Razgovor Selmana Trtovca i Ilije Soskica, vodjen krajem oktobra 2007, nadovezuje se na tekst “Garbage cant” koji je Soskic napisao 2001. godine povodom izlozbe i kataloga Omnibus (tri majstora sa Akademije u Diseldorfu i njihovi gosti) u galeriji SKC-a.
Povod razgovora je Selmanova izlozba „... sto traze ekstremnosti da bi znali gde je sredina!“ u Galeriji savremene umetnosti u Smederevu (4-24.12.2007).
Ilija: Ja bih se nadovezao na onaj tekst. Selman: Onaj koji si ti pisao? Ilija: Da! Na element o skoli. O toj Akademiji u Diseldorfu. To je vise nego Akademija. Mislim! I jedinstvena je u svijetu. To smo oduvek znali, jos od vremena Bojsa 60-tih i 70-ih. Znali smo da su se tu dogadjale stvari od znacaja za svjetsku scenu. Nije to samo skola!
Selman: Jeste, zato je i spominjemo. Inace bi bilo apsurdno spominjati toliko jednu skolu, Akademiju! Bilo bi pretenciozno i vulgarno. Istina je, da je ta Akademija i za vreme mog skolovanja imala specificnu tezinu.
Ilija: Da, da, da!
Selman: Tamo smo se i prvi put sreli?
Ilija: Da! Tamo smo se sreli. Treba reci da su tamo profesori bili sve sama svjetska imena! Asovi! Osim toga za tu izlozbu o kojoj pricamo bili su izabrani takvi umjetnici kao sto su Kunelis, Bojs, Mata-Klark, Nauman, Sem Frensis i drugi. Kada se radi tekst o tome, biografija, bibliografija, to mora da se spomene, apsolutno.
Selman: Meni je zanimljivo da kazemo da je nasalov te izlozbe bio: " Mi volimo umetnost drugih", odnosno "Wir lieben auch die Kunst der Anderen". Ideja je bila da svako od umetnika iz klase izabere rad odredjenog umetnika za tu izlozbu. To biranje, taj misaoni proces biranja je bio nas deo rada. Izlozba je bila mocan simbol.
Ilija: Da! U momentu kada se svjetska scena kretala u suprotnom smeru, ja mrzim drugog! Ratovanja su bila, ovde na ovoj teritoriji, u Evropi! Jugoslavija je ratovala kao Evropska drzava. To je bilo, ono, po etnickoj osnovi, ja mrzim drugoga. Znas?
Selman: A, mi smo se sreli te godine 1994. u kontekstu jedne izlozbe koja iskazuje ljubav! Humanisticka ideja je tu bila osnova!
Ilija: To je bila izuzetno vazna poruka, mislim! Kada gledas sa distance, vidis jos bolje da je to bila jedna sjajna poruka.
Selman: Tvoj rad, tvoj Bonsai je bio direktno pored Bojsovog rada koji je nekako sublimirao ljubav svih nas, studenata ondaosno mladih umetnika, prema radu drugoga a svako od nas pojedinacno je imao takav odnos prema konkretnom radu, konkretnog umetnika. Tebe je pozvao, secam se Dejan Mujicic, covek iz Beograda, umetnik, sa kojim sam zajedno bio na studijama tamo. Ja sam bio pozvao Kunelisa. Posle jednog zanimljivog procesa, zanimljivog razvoja dogadjaja on je uradio poseban umetnicki rad tim povodom i postavio ga licno! Tada ste se i vi ponovo sreli?
Ilija: Jeste, tu smo se mi sreli posle dugo vremena i onda je nastao jedan odnos izmedju nas dvojice koji i dan danas traje. On me vratio u Rim, omogucio mi prostor. A i taj njegov rad koji je uradio za tebe, te cipele pritisnute sinama, isto tako, mislim, imaju narocitu simboliku. Sa druge strane u obrnutom smislu reci i moj bonsai takodje. To je ona reducirana priroda, priroda pod kontrolom covjeka. Mislim, apsurd! Mi smo, tako se potrefilo, obojica prijavljivali problem.
