagovali smo odmah i dočekali ga vrućom supom. Sa prvim rezidentom „u riziku“ savladavamo administrativne prepreke za strance, tako da danas znamo mnogo korisnih stvari. S tim da taj proces traje jer u Beogradu ima adresa koje se bave migrantima i tražiocima azila, poput Beogradskog centra za ljudska prava, ali ne i adresa za pružanje informacija o mogućnostima u Srbiji za nosiloce različitih pasoša - od Rusa, Belorusa i Ukrajinki do rediteljke iz Indije ili Kurda iz Turske, kakav smo slučaj imali. Umetnica je trudna i pre porođaja želi da pobegne iz Turske, rodila bi dete u Srbiji. Nismo na vreme prikupili informacije, zadesio se vikend, tako da je pobegla u neku drugu državu.  

Nismo uspeli da pomognemo ni rokenrol muzičaru Jevgeniju Fedorovu kom je u jednom trenutku pretila hitna deportacija iz Švedske u Estoniju, iz koje je stigao. Švedski mediji su tada tvrdili da bi Fedorova u Rusiji čekalo lažno suđenje i duga zatvorska kazna, kako se dešavalo i sa drugim disidentima i kulturnim radnicima.

Mi nismo na vreme, što znači za 48 sati, mogli da garantujemo medicinsku i psihološku pomoć, kao i smeštaj za četvoročlanu porodicu.

Konačno je Švedska agencija za migracije, podlegla pod pritiskom javnosti, pa Fedorov nije deportovan.

Goran Denic i Vesna Tašić, Babe, foto: Aleksandar Slavković

- Jedna ste od retkih organizacija u regionu koje su uključene u mrežu Artists at Risk, aktivnu u pružanju pomoći umetnicima u nevolji. Kako biste opisali saradnju sa njima i po čemu je specifična pomoć koju AR pruža?

Goran Denić: Artist at Risk nam je privukao pažnju još kada je 2015. godine izbila migrantska kriza i mi smo im tada, prvi put, ponudili pomoć kroz program Mobilnih rezidencija, makar umetnicima koji dolaze u Evropu preko Balkanske rute. Izgleda da je tada ponuđena pomoć bila nedovoljna ili da nije bilo zainteresovanih umetnika iz Sirije, Iraka ili Avganistana koji bi voleli da ostanu u Srbiji neko vreme.

Bilo kako bilo, u martu 2022. Artist at Risk nas je mejlom kontaktirao - da li bismo mogli da primimo violinistu iz Sankt Peterburga? Njemu ističe šengenska viza i mora da napusti Austriju. Sutra.

Artist at Risk obezbeđuje skroman grant za umetnika i pokriva neke naše troškove kroz coordinator`s fee.

Od tada je kod nas boravilo četvoro umetnika, dvoje su još uvek tu. Artist at Risk se trudi da im boravak u Srbiji učini finansijski lakšim a mi se trudimo da im nađemo honorarne poslove. Reč je o vrhunskim profesionalcima tako da je naš trud sveden na minimum.

Vesna Tašić: Marita (Muukkonen) i Ivor (Stodolsky) su direktni i otvoreni sa hosterima i vrlo brzo iznalaze rezidencije za umetnike u riziku iz celog sveta. Bitno im je šta se događa sa rezidentima u svakom trenutku. Ne deklamuju evropsku agendu već se drže ljudske. Kao nama, i njima su umetnici jedan narod.

Na najbolji mogući način koriste evropske fondove, nenaklonjene recimo umetnicima u riziku iz Iraka i Sirije. Pravo su osveženje na kulturnoj sceni.

Prošetali smo ih prostorom u jednom video pozivu i pokazali u kakvom je trenutno stanju ARC Dve Babe - nedovršenom.

- Stiče se utisak da je u Srbiji više ruskih građana koji su emigrirali zbog rata, nego ukrajinskih. Šta je razlog takvog stanja prema vašem mišljenju?

