Odlazak poslednjeg pisca jugoslovenskih jezika
Smrt istaknutog pisca Mirka Kovača, scenariste, dramatičara i esejiste, koji jer bio i oštar kritičar nacionalizama i društvenih devijacija poslednjih decenija na prostoru bivše Jugoslavije, izazvala je duboku tugu među njegovim kolegama, čitaocima i poštovaocima širom regiona.
Kovač je preminuo 19. avgusta uveče u Zagrebu u 75. godini, a biće sahranjen u Rovinju, gde je živeo od početka 90-ih godina.
Izdavačka kuća Fraktura u Zagrebu, koja od 2003. godine objavljuje Kovačeve knjige, nazvala ga je jednim od najvećih pisaca četiri savremene južnoslovenske književnosti.
“Odlaskom Mirka Kovača naši su književnost, film i teatar izgubili jednoga od svojih najvećih pisaca u 20. veku. Njegovo delo pripada jezicima na kojima je pisao, kulturama koje je svojim knjigama gradio, gradovima u kojima je živeo i čiju je književnu topografiju ispisivao. Kovačevo delo pripada čitaocima ovoga jezika zauvek, dok god Kovačev jezik postoji”, istakla je Fraktura, koja je objavila
Beogradski pisac Filip David, sa kojim je Kovač 1998. godine objavio “Knjigu pisama 1992-1995” (1998), izjavio je povodom njegove smrti da je to “kraj jedne epohe u kojoj je on poslednji veliki pisac i ne samo to”, već i “konačan kraj jedne velike Jugoslavije”.
“Jer Mirko Kovač je, kao i njegovi prijatelji (Danilo) Kiš i (Borislav) Pekić, pripadao svim književnostima, i crnogorskoj, i srpskoj, i hrvatskoj, i bosanskohercegovačkoj, on je bio poslednji veliki pisac epohe”, izjavio je David za Radio Slobodna Evropa.
Prema rečima Davida, koji se sa Kovačem znao više od 50 godina, poslednji put su se čuli pre desetak dana, a često su razgovarali politici, književnosti, razmenjivali filmove, knjige... “On je bio jedini moj, rekao bih, najbolji sagovornik”, rekao je David.
Hrvatski novinar Viktor Ivančić, dugogodišnji urednik splitskog “Ferala”, čiji je Kovač bio redovni kolumnista, izjavio je da ih je povezivalo pre svega nepristajanje na nacionalizam, na dominantne ideologije koje su vladale na ovim prostorima i jedan izdajnički pedigre koji ih je pritom pratio.
“Kovač je u tom smislu bio i pod optužbom za dvostruku izdaju; napustio je Srbiju zbog suprotstavljanja vladajućem srpskom nacionalizmu, a onda se kroz ‘Feral Tribune’ zaista nije libio suprotstaviti tom dominantnom hrvatskom nacionalizmu koji je potpuno premrežio javni prostor”, podsetio je Ivančić za RSE, dodajući da je Kovač bio intelektualac koji je, uprkos rizicima, podsećao na važnost ljudskog dostojanstva u vremenu istorijskih stihija - na potrebu da individua digne glavu i otrgne se od mašine koja je non stop koristi i melje.
“Sve što je Kovač napisao bilo je u službi slobode”, istakao je Ivančić.
Filmski režiser i scenarista Lordan Zafranović, koji je sa Kovačem sarađivao dvadesetak godina, a iz te saradnje je nastalo desetak scenarija i velikih filmova, rekao je da oseća veliku prazninu, sličnu onoj koja je nastala kada je počeo rat i kada je on otišao u Evropu, a Kovač iz Beograda došao u Hrvatsku.
“Radio sam dva filma po njegovim romanima – ‘Muke po mati’ i ‘Večernja zvona’. Sve ostalo su bili originalni scenariji. Tako da je to bio jedan srećan spoj, a nas je povezao Filip David davne 1971/72, kad sam završio Akademiju. Kovač je bio početnik u literaturi, ja na filmu. Spojili smo se na jednom projektu, koji na žalost, nije realizovan. To je bila serija ‘Ljudi i đavoli’ po delu Sime Matavulja. Mi smo iz toga, nakon 20 godina napisali scenario ‘Kraljica ljepote’, koji naravno, zbog nacionalnih stvari nije prošao na Fondu za kinematografiju Hrvatske. To mi je posebno žao, zato što bi to bio još jedan naš doprinos mediteranskom osećaju sveta”, izjavio je Zafranović, dodajući da su planirali da naprave još jedan film po Kovačevom novijem romanu. “Možda ću to uraditi sam”, kazao je Zafranović.
