Prisutna u odsustvu
Marina Abramović, zvezda svetske umetničke scene, ponovo je u rodnom Beogradu, ali samo kroz dokumentarni film o retrospektivnoj izložbi u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, koja predstavlja autoportret njene 40-godišnje karijere i napora da obezbedi performansu legitiman status u oblasti savremene umetnosti.
Marina Abramović, zvezda svetske umetničke scene, ponovo je u rodnom Beogradu, ali samo kroz dokumentarni film o retrospektivnoj izložbi u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, koja predstavlja autoportret njene 40-godišnje karijere i napora da obezbedi performansu legitiman status u oblasti savremene umetnosti.
Srpskom premijerom filma “Marina Abramović: Umetnik je prisutan”, 9. maja u Sava centru završava se peti međunarodni festival dokumentarnog filma BELDOCS, uz svečanu dodelu nagrada u domaćem i međunarodnom takmičarskom programu.
Film Metjua Ejkersa (Matthew Akers) o izložbi i maratonskom performansu Abramovićeve 2010. godine u MoMA imao je svetsku premijeru na Sandensu i evropsku na Berlinalu, gde je i nagrađen, a ovih dana je uvršten i na listu 20 indi filmova koje se moraju videti - u izboru časopisa “Indiewire”. Publika u SAD videće ga uskoro i posredstvom kablovske televizije HBO, a u Beogradu će biti prikazivan posle BELDOCS-a u Dvorani Kulturnog centra.
Abramovićeva je učvrstila poziciju zvezde na svetskoj sceni retrospektivom u MoMA, koja je privukla oko 750.000 posetilaca za tri meseca. Posebno interesovanje izazvala je 700-časovnim performansom “Umetnik je prisutan” tokom kojeg je (šest dana u nedelji po sedam i po sati) ćutke sedela na drvenoj stolici preko puta jednog od ukupno više od 1.500 posetilaca. Njihov nemi dijalog završavan je u mnogim slučajevima i suzama.
Ejkersov film prati pripreme Marine Abramović za retrospektivu, kao i tromesečno trajanje performansa sa svim izazovima koje nosi, uključujući i bezbednosne, a sadrži i scene iz njenog privatnog života, kao i intervjue sa njom i njenim saradnicima. Jedan od glavnih protagonista filma je i Ulaj (Ulay), njen lični i profesionalni partner od sredine 70-ih do kraja 80-ih, sa kojim je realizovala i neke od antologijskih performansa koje su mladi umetnici reizvodili za vreme retrospektive u MoMA.
Abramovićeva je u filmu predstavljena kao jedna od najupečatljivijih ličnosti današnje umetničke scene - zavodljiva, neustrašiva i šokantna umetnica koja redefiniše performans već 40 godina, koristeći telo kao medijum i pomerajući fizičke i mentalne granice. Istovremeno, film prikazuje i njene strahove, nedoumice, nervozu, umor... i radost zbog uspešnog završetka retrospektive koju je doživela kao priliku da performans postane mejnstrim.
Reditelj Ejkers stvorio je vizuelno putovanje u svet radikalnog performansa, u pokušaju da, kako je naveo, približi temu široj publici, a ne samo malobrojnima iz sveta umetnosti, te da, s druge strane, izbegne bilo kakvu mogućnost svaranja jednoličnog biografskog filma.
"Istog trenutka sam svoje poglede u vezi umetnosti performansa podelio sa Marinom, i činilo se da ne samo da se divila skeptičnom pristupu, već je bila i potpuno ponesena tim izazovom. Uostalom, ona je neko ko je skoro četiri decenije proveo ne dovodeći u pitanje, ono što iznosi u filmu: 'Zašto je ovo umetnost?'“, naveo je Ejkers, koji je diplomirao likovnu umetnost i počeo karijeru kao slikar i vajar, a potom se okrenuo filmu.
Umesto strogo kritičkog razmatranja različitih aspekata Marininog života i novog performansa, odlučio je da film više zasnuje na impresionističkoj, lirskoj dimenziji, a kako je naveo, ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli kakva će senzacija taj performans postati. „Nadam se da će publika filma iskusiti koncepte Marininog rada na način koji bi im mogao otkriti nešto o sebi samima, što se meni zasigurno dogodilo“, naveo je Ejkers koji je tokom tromesečnih priprema izložbe i snimanja filma shvatio da potencijalni fizički napad tokom performansa ima manje odjeka u odnosu na filozofski, emocionalni i intelektualni koncept. Stoga je u fokus stavio ranjivost, ljudsku povezanost, prenošenje osećanja, žrtvovanje i percepciju vremena, budući da je i sama umetnica o tome govorila kao o kulminaciji svega čemu je težila čitavog života.