Goran Denić: Nosiocima ruskog pasoša je svuda u Evropi onemogućen ili ograničen ulaz, komplikovane su procedure izdavanja vize dok sa ukrajinskim pasošem takvih problema nema. I lakše je solidarisati se sa žrtvom nego sa agresorom. Pošto Srbija jedina u Evropi formalno ne pravi razliku između jednih i drugih, možda i na svoju štetu, ruski državljani su ovde brojniji. Zatim, u Evropi postoji mreža podrške za ukrajinske izbeglice, za ruske ne. Verovatno da je iskustvo rata kroz koji je Srbija prošla, rata u kome su svi srpski državljani označeni kao agresori bez obzira koliko su mnogi od tih agresora bili protiv rata, dovelo do toga da možemo lako da se solidarišemo sa takvim dezerterima, izdajnicima i petom kolonom, kako u Srbiji poneko naziva ove ljude.      

Vesna Tašić: Iz komunikacije s partnerskom organizacijom u Ukrajini (Černovci), s kojom radimo od 2018.godine, znamo da umetnici muškog pola nisu hteli da pobegnu iz Ukrajine ni pre zabrane izlaska starijima od 18. Posle zabrane izlaska iz zemlje, naravno da ih nije bilo u velikom broju u Evropi.

Iz zemlje su mogle da izađu samo umetnice, a njima, pak, Srbija nije bila prioritetna destinacija zato što im nisu bile potrebne vize za bilo koju evropsku zemlju.

S druge strane, ruski umetnici, „disidenti“ imaju direktan let iz Moskve do Beograda i ulaze u Srbiju bez vize, što je slučaj sa još nekoliko zemalja u regionu. AR je još u avgustu, u trenutku kada smo mi hostovali tri rezidenta, raspisao konkurs za hostere u ne - EU zemljama, što znači da su im bili potrebni mnogo veći kapaciteti.

- Šta su, prema vašem, odnosno iskustvu vaših rezidenata, najveći problemi umetnika koji žele da izbegnu rat i nastave profesionalne aktivnosti u nekoj od zemalja EU, a privremeno borave u Srbiji?

Goran Denić: Mislim da svi državljani nekadašnje Jugoslavije, i oni koji su pobegli od rata, kao i oni koji su neposredno učestvovali u ratu, bilo dobrovoljno ili kao mobilisani, imaju iskustvo da vam se sve do tada poznato urušilo, okrenulo naglavačke i nestalo. Međutim, za mnoge je to predstavljalo kraj sveta a za neke druge, novi početak i otklon od starog, opravdanje koje su jedva čekali. U problemu su svi oni koji su zaglavljeni između ove dve krajnosti. Teško je odbaciti prethodni uspešan profesionalni život i graditi nov, posebno uz stigmu agresora, posebno uz argument, koji se često poteže, vi ste izgubili karijeru a Ukrajinci – goli život. Zatim, ističe vam vozačka dozvola i možete da je produžite samo u Rusiji. Ili bilo koji dokument koji treba da priložite prilikom traženja posla. A tamo ćete biti uhapšeni, najverovatnije.  
         
Vesna Tašić: Dobijanje vize za željenu EU zemlju. Kako je rat odmicao sve je više evropskih vlada uskraćivalo vize ruskim državljanima, izjednačavajući ih s ruskom političkom elitom koja je napala Ukrajinu. Iako  ovi, uzgred, ne odobravaju postupke iste te vlade, što je i bio razlog da napuste Rusiju.

Družimo se skoro godinu dana i stekla sam utisak da su svi rezidenti ubeđeni u to da ljudi u Srbiji pojma nemaju, da ne znaju ništa o realnom životu u Rusiji.

Andrej Timofejev i Olga Timofejeva sviraju u nekoliko orkestara u Beogradu, javljaju se na audicije u svim zemljama u koje mogu da otputuju, prolaze na audicijama i  dobijaju ponude za posao, ali ne i vizu za tu zemlju. Poslednji takav slučaj je bio sa Češkom u avgustu, baš u trenutku kada su baltičke zemlje i Češka otkazale vize Rusima.

