"Dobrodošla, Dijana," mi na letališču ob pregledu osebne izkaznice reče črnogorski carinik, reče s prijaznostjo, ki za carinike ni značilna – kot da to zares misli, še več, kot da ima njegova prijaznost skrit podpomen, razumljiv samo nama, meni, ki prihajam v državo svojih davnih, davnih prednikov in njemu, ki razbere moj priimek in gotovo je ta razlog njegove topline, tako si stvar razlagam, tako očitno želim verjeti. Trapasto je to.
Otvara se pejzaž, šire se ruke domaćina. Sve se prostire pred nama: hrana, piće, rijetki otočići i pučina. S vrha našeg brda sve nam je servirano. Tu još ništa ne poznajemo, tu se nemamo čega bojati.
2.
Pored trgovine uz cestu, Luka i Lazar nude sve što možeš poželjeti. Ispod pulta kojeg nemaju, jer oni su svoja trgovina, nude ti sve, ti samo reci. Cijena – simbolična.
Luka kaže: Hoćeš ovu moju? Za pet eura joj možeš raditi što te volja.
3.
Eto, ljudi, hvala na svemu. Vidimo se, čujemo. Nemojte da prođe MNOGO, MNOGO GODINA a da ne dođete. Nemojte šta zamjeriti. Pošaljite slike, ja vam šaljem svoje... ovako zvuči rastanak, sastavni dio interakcije među ljudima.
Da bi do interakcije došlo prvo je potrebno organizovati sastanak, dejt, druženje, rezidenciju, projekat, orgije i još mnogo naziva koji mi trenutno ne padaju na pamet, ali koji vode do istog, do susreta ljudi, sudara svjetova.
Zaista ga je bilo, tog gostoprimstva, u svemu što je oblikovalo početne utiske: udobnoj vili u njedrima paštrovskog krša, moru koje je koncem oktobra gusti, prozirni želatin, paucima i škorpijama koje te prijateljski zaobilaze, gmizavcima koji uzmiču do nevidljivosti. A to je, biće, bilo do teme, prvog čega si se mogao uhvatiti: punio sam se onim što je makar formalno trebalo da bude naša nedjeljna svrha. Sve sam gledao očima gosta koji u svemu reflektuje sebe, jer sve je nepoznato, novo, raspršeno, a treba ga što prije smjestiti u konture.
