Srbija kao referenca za Drugog
Međunarodna izložba kustoskinje Biljane Ćirić “Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim”, koja će 6. juna biti otvorena u svim galerijskim prostorima Kulturnog centra Beograda, obuhvata radove dvadesetak umetnika iz Srbije i sveta, a predstavlja umetnički i kustoski autorefleksivni pokušaj da se istraže pitanja trenutnog stanja krize, nastala delovanjem kapitalističke mašinerije u njenoj završnoj fazi na globalnom nivou.
Na izložbi učestvuju: Vladimir Nikolić, Siniša Ilić, Irena Haiduk, Sandra Stojanović, Gorana Bačevac i Nadežda Kirćanski iz Srbije, Birdhead, Li Liao i Hu Jun iz Kine, Li Kit iz Hong Konga, Ho Cunjen iz Singapura, Stjuart Ringholt, te Fajen d’Evi i Keti Vest iz Australije, Polina Kanis iz Rusije, Les gens d’Uterpan i Stjuart Ringholt (Australija), Lola Gonzalez iz Francuke, Hilma Sofija iz Indonezije, Ši Junju iz Tajvana i Maider Lopez iz Španije, umetnici koji, kako je navela Biljana Ćirić, dolaze sa margine mejnstrima savremene umetničke produkcije.
Otvaranju izložbe prethodila je proteklih meseci serija razgovora i istraživačkih poseta umetnika, čime je produbljen kontekst razvoja celog projekta i ukazano na puteve za odgovor na pitanje o tome kako je moguće postići i sa kojim ciljem da tzv. velike internacionalne izložbe, poput Oktobarskog salona u Beogradu, doprinesu lokalnom umetničkom kontekstu u okviru specifičnih prostorno-vremenskih realnosti.
“Kroz ovaj način rada smo pokušali da izbegnemo različite zamke koje se obično javljaju kod sličnih izložbi, formata koji podstiču potrošnju, koji jednostavno ispunjavaju institucionalni program i njegove ritualne procese; pokušali smo da olakšamo iskustvo vremena, da prikažemo vreme, ili čak proizvedemo vreme samim usporavanjem tih procesa. Sve ovo, uprkos činjenici da izložba traje samo mesec dana. Istovremeno, u pokušaju da donekle usporimo ovaj proces, umanjili smo i očekivanja od same izložbe, odnosno, smatramo da ono što će se na njoj videti nije od ključnog značaja za uspeh projekta. Umesto toga, izložbu koristimo kao izgovor da se otvore različiti procesi i razgovori koji mogu dalje da se razvijaju samostalno i kad se ona završi”, rekla je 1. juna na konferenciji za novinare Biljana Ćirić, autorka niza međunarodno relevantnih izložbi u Kini, koja je diplomirala 2000. na Univerzitetu u Beogradu, a postdiplomske studije završila u Šangaju, gde živi i radi kao nezavisna kustoskinja već 15-ak godina.
Biljana Ćirić
Prema njenim rečima, izložba će postaviti i pitanje šta znači uopšte biti na mapi – istorijskoj, geopolitičkoj, umetničkoj… i da li je moguće stvarati mape van onih koje su ponuđene.
Srbija je sa stanovišta Istoka “zaboravljeni Zapad”, navela je Biljana Ćirić pozivajući se na reči umetnika Cjana Veikanga iz Šangaja. Sa stanovišta nekoga iz Zapadne Evrope, međutim, Srbija bi se mogla opisati kao “zaboravljeni Istok”.
Važnu nit izložbe čini baština neuspelog pokušaja Jugoslavije da redefiniše i primeni strategije izvan tadašnjih modernističkih i kolonijalnih kategorija i kanona. Tu nit pojačava i činjenica da je organizator i domaćin izložbe - KCB, svoju prvu galeriju otvorio 1961. godine – samostalnom izložbom Petra Lubarde u vreme održavanja prve konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu. Lubardina slika "Izgradnja", koja je bila izložena tada u Likovnoj galeriji KCB-a, sada se može videti u foajeu Doma sindikata, gde je izložba Biljane Ćirić i predstavljena, u prisustvu domaćih i stranih umetnika.
Vladimir Nikolić, komunistička slika u vreme digitalne reprodukcije, video, 2017.
