Povest post-sovjetskog društva
Litvanski umetnik Deimantas Narkevičius predstavlja se u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu izložbom “Da capo” koja sadrži neke od njegovih najznačajnijih filmskih dela koja su mu donela svetsku popularnost, a kojima ispituje prirodu povesti, odnosno vremenskog sleda nakon 1989. godine i proglašenja nezavisnosti Litvanije od Sovjetskog Saveza.
Izložba “Da capo” završni je deo jedinstvenog ciklusa koji se sastoji od tri izložbe održane u 2013. i 2014. u Muzeju Marino Marini u Firenci i galeriji Le Magasin u Grenoblu: svaka sa drugim kustosom i sa drugačijim izložbenim projektom u tri različita konteksta.
Treća faza tog ciklusa, čiji su kustosi Marco Scotini i Radmila Iva Janković, objedinjuje neke od najznačajnijih filmskih radova Narkevičiusa, među kojima su “Jednom u XX stoleću” (Once in XX Century), "Glava” (The Head) i “Energy Lithuania”, te “His-story”, jedan od njegovih ključnih radova sa početka karijere koji je deo fundusa MSU u Zagrebu. Biće izložena i rana instalacija “Sveti rat” (Holy War) i zvučna dokumentacija performansa “Tužne pesme rata” (Sad Songs of War), realizovanog povodom ovogodišnje Manifeste u Sankt Peterburgu.
Narkevičius postavlja pitanje načina promišljanja donedavne stvarnosti i njenih memorijalnih ostataka. Kultura pamćenja, odnosno referisanje na neko prethodno (istorijsko) stanje, danas je jedna od gorućih tema u zemljama u kojima su se dogodile radikalne političke promene. Važnost Narkevičiusovih radova, prema navodima autora izložbe, jeste u tome što radikalnije od drugih ispituje prirodu povesti.
Once in XX Century
Izložba je nazvana terminom da capo koji potiče iz sveta muzike i upućuje na to da se deo muzičke kompozicije mora ponoviti od početka. Kod Narkevičkiusa taj izraz se ne odnosi samo na ponavljanje priče u video loop-u, nego i na njegovu koncepciju povesti u post-sovjetskom društvu.
U naslovu “Da capo” reč je o odnosu nevinosti i Povesti (s velikim P) koji je u srži svih njegovih dela. Povest tu pak znači socijalističku prošlost, ali se može proširiti uopšte i na neuspeh modernističkih utopija. Pokušaj da se izgubljena prilika povesti vrati na nultu tačku, glavna je tema opusa Narkevičiusa.
Ono što u njegovim delima privlači pažnju, kako je naveo MSU, upravo je način na koji se okreće unatrag, u prošlost, najčešće u vreme represivnog komunističkog režima, ali i vreme promena koje su se dogodile nakon stucanja nezavisnosti Litvanije 1989. godine.
His-Story
Neprekidno balansirajući između ličnog sećanja i političke povesti, Narkevičius razvija vlastitu tehniku pričanja priča na način dokumentarnog filma (docu-stories), stvarajući zastarelim filmskim tehnikama i pronađenim arhivskim materijalima priče za koje nikad nismo potpuno sigurni da li je reč o stvarnim događajima ili o nečemu što se moglo dogoditi. Narkevičius uvek stvara zone nesigurnosti između stvarnog i mogućeg - i u formi, i u sadržaju. Tako nikad nije potpuno sigurno da li je to što vidimo fikcija ili dokumentarac, te da li je prošlost definitivno, jednom zauvek završena i to za svakoga.
Samo se na taj način moguće vratiti u prošlost, u ono što je nekada bila njena mogućnost, a da se pritom ne pretvori u spomenik. U tom smislu, memorija za Narkevičiusa nikada nije objektivna činjenica, ali je uvek politički čin.
Energy Lithuania
Jedan od radova nosi naziv “Ausgeträumt”, što na nemačkom znači trenutak pre buđenja. U intervjuu sa kustosom Scotinijem, Narkevičius kaže: "To je stanje između sna i jave. Stanje limba, lišeno iskustva, uobičajeno u mladih ljudi, ono što vam treba ako želite stvoriti nešto ni iz čega, a da pritom ne ponavljate ni mrvu ičega prethodnog. To podseća na filmsku montažu u kojoj nije nužan dosledan narativni sled. Struktura se mora preuređivati neprestano iznova. A idealan scenario bio bi početi s praznom stranicom, bez suvišnih osećaja i iskustava. ... To bi bilo poželjno. No, na žalost, to je utopija”.
Kako danas misliti donedavnu stvarnost, kako misliti njezine memorijalne ostatke? Kultura pamćenja, odnosno referisanje na neko prethodno (povesno) stanje danas je jedna od gorućih tema u zemljama u kojima su se dogodile radikalne političke promjene. Velika važnost Narkevičiusovih radova je u tome što radikalnije od drugih ispituje prirodu povesti.
Narkevičius jedan je od danas najpoznatijih litvanijskih umetnika na međunarodnoj sceni.
Rođen 1964, studirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Viljnusu, ali je postao poznat najviše po filmovima i video radovima koje snima od početka 90-ih.
Nedavno je izlagao u MSU u Čikagu (MCA), njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA) i Novom muzeju u Njujorku.
Predstavljao je Litvaniju na 49. Bijenalu u Veneciji 2001. godine i izlagao na 50. Bijenalu u Veneciji 2003. u okviru izložbe “Utopia Station”.
Izlagao je na brojnim grupnim i samostalnim izložbama u Centru Pompidu u Parizu, Nacionalnom muzeju umetnosti kraljice Sofije u Madridu, Van Abbemuseumu u Ajndhovenu…
Uz izložbu u Zagrebu biće štampana prva opsežna publikacija o filmskom opusu Narkevičiusa, čiji je urednik Marco Scotini, a objavljivanje je omogućio Museo Marini iz Firence, u saradnji sa zagrebačkim MSU. Knjiga “Da Capo. Fifteen Films” (Archive Books, Berlin) načinjena je u formi “Komentara” Chrisa Markera, a sadrži tekstove uglednih likovnih kritičara, sociologa i kustosa, među kojima su Alfonsas Andriuškevičius, Boris Buden, Ana Dević, Brigitte Franzen, Charles Esche, Maria Lind, Raimundas Malašauskas, Laura McLean-Ferris, Joanna Mytkowska, Philippe Pirotte, Gerald Raunig, Jean-Pierre Rehm, Dieter Roelstraete, Alberto Salvadori, Jan Verwoert, Andrea Viliani…
Izložba će biti otvorena do 20. februara na prvom spratu MSU Zagreb, a ostvarena je uz podršku Gradskog ureda za obrazovanje, kulturu i sport Zagreba i Ministarstva kulture Hrvatske.
*Foto MSU (ljubaznošću umetnika)
(SEEcult.org)
