Novi radovi Santrača

Zvonimir Santrač, umetnik sugestivnog angažovanog diskursa, predstavlja 25. novembra u galeriji Kulturnog centra Vršac najnovije radove - skulptorske i prostorne instalacije koje, iako ne tako drastično kao u slučaju čuvenog rada “Balkanski voz sudbine”, ukazuju jezikom simbola i metafore na aktuelne pojave u društvu.

Koristeći klasične vajarske (drvo, gvožđe) i alternativne (ćebad od vune, tkanina, špen, zemlja) materijale, te nekoliko ready made predmeta (bidermajer ormar, motorni bicikl, sulundari, zatečeni galerijski gipsani zidovi), Santrač gradi zbirnu instalaciju u galerijskom prostoru, a zahvaljujući toj “bliskosti” sa stvarnošću, ponovo je ubedljiv i direktan, naveo je Sava Stepanov u katalogu izložbe.

Ovoga puta nema ranijeg utiska drastičnosti, surovosti i brutalnosti o kojima je svojevremeno govorio Ješa Denegri povodom “Balkanskog voza sudbine”. Umetnikova strategija je izmenjena: on je - bez obzira na poreklo upotrebljenih materijala i predmeta - posvećen spajanju estetskih i sadržinskih značenja u vlastitom delu. Tim postupkom pledira na stvaranje višeznačne metaforičke poruke, veruje u personalizovanu profilozofiranost ostvarenih vizuelnih konstrukata, te u delotvornost neke čudne energije koja postoji u dobro uodnošenoj postavci u jedinstvenom galerijskom prostoru, naveo je Stepanov.

Prema njegovim rečima, iako se ne radi o intepretaciji stvarnosti, svaki od ovih objekata snažno upućuje na dotične predmete, realne ambijente i stvarna zbivanja.

Teksture

“U ovom našem vremenu tranzicije, Zvonimir Santrač jezikom simbola i metafore ukazuje na aktuelne pojave koje nas egzistencijalno ugrožavaju u ambijentu post-socijalističke tranzicije ali i čudnom trenutku sve češćih globalnih kriza. Zbog toga nas ovaj umetnik ponovo upozorava, da svakog narednog trenutka postoji mogućnost da nam se izmakne dno pod nogama kao u specifičnim okolnostima vožnje po tzv. ‘zidu smrti’; da moramo biti spremni na izmenjene sadržaje naše svakodnevice u kojoj nas vrebaju pomalo neprijatne situacije kao u unutrašnjosti prelepog stilskog ormara koji je, umesto garderobom, do vrha ispunjen oštrim metalnim opiljscima; na izuzetan značaj rešetaka sa svim njenim neprijatnim značenjima (u zemlji u kojoj se sve više govori o nestašici mesta u zatvorima); o situacijama u kojoj su političke odluke donešene bez dovoljno s(a)vesti baš kao što grupe ljudi s posebnim potrebama bez ikakve svesti o slici  sasvim nesvesno i nedovoljno artikulisano stvara veliku plavu sliku izloženu u okviru instalacije na ovoj izložbi, a što je prikazano  na Santračevom video zapisu...”, naveo je Stepanov.

Zatvor

Santrač je konstantno i kontinuirano, sa malo više ili manje skepse, posmatrao i prihvatao aktuelne događaje, ali i anticipirao nadolazeća zbivanja. Njegovim “Balkanskim vozom sudbine”, kako je istakao Stepanov, svojevremeno smo dobili najubedljiviju umetničku dijagnozu fatalnih 90-ih, ali i nekakvu zlehudu slutnju trajanja epohalne krize i u vremenima za koja smo se najiskrenije nadali da će bitno drukčije izgledati...

Za raliku od ranijih drastičnih i brutalnih napomena, njegova sadašnja poruka je definisana naglašenijim, neočekivanim i pomalo čudnim spojem  racionalizma i estetizma. Umetnik nastoji da spojem estetskih i etičkih načela, te delotvornom sintezom sadržaja i forme,  utiče na svest svog posmatrača - aktera kriznih događanja, naveo je Stepanov, dodajući da Santrač sofisticirano i suptilno uspeva da se postavi kao umetnik koji svojim delom ne prenebregava stvarnost, nego joj daje vidljivu opnu, prepoznavajući i relevantno tumačeći njen stvarni karakter i smisao.