Selman: To je bio taj pocetak! Nasa interakcija kao dva umetnika je tada bila samo letimicna. Mnogo vazniji odnos smo imali u kontekstu izlozbe Omnibus na kojoj si ti ucestvovao na dva nacina. Prvo kao covek koji je napisao tekst za tu izlozbu koja se dogodila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, 2000-te godine. Okosnica te izlozbe su bila tri majstora sa Akademije u Diseldorfu, Tatjana Ilic, Nenad Glisic, moja malenkost i nasi gosti. Ti si bio gost svih nas!
Ilija: Jeste. To je bila posebna cast za mene. Tom prilikom sam napisao jedan tekst pod naslovom Garbage cant, koji je isto tako bio prijavljivanje jednog velikog problema. Mislim ako se umjetnost ne bavi problemima, onda, mislim, cime se bavi?! Onda se bavi dizajnom, jer dizajn je taj koji nema problem! Samo dizajn! Ta izlozba kao da je predstavljala kontinuitet onog iz Diseldorfa. Ne kao, nego je zaista bio kontinuitet. Loptica je, znaci, prenesena u Beograd. Ja sam tamo u tom tekstu, pored ostalog, dodirnuo i politicku stranu, problem dijaspore, problem nerazumjevanja ljudi koji su se skolovali i imali uspjehe u inostranstvu, dobili priznanja i tako dalje i ovde nemaju prostora. Tu se postavlja pitanje te teske politicke kontradikcije, jer politika stalno govori o propozicijama neke Evropske integracije a ignorise ljude koji su vec u Evropi, koji sa Evropom komuniciraju, koji govore Evropskim jezikom, koji su u Evropi priznati i za koje Evropa zna ko su. E, oni nece sa tim ljudima da rade! Dakle sa ambasadorima po prirodi stvari! Oni hoce, ne znam sta hoce? A to sto hoce, mi znamo da to ne moze! Oni sa tim konceptom ne mogu da prodju tako kako oni misle! To vazi i u Srbiji i u Crnoj Gori! To je jedna stvar, sa politicke strane, a druga stvar, sa druge strane, sa kulturne, konfuzija je, ne zna se tacno koji je drzavni projekat kulture. Koja je drzavna politika? Ne zna se, mislim. Ono sto se zna to je katastrofa! Tu je stvarno konfuzna situacija! Jednom recju protivurecnost i konfuzija.
Selman: Umetnicka grupa ili bolje reci umetnicki projekat sa nazivom Faust-Manifest, gde sam i ja bio aktivan neko vreme, se kroz umetnicki rad a i kroz druge nacine delovanja, tekstovima, govorima, razgovorima sa razlicitim umetnicima, suocavala sa tim problemom o kome ti govoris a koji je nastao devedesetih. I ja sam primetio taj kontrast izmedju, grubo receno, dva koncepta vidjenja umetnosti, i tamo dok sam ziveo. Postojao je taj pristup koji ima vezu sa filozofima post moderne a koji govori o tome kako ne postoji apsolutna istina u umetnosti, ne postoji neka avangarda ili neka struktura vec sve moze da se gleda iz razlicitih uglova. Ta osnovna ideja je zloupotrebljena i izmanipulisana i onda je do te mere izvitoperena da svaka vrednost biva relativna. Odnosno ne postoji nikakva vrednost! Sa druge strane postojali su i postoje jos uvek umetnici, mislioci koj shvataju problem te velike subverzivne prevare. Umetnici koji se duboko bave problemima vremena u kome zivimo. Oni takodje tragaju za mogucim umetnickim jezikom, umetnickim iskazom koji na najprikladniji nacin materijalizuje duh vremena. Oni koji istovremeno zive sopstvene zivotne drame i ne barikadiraju se u intimnim mikronarativima vec tu dramu koja se u njima samo odrazava transponuju u opsti jezik.