Trenutno čekaju radnu dozvolu u Bugarskoj, gde su našli posao u jednom orkestru. Ovoga puta su dobili vizu, ali ne i radnu dozvolu, bez koje ne mogu legalno da rade.

Ksenija Ilina, vizuelna umetnica iz Sankt Petrburga je trenutno u Francuskoj, uspela je da dobije vizu preko jedne međunarodne organizacije koja umetnicima pomaže u tome. Inženjer zvuka, Roman Sorokin, iz Srbije je otišao u Vijetnam, ubeđen da će uspeti kao DJ. Trenutno, iako mu je izgoreo lap top, kaže da je dobro.

Ti ljudi, kao izbeglice, disidenti ili kako god da se osećaju, iz korena menjaju svoje živote i ne mogu biti puki „korisnici projekta“, svako od njih ima različite potrebe, više ili manje straha, više ili manje odlučnosti i niko od njih ne želi da se javno eksponira ili to nerado čine. Nekome od njih je majka Ukrajinka koja živi u Rusiji, nekom je brat mobilisan u Rusiji, neko ima problem s ocem koji podržava Rusiju u ratu u Ukrajini. Trudili smo se samo da im pružimo sigurnost, ma šta odlučili da urade u svojim profesionalnim karijerama, garantovali im anonimnost i mogućnost ostanka u Srbiji onoliko dugo koliko im je potrebno, dok ne reše svoj status.

To je jedino što hoster može da pruži tim ljudima na prekretnici.

- Na koji način se finansira pružanje pomoći umetnicima kroz mrežu AR?

Goran Denić: Postoje dve vrste granta koje daje Artist at Risk. Jedan je living grant, a drugi working grant. Living grant je manji iznos, jedva da je dovoljan za goli život dok je working nešto bolji. Oba podrazumevaju ugovor sa umetnikom i hosting institucijom u konkretnom slučaju sa ZMUC-om. Zatim se taj iznos granta SWIFT-om uplaćuje na račun umetnika, ukoliko ga ima, zamislite koliko je takvih ruskih državljana u situaciji kada je Rusija isključena iz SWIFT-a (!), ili na račun hosting institucije koja se onda dovija da novac dostavi umetniku. Po zakonu, ne možemo da podižemo keš, a ne može ni njima bez Ugovora o delu da se uplati novac na neki non resident račun. Istovremeno, račun strani državljani mogu da otvore jedino ako imaju registrovanu delatnost u APR-u, što se događa nakon tri meseca u Srbiji, odnosno po dobijanju privremenog boravka. Tako da je pomoć umetnicima svedena na smeštaj, hranu, administrativnu pomoć, iznalaženje honorarnih poslova zarad nastavka profesionalnih karijera...   

Vesna Tašić: AR pomaže umetnike, ali ne obavezno i striktno. Oni podstiču hostere da sami pronađu living grantove za umetnike, mada im je u slučaju Srbije veoma brzo postalo jasno da ovde takvih grantova nema.

Čak i sa pismom preporuke samog AR, teško da će balkanska organizacija dobiti evropski fond, inače namenjen umetnicima izbeglicama. Možda baš zbog velikog broja ruskih umetnika u Srbiji, odnosno malog broja ukrajinskih umetnica.

Niko nije želeo da finansira ruske umetnike u Srbiji. Snalazili smo se svi zajedno, zajedno smo živeli, hranili se, plaćali račune... Tri meseca kasnije, pošto bi dobili stalni boravka, registrovali pravno lice u APR, mogli su da dobiju i living grant na sopstveni račun, kako je i bilo. Više nismo morali da smišljamo i krpimo jelovnik.

- Ima li bilo kakve institucionalne pomoći za organizacije koje pružaju takvu vrstu pomoći izbeglim umetnicima?