Film počinje finalnim pripremama za izložbu šest meseci pre otvaranja - konsultacijama sa kustosima, galeristima, dizajnerima... Marina Abramović na strateškom sastanku podvlači da u 63. godini ne želi više da bude alternativa i da želi da performans bude konačno legitiman.
“Performans je uvek bio alternativa u umetnosti. Želim da postane zaista deo umetnosti. Pre nego što umrem”, izjavila je Abramovićeva u filmu, koji pokazuje i šta je sve potrebno uraditi da bi se stvorila savremena umetnost uopšte i da bi se bio umetnik, uključujući ogroman administrativni deo posla.
Svaki dan tromesečnog performansa bio je detaljno isplaniran. U muzejskom atrijumu, koji je opisala kao “svetlosni trg”, želela je odsustvo svakog vida komunikacije u smislu govora, dodira... Cilj je bio postizanje duhovnog stanja koje može da inicira “dijalog energije” sa publikom, a film prati tok tog celog procesa, uključujući i nekoliko dana priprema u njenoj kući u Hadson dolini sa 30 mladih umetnika, odabranih za reizvođenje njneih pet antologijskih performansa u MoMA. Taj duhovni trening nazvala je “čisćenjem kuće”, odnosno vežbom “prisutnosti u sadašnjosti”, sposobnosti da se bude “sada i ovde”. Mladima je stoga poručila da je najbitnije iz kog stanja svesti nešto rade, a ne šta rade, ističući da je performans pritom uvek stanje uma. S obzirom da je nastupala u MoMA tri meseca, postao je i deo njenog života.
Njen dugogodišnji prijatelj i bivši lični partner Klaus Bisenbah (Biesenbach), glavni kustos u MoMA, koji je osmislio naziv izložbe, izjavio je da ona “nikada ne prestaje da izvodi performans”. Predlagao joj je i da prekine performans u jednom trenutku, svestan verovatno i sam da to nikada ne bi učinila, što mu je i stavila do znanja.
Abramovićeva u filmu govori i o detinjstvu koje je provela uz roditelje koji su je vaspitavali vojničkom, komunističkom disciplinom, dok je od bake dobila duhovnost i emotivnost. Veći deo filma posvećen je upravo emotivnoj strani Abramovićeve i njenom odnosu sa Ulajem, sa kojim se posle duže vremena ponovo videla za vreme priprema izložbe kako bi “oprostili jedno drugom”. Ulaj je bio jedan od prvih učesnika performansa i jedini posetilac sa kojim je imala fizički dodir. “Volela sam ga više od sebe. Bili smo kao blizanci”, navodi Abramovićeva u filmu, koji daje presek i njihove 12-godišnje intenzivne, snažne i teške veze, tokom koje je nastao ciklus “Relacionih radova”, zaključno sa čuvenom šetnjom jedno drugome u susret Kineskim zidom (Ljubavnici), nakon koje su raskinuli 1988.
Film o Marini Abramović, u produkciji HBO, prvi je dugometražni dokumentarac Ejkersa, koji je pre toga radio kratke igrane dokumentarne filmove i TV serije, a bio je angažovan i kao direktor fotografije.
U filmu o Marini Abramović pominje se i Beograd i jedan od njenih ranih performansa u Muzeju savremene umetnosti, koji je sada već godinama zatvoren zbog rekonstrukcije. Rođena 30. novembra 1946. godine u Beogradu, Abramovićeva je poslednji put zvanično bila u rodnom gradu 2004. godine, kada je dobila počasnu nagradu Oktobarskog salona i sa beogradskim vlastima se načelno dogovorila o retrospektivi u novoj gradskoj galeriji koja je, kako je tada planirano, trebalo da bude izgrađena na Trgu Zorana Đinđića. Vrativši se u rodni grad posle 30 godina, tada je poklonila Muzeju Nikole Tesle 20.000 evra i rad “Računajte na nas II” koji je u tom muzeju bio predstavljen u formi video instalacije.
Ovih dana Marina Abramović ponovo je skrenula pažnju svetske javnosti objavljivanjem detalja o izgledu Instituta za očuvanje umetnosti performansa, vrednog 15 miliona evra, koji će izgraditi u Hadsonu. Taj umetnički centar trebalo bi da bude otvoren krajem 2014.
Radovi Marine Abramović predstavljeni su i u Galeriji umetnika portala SEEcult.org, pored radova većine ostalih umetnika sa kojima je počela karijeru ranih 70-ih godina u Beogradu - članova neformalne grupe šestoro umetnika koju su činili i Dragoljub Raša Todosijević, Zoran Popović, Neša Paripović, Era Milivojević i Gergelj Urkom. O godinama provedenim u Beogradu, Abramovićeva govori i u intervju za SEEcult.org iz 2004.
(SEEcult.org)