Ilija: To opet odgovara vlastima, onima koji, a znamo iz psihologije vlasti, da kada se dodje na vlast se sve cini i da se ostane na vlasti. A umjetnost koja generise ideje, koja generise kreativnost. Generise i realizuje, ne odgovara zato sto nije upotrebljiva. Sta je upotrebljivo? Upotrebljiv je kic! Tres i kic!
Selman: Potpuno isto mislimo! Ilija: Upotrebljiva je estetika, dizajn, kic. Onda tu nastaje tragedija umjetnosti! Onda umjetnost biva potisnuta na margnu totalnu, mislim. Onda covek nema veze, zivis u jednoj zemlji sa kojom nemas nikakve veze, mislim. I to je problem! Zato, a to je moje dugogodisnje iskustvo, valja da se ide u neku drugu zemlju. To je nacin kako jedna zemlja isteruje svoje mozgove i odrzava ne zna se sta! Selman: To je politicki i drustveni problem! Manipulacije vrednostima, negativna selekcija, nepotizam su opsta mesta u nasem drustvu. E sada se postavlja pitanje o kojem nas dvojica kao pripadnici razlicitih generacija mozemo da razmisljamo jeste sta raditi u ovom novom vremenu. Kakvu strategiju danas covek moze sebi da stvori u takvom kontekstu kakav jeste. Mi nemamo drugi svet nego ovaj u kome zivimo.
Ilija: Kako da se ide dalje? Pa, eto, to je tesko pitanje!
Selman: To je sustinsko pitanje!
Ilija: Iz istorije znamo da je uvijek bilo tako. U Renesansi umjetnici su bili u slicnoj situaciji. Ako ih crkva nije angazovala, sponzorirala, dakle ako nije bila mecena onda nista. Nisu postojali. Imamo primjer Sikstinske kapele i Mikelandjela. Papa je pretendovao da on besplatno radi. Davao mu je neki sitnez da prezivi i da radi. Onda je on pobjegao i napustio, to se zna. Pobjegao je u Kararu gde se maskirao u obicnog klesara. Oni su ga tamo krili da ga inkvizicija ne uhvati. To je jedan primjer polozaja umjetnika. I dalje mozemo da racunamo sa tim slicnim problemima. Nista! Stvara se jedan underground. Moze da se ide dalje samo kroz jedan novi vid undergrounda.
Selman: Zanimljivo je reci na ovom mestu da sam isto to pitanje strategije umetnika postavio i Kunelisu kada je bio u Beogradu. Pitao sam ga kako da se jedan mladi umetnik ponasa i postavi kao umetnik. On kaze da je drama danasnjeg vremena, tako se izrazio, mnogo veca nego ona u njegovo vreme. Kaze, da sam ja sada mladi umetnik, ja bih verovatno razmislio o jednoj kompleksnoj strategiji sa malo cinizma. On tada nije precizirao koje elemente bi ta kompleksna strategija trebala da sadrzi.
Ilija: I ja sam sa njim o tome razgovarao. On to primenjuje i radi to majstorski. Primjenjuje majstorski taj cinizam. On kaze, ja se prodajem ali za najvecu cijenu. On je u toj propoziciji.
Selman: Hajde da se vratimo na problem konflikta dve struje koje se kroz istoriju stalno provlace do danasnjeg vremena. Konflikt izmedju da kazemo oportunistickog pristupa umetnosti, koji se danas ogleda u hiperprodukciji tresa u zagadjenju scene, pristajanje na manipulaciju zarad statusa i mnogih beneficija i onog drugog pristupa koji ne pristaje na kompromise kada se radi o fundamentalnim stvarima u umetnosti i zbog toga placa skupu cenu. Umetnost koja nastaje u ovom drugom slucaju biva jasna, precizna, deluje kao refleksija, kao kritika, kao bojni poklic kako kaze Ad Rajnhard. Marginalizacija te umetnosti kao nebitne, efemerne, nepotrebne, nepozeljne, opasne je odgovor mainstream teoreticara. Takva umetnost ipak postoji.
