Ovi crteži su urađeni u stilu visoke umetnosti, virtuozno, dakle, vrhunskim zanatom i vrhunskim znanjem. Precrtani su razni delovi remek-dela istorije umetnosti, sasvim verno, hiper-realističkim postupkom. Mentalnom reciklažom ova dela su razgrađivana te potom prekomponovana u jedno sasvim drugačije, kreativno stanje stvari, jedan krajnje asocijativno-apstraktni oblik (oblak). U stvari, u nesto prijemčivije današnjem duhu, osećanjima, potrebama, a povrh svega želji današnjeg stvaraoca-receptora, u ovom slučaju, u slučaju ovih crteža, mojoj želji i mojoj istini. Tako ovi crteži pokazuju kvalitativno drugačije (pravednije) osećanje vremena i prostora, svetlosti i mesta. Date ondašnje predstave, od pre par vekova ili mnogo više vremena, ondašnjeg umetnika, odnosno njegovog remek-dela, su sada premeštene na sasvim drugo mesto (lokaciju), zapravo u lični prostor ili, pak, okoliš današnjeg autora, tj. u moj prostor. Dakle, u prostor onoga koji kopiranjem (svojeručnim reprodukovanjem) i izvlačenjem delova iz celine razgrađuje vekovne gospodare naših života, dislocira i ponovo locira, ali svakako vrhunski umetnički kreira jedno posve novo stanje stvari, novu izuzetnost. Međutim, rezultati ovakvog premeštanja tuđeg mesta na svoje mesto, ili tuđeg težišta vrsnih vrednosti u svoje težište, zapravo jeste i obrnut slučaj. Naime, mesto ili, pak, okružje sadašnjeg autora, u ovom slučaju moje, jednako tako je udenuto u izabrana mesta ondašnjih umetnika, stvaralaca tih remek-dela. Ali, danas su to uistinu mesta onih moćnika koji zaista i materijalno poseduju dotična dela istorije umetnosti, odnosno to su mesta koja danas figuriraju kao vlasništva sadašnjih kolekcionara. Na taj način je moja lokacija premeštena na privatni posed današnjeg vlasnika recimo Tijepolovog, Đorđonovog, Mikelanđelovog ili nekog drugog dela, dakle dela koja ja koristim kao sirovu građu za stvaranje mojih dela. Stoga, „virtuelno“ doduše, preuzimam svu vlast, preuzimam dakle i ono na čemu je ona zasnovana, lepotu, dobrotu i istinu, ali vlast preuzimam sasvim legitimno pošto su moje kopije nepokorne originalu i stoga sasvim novo kreativno delo, ali i pre svega i zato što su ovi crteži jednake vrednoće po svemu sa tim nekadašnjim „originalima“, odnosno remek-delima istorije umetnosti. Međutim, uz to svakako da preuzimam i svu odgovornost na sebe, te tako i pravo da, na svojevrsan način, i gospodarim tim delima, tim „originalima“, kao i njihovim današnjim vlasnicima. Sve ovo govorim stoga da bih pokazao kako se sasvim legitimno i bezbolno mogu osvajati njihova najsnažnija uporišta, njihovo takozvano pravo na dotična mesta i to samo zato što su ta mesta platili novcem, ili, pak, ako su umetnici, što su ih svojeručno stvorili. Na taj način mi ostajemo svoji na svome dok postajemo legitimne (neprikosnovene) gazde nad njihovim teritorijama, čisti i neuprljanih ruku pred Bogom, netaknutom prirodom, carevima i ljudima. U tom smislu mi određujemo vremenske i kreativne tokove umetnosti i uopšte duhovna kretanja, a profit prelazi u naš posed. Najšire poznat primer legitimnog korišćenja tuđeg izuma, da bi se preusmerila duhovna prevlast kao i osvojio zavidan kapital za svoje potrebe je Van Gogovo stvaralačko ugrađivanje japanske estampe u svoju umetničku proizvodnju. Svojom izuzetnom sposobnošću Van Gog je važan deo duhovne i materijalne moći preusmerio i vezao za svoje mesto, odnosno za sva vremena je zauzeo jedno tuđe mesto. Od tada do u nedogled, za naše duhovno poimanje i našu tržišnu aktivnost, ovo će uvek biti mesto najviše duhovne snage i najjače materijalne moći (treba se samo prisetiti koliko je Van Gogova umetnost važna u edukaciji ljudi u ovoj našoj planetarnoj civilizaciji, a potom da pomenemo da su japanci samo za jednu sliku Van Goga platili preko 80 000 000 američkih dolara). Na taj način, Van Gog je za sebe, odnosno za svoj narod, osvojio neviđenu duhovnu prevlast nad svima nama, a isto tako kod njega/njih se sliva skoro neizmeran kapital, a da niko nema ništa protiv toga. Svima je drago što je tako, svi to razumeju jer vole takvu moć, mada će uvek biti ljudi koji će se stalno na razne načine dovijati kako bi to mesto preuzeli u svoju korist.
Zoran Popović, 1997.