I nagrađivani srpski pisac Dragan Velikić izjavio je da mu je izuzetno žao zbog smrti Kovača.
Kovač je, kako je rekao Velikić, bio jedan od pisaca generacije koju voli u komadu i koja je prethodila njegovoj generaciji. “Voleo sam njegove knjige i žao mi je zbog njegove smrti”, rekao je Velikić Tanjugu, preneli su elektronski mediji.
Kovač je smatrao nacionalizam velikim zlom od koga ni u 2000-im nije napravljen suštinski odmak.
U martu ove godine rekao je u intervjuu za RSE da “smo mi još prilično daleko od toga da je prošlost prošla”.
“Kako je budućnost, sama po sebi, metafizički pojam, mi se nemamo za što hvatati, nego za ono što je prošlo. Mi nećemo nikada doneti neki tačan sud o prošlosti - baš zato da bi je svako tumačio na svoj način i kako njemu odgovora. Nema ništa lakše nego potegnuti nacionalizam kao oruđe”, rekao je bio Kovač.
Pisac Stevan Tontić iz Bosne i Hercegovine izjavio je da je Kovač bio izuzetan prozni posac, uspešan scenarista, polemičar, kritičar naših nesrećnih prilika: u osnovi je bio buntovnik, čovek koji nije želeo i nije mogao praviti kompromise sa vlastima ili sa onim koji se na ovaj ili onaj način dodvoravaju onima koji “vladaju” našim zemljama.
“Mogao je za sebe reći, kao njegov prijatelj, sjajni Danilo Kiš, da je zapravo poslednji jugoslovenski pisac. Izazivao je kontroverze, ali niko ne može poreći da je bio izvanredan pisac i kao takvog će ga zapamtiti sve naše nacionalne književnosti. I eto taj veliki buntovnik, najzad se smirio...”, naveo je Tontić.
Kovač je rođen 26. decembra 1938. u Petrovićima blizu Bileće, a rano je otišao od kuće. Imao je jedini cilj da postane pisac, sam se izdržavao i školovao, menjao gimnazije, najčešće zbog sukoba s profesorima.
Pohađao je Akademiju za pozorište i film u Beogradu, koju nije završio, jer je već 1962. objavio roman “Gubilište”, zbog kojeg je optužen za stvaranje "mračne slike sveta". Sve češće je boravio u Zagrebu, gde je za Jadran-film napisao šest scenarija prema kojima su snimljeni nagrađivani filmovi “Lisice”, “Okupacija u 26 slika”, “Pad Italije” i drugi.
Istovremeno je pisao i drame za pozorište i televiziju, izvođene i zabranjivane u Sarajevu, Mostaru i Zagrebu. U Beogradu je 1971. objavio zbirku pripovedaka “Rane Luke Meštrevića”, koja je proglašena najboljom knjigom priča, da bi dve godine kasnije bila povučena i osuđena kao “crna slika stvarnosti”. Kovač je nastavio da objavljuje u Zagrebu. Usledili su romani “Ruganje s dušom” i “Vrata od utrobe”, za koji dobija niz nagrada, između ostalih i NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine. U drugoj polovini 80-ih aktivno se suprotstavlja rastućem srpskom nacionalizmu, a 1991. napušta Beograd i dolazi u Rovinj, gde kao saradnik nedeljnika “Feral Tribune” nepromenjenim tempom nastavlja da piše protiv hrvatskog nacionalizma.
U Rovinju piše nove i rediguje stare knjige: “Kristalne rešetke”, “Grad u zrcalu”, pripovetke “Ruže za Nives Koen”, novu verziju “Ruganja s dušom”, te dve drame, izvedene u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici, kao i knjige eseja “Pisanje ili nostalgija” i “Elita gora od rulje”. S Filipom Davidom objavljuje “Knjigu pisama 1992-1995”.
Započeo je bio autobigrafski roman "Vreme koje se udaljava".
Kovač je bio dobitnik mnogih međunarodnih i domaćih nagrada, između ostalih, Herderove nagrade, nagrade Tucholsky, slovenacke srednjoevropske nagrade Vilenica, bosanskih nagrada Bosanski stećak i Meša Selimović, crnogorskih nagrada 13. jul, Stefan Mitrov Ljubiša i Njegoševe nagrade.
Dobitnik je i hrvatskih nagrada Vladimir Nazor, August Šenoa, nagrade Jutarnjeg lista…
Knjige su mu prevedene na desetak jezika.
Datum i vreme sahrane Kovača biće naknadno objavljeni.
(SEEcult.org)