Ilija: To sto je Kunelis rekao, "sa malo cinizma", to primenjuje i ova najmladja generacija sa tresem, sa mikro radovima kako to naziva Oktobarski salon 2007. Taj mikro narativ je prije svega jeftin. Tu su papirici, oni nesto crtkaju, biljeze, rade sve da moze stati u dzepni notes. Takva izlozba se moze nositi u dzepu. Takva izlozba se rasprostre po zidovima, zakuca sa celicnim iglicama. To je ono sto danas vidjam, to je ta najmladja generacija. Moze i na malom papiricu jedna ideja vrlo daobro da se iznese. Problem je sto oni nemaju nikakvu ideologiju osim one za prezivljavanje, znaci egzistencijalnu. To je ta skucenost, uzasna! Ja to razumijem potpuno, mislim. To je jedna linija tih mladih. Druga je ona koju simbolicno, tako moze da se kaze, predvodi Katalan. Umjetnik koji je dosao do nivoa od tri miliona evra po jednom radu. On je lansiran na najvisi vrh trzista. Tako se lansiraju ti umjetnici kao nova snaga, nova krv, odmah mu daju sve atribute trzisnih vrijednosti. Tu postoji jedan dio mlade generacije koji ide tim putem. Oni su vec bogati, mislim, a nemaju ni trideset godina mozda, recimo.
Selman: Jednom prilikom mi je, kada smo kao studenti obilazili Toskanu, Kounellis rekao, kako radikalnost u umetosti i radikalnost uopste bez transparencije vodi u najdublje ponore ljudskog postojanja. Par godina kasnije je rekao ovo sto smo vec pomenuli o strategiji sa malo cinizma. Postoji doslednost u toj njegovoj poziciji. Ta vrsta elasticnosti uma koju on zastupa mi je bliskija. Rinke je zastupao drugu tezu. Radikalnu bez kompromisa! Ispostavilo se da je Kounellis imao pravo. Kada razmisljam o radikalonosti sa transparencijom i o cinizmu u svom sopstvenom umetnickom radu prvo sto mi padne na pamet kao primer je rad ruka ubice (crna ruka). Da li si video taj rad?
Ilija: Da!
Selman: Taj rad je imao jednu zanimljivu genezu jer je bio izlozen na jednoj izlozbi u Diseldorfu pod naslovom Etnicki koreni nase vizuelne umetnosti. Razmisljao sam tada sta je to tipicno, autenticno u vizuelnom smislu za ovaj nas prostor. Mi nemamo nesto opipljivo i jasno. Nemcima, Italijanima, Francuzima je bilo mnogo lakse. Ja sam tada dosao u ravan politickog i istorijskog u umetnosti. Zakljucio sam da je taj element postojao oduvek, pa i u vasoj generaciji narocito. Danas postoji takodje.
Ilija: Crna ruka! Ako gledamo to kao aksiom, zaista je perfektno izrazen aksiom. Ovde na Balkanu je to uvijek bila istorija! Medjuetnicki sukobi ali i suzivoti. Stalno smo zivjeli izmedju zla i dobra. To je ta crna ruka. To ja bar tako vidim. Mislim da dobro vidim jer se radi o genezi, a to je ta geneza. Mi kao kao mislioci, Balkanci, ljudi koji misle i kreiraju ne mogu da od toga pobjegnu. Ne mogu ni ja da radim kao italijanski ni ti da radis kao nemacki umjetnik. Mi radimo kao Balkanski, sto i jesmo. Apsorbovali smo njihovu kulturu, uzeli smo sve ono sto nam je bilo potrebno. Sada smo ovde i ceka nas ta geneza, ta crna ruka, to je to.