Dok je na samom kraju 20. veka Santrač govorio jezikom stvarnih predmeta i materijala, uveren da se na taj način najdirektnije i najefikasnije suprotstavlja svim onim katastrofičnim tendencijama koje su ugrožavale vitalizam i egzistenciju jednog naroda, danas menja stvaralačku strategiju - u jednom momentu vraća se slikarstvu, ponovo proizvodi (post)enformelističke slike nanoseći i razmazujući rukama bogate i teške slojeve boje na površinu platna – stvarajući tako neobične slike/objekte kojima izrazito kritički filozofira sliku kao estetski predmet ali i kao specifični sublimni ekran sveta, istakao je Stepanov.

    Zid smrti 

Celokupno dosadašnje stvaralaštvo Santrača, podsetio je Stepanov, karakterišu radovi zasnovani na jasno vidljivim konceptualnim razlozima i koncepcijskim povodima. Takav način izražavanja započeo je slikarstvom još tokom druge polovine 70-ih godina prošlog veka. Njegov neoenformelistički stav je na samom početku 80-ih iskakako iz opšteg trenda tzv. “nove slike”, ali ga je kritika bezrezervno prihvatila kao jednog od najznačajnijih predstavnika postmodernističkog slikarstva na ovdašnjojs ceni. Santrač je večito bio “vezan“ za aktuelnosti sveta i umetnosti - jedan je od umetnika koji osećaju damare stvarnosti, te na njih aktivno reaguju.

Osim slikarstvom u  tadašnjoj  jugoslovenskoj “umetnosti 80-ih”, Santrač je značajan akter i tokom epohalno krizne i fatalne poslednje decenije 20. veka. Tada se snažno afirmisao monumentalnim “Balkanskim vozom sudbine”, te sa nekoliko varijacija rada “Zid”, koji je postavljan u brojnim izložbenim ili neformalnim prostorima i mestima (Vršac, Pančevo, Rešice u Rumuniji, Novi Sad).

Njegovo shvatanje koncepcije umetnosti, kako je naveo Stepanov, večito je podrazumevalo objedinjenje konceptualnog i materijalnog, te je permanentno insistirao na vrednostima stvarnog materijala u umetničkom delu.

Pigmenti, materija, sirovi materijali, tvari preuzete iz prirode, svakodnevni predmeti – deo su njegovih plastičkih ostvarenja, slika, objekata, instalacija. Pritom Santrač  prihvata i primenjuje Dišanov rady made koncept, a gotovo svi njegovi objekti su ustanovljeni tako da svojim izgledom potpuno pripadaju stvarnosti.

Rođen 1952. u Pančevu, Santrač je 1977. diplomirao na Likovnoj akademiji u Zagrebu, a specijalizovao se na majstorskoj radionici Krste Hegedusića 1979. Bio je 1986-1987. na  studijskom boravku u Njujorku, kao gost student na specijalizaciji na Kolumbija univerzitetu.

Od 1985. živi i radi u Vršcu, na čijoj je železničkoj stanici prvi put i predstavio “Balkanski voz (sudbine)” 1996. godine, a potom i na stanicama u Novom Sadu i Beogradu.

Samostalno je izlagao, između ostalog, u Galeriji Nova u Zagrebu 1980. i 1982, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu 1981, Muzeju Banata u Resici u Rumuniji 2000. i Muzeju "Roberta Hamerštila" u Gudurici u Srbiji 2011.

Učestvovao je i na mnogobrojnim grupnim izložbama, a dobitnik je i niza nagrada, počev od otkupne nagrade 10. Salona mladih u Zagrebu 1978. godine. Tu su i nagrade 20. i 21. Memorijala Nadežde Petrović u Čačku (1998, 1999), 39. Oktobarskog salona u Pančevu (1998), Međunarodne izložbe skica i projekata u galeriji Zlatno oko u Novom Sadu (1998), 40. Oktobarskog salona u Beogradu (1999)…

Izložba u Kulturnom centru Vršac biće otvorena do 3. decembra.

(SEEcult.org)