Napominjući da izložba nije o Srbiji, Biljana Ćirić je istakla da će Srbija biti korišćena kao referenca za Drugog; Drugog kojeg se ne plašimo i kojeg ne pokušavamo da uklopimo u postojeće karte ili unapred utvrđenu logiku. I ne samo Srbija, već sve ostale kulture, tradicije i definisane pozicije drugog (pripadnici autohtonih zajednica, oni koji se ne čuju, koji su ućutkani itd.), uključujući i izbeglice koji u Srbiji čekaju na bolju budućnost negde u nekoj obećanoj zemlji Zapada.
“Na ove i druge načine, namera izložbe je da bude autorefleksivno putovanje susreta za obe strane, istraživanje ideje zajedničkog dobra i pojma solidarnosti, kao i različitih istorijskih modela koji uobličavaju sadašnji trenutak svakog od nas i načine na koje doživljavamo svet. Jer, ostaje pitanje: Možemo li, kao ljudi koji se bave umetnošću, aktivno učestvovati u ovim procesima?”, rekla je Biljana Ćirić.
Siniša Ilić, Tri forme, instalacija u prostoru, 2017.
Izložba pokreće i pitanja o relevantnosti tržišta na globalnom nivou, kao i o sistemu umetničkog delanja u aktuelnom trenutku.
Razmišljanja umetnika o tim temama pokreću i niz pitanja u vezi sa institucijama – da li ih je moguće zamisliti van sistema muzeja nastalih na tekovinama kolonijalizma i kakva je vrsta odnosa moguća kroz institucije koje tek treba da nastanu. Da li je uopšte moguće sanjati o njima? To su, kako je naglasila, posebno relevantna pitanja u kontekstu Beograda, u kojem su dva najveća muzeja – Narodni i Muzej savremene umetnosti, zatvoreni već godinama.
“Umetničke institucije bi trebalo da ostanu dinamične kao i svet u kome živimo, koji se stalno menja. Nažalost, umetničke institucije – naročito muzeji i njihovi rituali – i danas prate zapadnu tradiciju 19. veka, a uglavnom su već postali zombiji u pokušajima da produže svoj život hraneći se potrošačkom logikom”, smatra Biljana Ćirić, navodeći i da je sve više umetničkih institucija bivšeg Zapada koje se bore za opstanak i obično se okreću Istoku - Kini, u potrazi za partnerstvom baziranim na finansijskoj podršci. To otvara pitanja o tome do kakve vrste transnacionalnih dijaloga mogu dovesti takve veze, ali i komplikovani narativi istoričara umetnosti i njihovi zapadno orijentisani pojmovi.
“Možemo li promeniti način na koji se piše istorija i kakve arhive stvaramo?”, jedno je od pitanja koja postavlja izložba u KCB-u, na kojoj se umetnici, uz raskidanje s predstavom o arhiviranju, bave i pretpostavkom dodira, fizičkog iskustva, kao i pokušajem da se iziđe iz(van) sfere vizuelnog.
Ši Junju, Učenje, učenje himne, video instalacija, 2017.
Izložba je, inače, potekla od svojevremenog poziva urednice likovnog programa KCB-a Svetlane Petrović Biljani Ćirić da učestvuje na seminaru o formatu i budućnosti Oktobarskog salona povodom transformacije u bijenalnu izložbu. Taj projekat je bio zamišljen kao dugoročna kustoska laboratorija koja bi obezbeđivala povratne informacije za OS i njegovu potencijalnu novu strukturu, uzimajući u obzir njegovu specifičnost, lokalni kontekst i globalno pozicioniranje. To je bila krajnje relevantna tema, pogotovo danas, kada bijenalne izložbe u celom svetu prolaze kroz razičite krize, a pritom ih ima sve više, rekla je Biljana Ćurić, napominjući da ta važna inicijativa, nažalost, nikada nije realizovana, ali je iz nje proizašla saradnja sa KCB-om koja je rezultirala izložbom “Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim”.
Sandra Stojanović, Ostali radovi, 2017.
Prema rečima Biljane Ćirić, tokom godina, kada je dolazila u Srbiju, povremeno bi videla neki Oktobrski salon, ali je za nju to bila samo jedna u nizu međunarodnih izložbi koje se održavaju širom sveta, pa nije mnogo ni razmišljala o njenom lokalnom kontekstu – osim činjenice da uključuje veći broj lokalnih umetnika (o čemu je kritičar Branislav Dimitrijević govorio u 'Kritici na delu' o poslednjem, 56. izdanju Oktobarskog salona).