Selman: Za izlozbu koja tek treba da se dogodi imam tacnu viziju kako ona treba da izgleda, koji radovi ce se tu nalaziti. Ti novi radovi imaju vezu sa ovim sto smo pricali. Oni nastaju kao posledica jedne izuzetno dramaticne zivotne situacije. Kao posledica suocavanja sa smrcu. Ta izlozba ipak nece biti mikro-narativ, intimna mikro prica, vec ce biti univerzalni simbol. Radovi ce biti oslobodjeni privatnosti. Mislim da ce imati taj simbolicni karakter kao sto je to slucaj kod ruke ubice. Naslov ce biti "...sto traze ekstremnosti da bi znali gde je sredina". Ta kratka recenica, u ovom slucaju njen deo, nekako najbolje sublimira karakter mog rada, moje metodologije misljenja u umetnosti i te moje buduce izlozbe. Pri tom mi stalno odzvanja ona recenica da radikalnost bez transparencije vodi u najdublje ponore ljudskog postojanja. Tu lezi razlog za nas dijalog, jer si ti primer coveka i umetnika koji je vodio ekstreman zivot. Ako neko zna gde je sredina onda, predpostavljam, da bi ti mogao.
Ilija: Jeste, tacno, ja sam zaista imao taj problem, problem sredine jer sam morao uvjek da se vracam. Kada se radi o akcionim stvarima, kada se radi o ekstremnim stvarima tu je pitanje vrhunske umjetnosti. Prvih dvadeset godina nisam sebi postavljao pitanje sredine a zadnjih dvadeset godina da! To je za mene filozofsko pitanje i matematicko pitanje. Egzistencija je vezana za sredinu. Na ekstremima je egzistencija minimalna. To je takodje kao i crna ruka koja ima jedno znacenje koje moze da se poveze sa Hajdegerom i sa svim filozofima koji su postavljali pitanje bitisanja. Pitanje biti! U umjetnosti je to veliki problem, zna se! Umjetnost mora stalno da se krece. Analizirajuci ekstremnost, imas dvije vrste ekstremnosti introvertnu koja vodi ka smrti, samounistenju i onu ekstrovertnu koja vodi ka deliktu.
Selman: To mi je blisko! Prepoznajem to!
Ilija: Svim pravim umjetnicima je to blisko, jer je to ta linija kretanja. Zato je vazna i sredina, izuzetno vazna, jer ti ona omogucava ne samo egzistencijalni opstanak u fizickom smislu nego i u mentalnom. Bitno je zadrzati kontrolu, jer ako se izgubi kontrola onda tu vise nije u pitanju umjetnost.
Selman: Tu je u pitanju ludilo.
Ilija: Ako znas gde je sredina, to je osovina stvari. Selman: Kada govorimo o politickom okruzenju u kom umetnik radi. To okruzenje, hteli mi to ili ne ima velike implikacije na nas zivot i nas rad. Suocavanje sa problemom gde ne postoji nikakva politicka ideologija kao ni umetnicka ideologija. Suvi interes, makijvelizam je osnova svih stvari. Cak ni Makijaveli nije bio tako prakticno koristan kao sto je ovo vreme u kome zivimo. Ilija: To je problem danasnjice. To je jedna stvar za razmisljanje. Kada razmisljam o tome ne mogu da uvidim smisao svega toga. Nekad mi se cini kao da postoji jedna kolektivna patologija, neko samoubilacko ponasanje. Makijavelijanski princip da cilj opravdava sredstvo, to je rat, to su ratovi. znaci ti imas licencu da ubijas jer imas cilj, jer je to u funkciji necega. Postoji i ona druga strana, a to je novac u centru vrijednosti. Pragma, pragmatizam, taj Americki, taj nacin!
Selman: Substitut svakoj vrednosti!