Goran Denić: Koliko mi je poznato ne postoji institucionalna pomoć umetnicima izbeglicama u Srbiji. Možda se nešto u međuvremenu promenilo ali je i institucionalna pomoć srpskim umetnicima veoma upitna, budući da su sredstva opredeljena kroz konkurse Ministarstva za kulturu, nedovoljna i za održavanje osnovnih vitalnih funkcija. Ko će još da se bakće s nekim strancima! S druge strane, i nas je umetnika previše na svetu. Da ne bude tako crno, obavezna osnovna zdravstvena zaštita omogućena je bez diskriminacije. Još uvek.

Vesna Tašić: Nema. Neformalno smo upoznavali neke adrese o situaciji u kojoj smo skoro godinu dana, ali nikakav odaziv nismo imali. Pomagali su nam pojedinci, poput advokatice Tatjane Petovar, kompozitorke Ivane Stefanović i Dragoslava Popovića, koji je viši konsultant za javno zdravlje. Ti ljudi su već u aprilu prošle godine pritekli u pomoć. A da, dobili smo i dva džaka peska i džak maltera na stovarištu Sinđelić u Sopotu.

- Znate li za slične primere organizacija u regionu koje su se angažovale u pružanju pomoći umetnicima koji su izbegli iz ratnih okolnosti?

Goran Denić: Siguran sam da postoje, ali ne bih umeo da navedem nijednu koja funkcioniše na način na koji mi radimo. Možda Krokodil i možda Novi Sad - Evropska prestonica kulture. Ljudi iz Artist at Risk su nas zamolili da kontaktiramo naše kolege iz regiona kako bi se otvorila još neka vrata za umetnike izbeglice, samo što ceo tzv. region, organizaciono i posebno finansijski, nema dovoljno kapaciteta. Sistemski nam je nemoguće da pravimo dugoročne strateške planove, upravo zbog krajnje neizvesne finansijske situacije. Takođe, moguće je da smo samo mi neobavešteni jer smo se od početka rata u Ukrajini izmestili u naš Alternativni rezidencijalni centar (ARC) Dve Babe i isključili sa društvenih mreža.
    
Vesna Tašić: Verujem da ih ima, ali ih ja ne poznajem. Moguće da se nisu oglašavali, kao što nismo ni mi, budući da je rezidentima u riziku to najčešće potrebno. Opet, zvaničnih institucija na takvom angažmanu nije bilo. U Srbiji su nas doslovno svi upućivali na konkurse koji će tek biti raspisani, što znači sa zakašnjenjem od 11 meseci. Potpuno besmisleno.
    
- Kako bi prema vašem mišljenju eventualna odluka Beograda da uvede sankcije protiv Rusije na insistiranje EU uticala na mogućnosti ruskih umetnika da nađu privremeno utočište u Srbiji?

Goran Denić: Srbija je poželjna destinacija za ruske državljane jedino zbog lakog ulaska i jednostavne procedure dobijanja boravka. Onog trenutka kada i ako Srbija uvede ograničenja za ruske državljane kakva su na snazi u EU, oni će potražiti svoje mesto pod suncem u nekom drugom delu sveta, u Vijetnamu na primer.
 
Vesna Tašić: Ne sumnjam da bi se snašli, pa i na Dalekom Istoku. I nadam se da zvučim politički nekorektno. Jedan naš rezident, dizajner zvuka, završio je u Vijetnamu i dobro mu je. Pretpostavljam da bi avio linija Moskva – Beograd bila ukinuta, što našim rezidentima nije bilo bitno jer su svi došli iz Evrope. Ali budućim bi verovatno bilo bitno, s obzirom na to da su evropske zemlje uvele rigorozne vizne režime za vlasnike ruskih pasoša. Neke i uz opravdanje kako je primećeno da mnogi od njih dolaze u šoping u evropske prestonce.

- Danas je sve teže definisati šta je rizik uopšte. Nekadašnje rizike, poput gušenja slobode izražavanja, represije nedemokratskih režima, lokalnih oružanih sukoba... zamenili su pandemija, kriza klimatskih promena, a odmah zatim i rat globalnih razmera, koji još nije, doduše, zvanično tako i deklarisan. Kako vidite to pitanje rizika danas?
    