“Umetnička dela često cirkulišu na ovim izložbama, a sami umetnici se ne angažuju previše oko toga i ne znači im mnogo – dodaje im se još jedan red u biografiji, a ponekad čak i ne znaju gde i kada se njihov rad izlaže”, rekla je Biljana Ćirić, navodeći kao primer to što je na poslednjem Oktobarskom salonu kineski umetnik Sun Šun dobio nagradu zajedno sa Sinišom Ilićem, a kada mu je čestitala, iznenađeno ju je pogledao. “Nije pojma imao da se njegov rad izlaže u Beogradu, niti da je dobio nagradu, što na neki način odražava pravu prirodu mnogih međunarodnih izložbi i komunikaciju – internu i eksternu”, navela je Biljana Ćirić, dodajući da je izložbi u KCB-u, kao neko ko je iz Srbije, ali u njoj ne živi, i ni približno dobro ne poznaje lokalnu scenu, pristupila sa velikim uzbuđenjem, ali i sa željom da ispita kakvi kanali komunikacije bi mogli da se razviju pomoću nje. Istovremeno, bila je svesna da postoji mogućnost potpunog neuspeha.
Li Kit, Prica o čekanju i još jedna priča, video loop, 2017.
Zahvaljujući posetama nekoliko umetnika (Li Kit, Birdhead), koji su u okviru svojih projekata putovali na Zapad, kao i razgovorima koji su vođeni o izložbi, došlo se do saznanja na koji način je moguće pokušati da se izbegnu različite zamke koje se obično javljaju kod sličnih izložbi, formata koji podstiču potrošnju, ispunjavaju institucionalni program i njegove ritualne procese.
“Pokušali smo da olakšamo iskustvo vremena, da prikažemo vreme, ili čak proizvedemo vreme samim usporavanjem tih procesa. Sve ovo uprkos činjenici da izložba traje samo mesec dana. Istovremeno, u pokušaju da donekle usporimo ovaj proces, umanjili smo i očekivanja od same izložbe, odnosno, smatramo da ono što će se na njoj videti nije od ključnog značaja za uspeh projekta. Umesto toga, izložbu koristimo kao izgovor da se otvore različiti procesi i razgovori koji mogu dalje da se razvijaju samostalno i kad se ona završi”, navela je Biljana Ćirić, ističući da su joj u tom procesu važni saveznici bili umetnik Vladimir Nikolić, čiji je oštar kritički pogled na društveni kontekst u kojem se izložba održava imao velikog uticaja na njenu strukturu, te
istoričarka umetnosti Katarina Kostandinović, koordinatorka celog projekta, čije je učešće u projektu svakog umetnika, istraživanje lokacija koje je obavljala za umetnike, balansiranje između potreba institucije, umetnika i kustosa, trud da prikupi sredstva i mnogi drugi oblici angažovanja bilo od ključnog značaja.
Li Liao, Umetnost je praznina, video
Biljana Ćirić navela je i da joj je žao što nije bilo mogućnosti da se snimi kancelarija gradonačelnika Beograda za rad umetnika Li Liaoa koji je u toku, u kojem on snima prazne kancelarije gradonačelnika širom sveta po osam sati (uobičajeni radni dan). Taj projekat je počeo 2015. godine snimanjem kancelarije gradonačelnika Jekaterinburga, a rad je podržao Uralski bijenale, čiji je Biljana Ćirić bila kustos te godine. Umesto toga, Li Liao predstavlja ličniji opus - tri rada koja su označila glavnu prekretnicu u njegovoj umetničkoj praksi, a koja snažno odjekuju u kontekstu ove izložbe, dodala je Biljana Ćirić.
Izložba “Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim” biće otvorena do 1. jula, uz prateći program koji će dublje razmatrati pitanja koja postavlja, te različite prakse i umetničke strategije delovanja umetnika u menjanju postojećeg društvenog konteksta.
Organizatori se nadaju i da će taj projekat stvoriti i plodno tle za buduće vidove saradnje i otkrivanje novih načina zajedničkog delovanja u cilju stvaranja mreža solidarnosti, nasuprot kulturnoj infrastrukturi koju nameću različita lokalna/nacionalna okruženja.
Izložbu su podržali: Sekretarijat za kulturu Beograda, Institut Servantes, ambasade Australije i Indonezije, Aike Dellarco i ShanghART galerije iz Šangaja, Nacionalna fondacija za kulturu i umetnosti Tajvana, Australijski savet za umetnost...
(SEEcult.org)