Ilija: Novac je u centru i on je vazan jer odlucuje sve vrijednosti! To je taj problem sadasnjice u umjetnosti i inace u zivotu, mislim. Dobija se jedna deformacija, jedna drustvena deformacija. Imamo jednu enormnu konfuziju. Ti recimo ne mozes da razlikujes kriminal, kriminalnu radnju od legitimne radnje.
Selman: Da sve se relativizuje.
Ilija: Na kraju ispada da je terorizam, mhhhm, kako bi rekli, ima vise smisla.
Selman: Da, da, da!
Ilija: Jer on se bori protiv te konfuzije. Protiv te patologije drustvenog ponasanja, zivljenja i patologije politicke.
Selman: Samo je problem da ta vrsta terorizma koju danas vidimo proizvodi opet drugu vrstu patologije. Taj terorizam je proizvod verske zatucanosti i ocaja, osecaja nemoci. Nije to onaj terorizam koji je imao jasnog neprijatelja kao 60-ih i 70-ih u Nemackoj i Italiji koji je bio proizvod kako ti kazes ideologije, filozofije. Protagonisti su bili vrhunski intelektualci.
Ilija: Patologije se proizvode medjusobno, zato i nismo teroristi. Inace bi bili. E?
Selman: Da, da, da! Hahahaha! Ilija: Zato i nismo teroristi mi umjetnici, inace bi bili zato sto bi imali puno razloga da budemo. Selman: Slazem se.
Ilija: Demokracija, pa iako je to samo jedna retorika u funkciji necega ipak je dobra, ipak nam daje neki prostor, neku iluziju. Mi umjetnici moramo da imamo tu slobodu. Za nas i ta virutelna sloboda je bolja nego nista. Htio sam da kazem, recimo, da sam ja imao iskustvo sa zapadnom demokracijom u Italiji 60-ih i 70-ih. Tada je na vlasti bila demohriscanska partija protiv koje smo se borili svom snagom. Smatrali smo je jednom drustvenom i politickom represivnom snagom. Sada kako su se stvari desile, oni su bili pali, cemu smo i mi tada doprineli. Smatrali smo da nisu demokrate. Posle njih je dosla jedna politicka struktura koja je sto puta gora. Na primer, mi sada kazemo dok su bili demohriscani bilo je i demokracije. Sada imas zakone koji proteruju strance. Zna se da jedna zemlja ako nema strance da je njena umjetnost apsolutno provincijalna.
Selman: Da slazem se potpuno jer imam isto iskustvo iz Nemacke. To kada govoris o demokratiji, tu zelim da se nadovezem. Tu se opet nekako vracamo na pocetak i na razgovor o Diseldorfu, secajuci se Bojsa koji je kroz ideju o socijalnoj plastici bio glavni pokretac, glavna snaga nastajanja te atmosfere koja tako upecatljivo cini autenticnost i identitet tog prostora. On se, to je opste poznato, bavio problemom direktne demokratije i to kroz umetnicki rad. To mi je ostalo tako blisko, potpuno usvojena vrednost, vizija umetnika u drustvu koji ne pristaje da bude pasivan da se bavi samo umetnoscu radi umetnosti. Umetnik je taj koji prvi ne pristaje da se odlucuje u njegovo ime o njegovoj sudbini kroz manipulaciju pojmom demokratija. Utopijska vizija da svako ima svest i mogucnost da direktno utice i odlucuje kroz pojam direktne demokratije je jedna suprimna ideja slobode za mene. Ta njegova ideja je danas potpuno nestala i pretvorila se u secanje o nekom lepom vremenu. Nemacko drustvo i levicari te genenracije, najveci umovi kao sto je bio Joska Fiser i mnogi drugi ljudi skupljeni oko zelene partije su se toliko izvitoperili da su 1999. glasali za bombardovanje. Oni su tada bili na vlasti u koaliciji sa socijaldemokratama! To je suludo u Evropi sa obzirom na skorasnju istoriju.