Goran Denić: Rizici se menjaju i potrebno je pratiti ih i analizirati situaciju kako bi se adekvatno reagovalo jer oni nisu više ograničeni na lokalna područja, već su postali globalni i zahtevaju globalne odgovore. Danas je važno prepoznati rizike i preduzeti odgovarajuće mere da bi se sprečile njihove negativne posledice.

Na primer, gornje dve rečenice je generisao robot (Chat GPT), pa da li je razvoj AI rizik po čovečanstvo?

Svetska zdravstvena organizacija je ove godine izdala preporuke državama koje lekove treba da imaju na zalihama u slučaju nuklearnog rata. Sve u PDF-u i dostupno za download.

Da li je rizik od klimatske katastrofe veći od rizika od izbijanja nuklearnog rata ili je to kamuflaža za sve veće ograničavanje sloboda i globalnu pljačku građana kroz inflaciju, finansiranje ratne industrije, ratnu retoriku itd? Ne znam, trebalo bi da, kao kameleoni, naučimo da svet oko sebe posmatramo iz svih uglova, kako bismo imali jednu sliku, ko nama radi o glavi a ko je nama plen, odnosno, ciljna grupa.    

Vesna Tašić: Financial Times je za reč 2022. godine proglasio „polikrizu“, koja znači krizu koja ne prestaje. Govori se i o „megapretnji“ (megathreats), kako polikrizu naziva ekonomista Nouriel Roubini. Prošlo je vreme klasičnih rezidencija, treba biti otvoren za hitne i neočekivane slučajeve neophodnog izmeštanja umetnika. Ove godine ćemo raditi na konceptu takve jedne no – rent rezidencije.

Domaći umetnici su odavno u krizi / pretnji, a megapretnje samo usložnjavaju takav položaj. Bilo bi dobro da region odgovori na takve potrebe i priključi se onim evropskim organizacijama koje rade na konkretnoj pomoći umetniku pojedincu. Danas ih, za razliku od 90-ih godina prošlog veka, ima dovoljno.

Prioritet je možda i globalno zajedništvo umetnika jer nas nacionalne zajednice i elite neće spasiti onda kada sami postanemo izbeglice ili disidenti, svejedno.
     
- Šta planirate u budućnosti u vezi sa programom umetničkih rezidencija?

Goran Denić: The future is unwritten, da odgovorim citatom. Ono što je danas ogroman problem možda već sutra postane nevidljiv. U tom smislu mi pokušavamo da napravimo rezidenciju koja je sposobna da odgovori na sve te nenapisane budućnosti. Kao i do sada, reč je o procesima koji su najčešće posledica slučajnih susreta i haotične saradnje, više nego nekog zacrtanog cilja i strategije. Kratkoročno, ovog leta, planiramo da završimo radove kako bismo imali funkcionalni radni i životni prostor za pet umetnika i ZMUC, tokom cele godine. Da li će to podrazumevati instalaciju fotonaponskih panela na krov ili olovnih ploča za zaštitu od radioaktivnog zračenja, ne znam. U svakom slučaju, u aprilu sa kustoskinjom Maidom Gruden razmišljamo o tzv. strategijama održivosti.   

Vesna Tašić: Planiramo da novi rezidencijalni prostor razvijemo kao fleksibilno mesto, no – rent, otvoreno 365 dana u godini i koje reaguje upravo na megapretnje ili polikrizu. Ne mislim da ćemo mnogo umetnika uspeti da „spasemo“, ali bićemo otvoreni za nove metode rada kakve primenjuju mnoge organizacije na evropskoj sceni, koje u hodu menjaju način rada, prioritete i metode, u skladu sa trenutnom situacijom, bez uljuljkivanja. Koncentrisaćemo se na pojedince i zanemariti parole.

(SEEcult.org)

*Funded by the Stabilisation Fund for Culture and Education 2022 of the German Federal Foreign Office and the Goethe Institut