Ilija: Jedna zemlja, jedna drzava koja je fondirana na marksistickim principima, dakle na istim principima na kojim se i on gajio, rastao, i onda odjednom... E pa to su te konfuzije! Novi francuski filozofi, takodje koji polaze od Sartra, znaci od francuske ljevice oni svom snagom traze bombardovanje. Neverovatno! To je zlo jedno, mislim. Onda rat ispada manje zlo nego ovi filozofi koji na vrhunskom nivou sa vrhunskim jezikom proizvode zlo. Generali su uzdrzani a ovi traze bombardovanje!
Selman: Desnica je bila protiv bombardovanja a levica za bombardovanje!
Ilija: Jeste! Onda je i to bilo! To su znaci sve paradoksi.Sve su teme u konfuziji, to je ono u matematici tautologije i kontradikcije.
Selman: Nekada pomislim da samo neki ogorman rat koji ce da unisti pola covecanstva moze da dovede do ponovne regeneracije vrednosti.
Ilija: To je Garbage Cant onaj tekst koji si spomenuo i onaj moj rad na izlozbi Omnibus. Postoji pojam Garbage cant (kanta za smece) koji oznacava koncept po kome treba da se eliminise siromasni svijet. Znaci siromasni svijet treba da bude unisten, jer on je potrosac on trosi a ne proizvodi i smeta. I uopste je smece!
Selman: Ko o tome odlucuje?
Ilija: Odlucuju oni koji mogu, koji imaju sredstva, snagu moc. Odlucuje novac!
Selman: U prvoj polovini dvadesetog veka imali smo krize hiperprodukcije koje su postojale na nacionalnim nivoima.Medjutim danas idemo brzim tempom ka globalnoj hiperprodukciji!
Ilija: Da!
Selman: Istorija nas uci da nas hiperprodukcija vodi u unistenje! Hteli smo da spomenemo i Berlinski zid kao bitnu stvar?!
Ilija: Berlinski zid se rusi a onda se gradi novi koji se zove Sengenski. Opet ne mozes da prodjes granice. Evropa opet ima zid.
Selman: Istina!
Ilija: Ovde je na delu globalni kapitalizam. Covek se stvarno vrti oko istih stvari, oko crnog i bijelog, ne? Zivot nije to, u tome je problem! Zivot je kolorit! Bez konfuzije zelena boja je zelena, crvena crvena, plava plava. Sve zajedno cine svijet boja!
Selman: Da! Bas lepo receno.
Ilija: Tu ima taj problem. Ja ne znam zasto je to tako! Tu dolazimo do pitanja kulture! Nema te kulture koja bi omogucila ponasanje na bazi respekta, dijalektike, dijalekticke komunikacije i uopste na bazi ljudskih, humanistickih vrijednosti.
Selman: Ovaj deo je jako bitan!
Ilija: E! To je stvar kulture! U to ti ne mozes da ubijedis jednog industrijalca ili jednog bankara. Njega to ne interesuje! Sve se kod njih vrti oko novca. Samo o tome misle i to je ta deformacija! Selman: Kada pominjemo taj dijalekticki princip, ne mogu da se ne setim dogadjaja kada smo se sreli te 94-te godine u onom restoranu u Diseldorfu sa Rinkeom i drugim umetnicima i one tvoje diskusije sa Kusikom, Hrvatskim teoreticarem umetnosti. Do koje mere je to bila materijalizacija negativne energije. Ni traga od dijalektike.
Ilija: Mi smo tu dosli sa istog fronta samo sto smo bili sa dve razlicite strane rijeke Drave. On je bio ratnik, imao je ratnicku ideologiju dok sam ja bio umjetnik koji je posmatrao i vidio to sto vidi.
Selman: Cini mi se da je ovo dobro mesto da stanemo sa nasim dijalogom. Teoreticar sa ratnickom ideologijom protiv umetnika koji vidi to sto vidi. Svidja mi se ta metafora. Ona zlokobno sublimira poziciju umetnika danas.
