Basara u Galeriji SANU
Galerija SANU u Beogradu predstavlja od 15. marta izložbu akademika Svetomira Arsića Basare sa delima nastalim nakon retrospektive održane pre dve decenije u istom prostoru.
Reč je o delima nastalim od 1998. do 2018. godine, koje je odabrao autor postavke Nikola Kusovac, organizovane povodom 90 godina od rođenja Arsića.
Koristeći drvo i gvožđe kao najčešći materijal za realizaciju svojih skulptura, delo Svetomira Arsića Basare duboko je ukorenjeno u vlastito tle, u Kosovo i Metohiju i njihovu istoriju, naveo je akademik Dušan Otašević povodom izložbe, dodajući da izborom tema, oslanjajuci se na stare zanate za obradu drveta i gvožđa, a pri tome ne zapostavljajući dostignuća moderne umetnosti, delo Basare zauzima izuzetno mesto u istoriji savremene srpske skulpture.
Prema navodima Kusovca, celovita predstava o ličnosti, delu i delovanju Arsića može se najlakše steći kada se njegova umetnička biografija postavi na pozadinu njegovog mukotrpnog, mnogim nedaćama opterećenog i teškim iskušenjima izloženog života.
“Prosto je neshvatljivo kako je to, srećnom igrom sudbine, siromašno i poluizgladnelo seljače stiglo da pohađa osnovnu školu, da bude seoski sluga, maloletni radnik u rudniku i golobradi partizan u Drugoj kosmetskoj brigadi od 1942. do oktobra 1944, kada je zbog mladosti demobilisan, i potom da, očito po skraćenom programu za one koje je rat omeo
u normalnom školskom razvoju, završi nižu gimnaziju i 1948. upiše školu za primenjenu umetnost u Nišu. Uporedo sa marljivim učenjem nije propuštao da učestvuje u omladinskim radnim akcijama kakve su bile one na izgradnji auto-puta Bratstvo i jedinstvo, zatim na podizanju Novog Beograda, pa na pruzi Doboj–Banjaluka i hidrosistemu Vlasina na Vlasinskom jezeru”, naveo je Kusovac u tekstu u katalogu.
Car Lazar, 2015.
Ohrabren dobrim prijemom prvih skulptura koje je izlagao 1950. (Glava devojčice) i 1951. (Pastir-frulaš sa Šare), Arsić je 1953. upisao Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu. Skulpturu je studirao u klasi profesora Radete Stankovića, kod koga je i okončao studije 1958. Ubrzo je počeo da radi pri Oblasnom narodnom odboru u Prištini. Tada je kao referent za umetnost inicirao osnivanje Kluba likovnih umetnika Kosova i Metohije, dok je istovremeno organizovao i likovnu koloniju u Dečanima. Naredne, 1959, počeo je da se bavi pedagoškim radom kao predavač u Učiteljskoj školi u Prištini, da bi 1962. prešao u tamošnju Višu pedagošku školu, gde je predavao vajanje i metodiku likovnog vaspitanja. Ukratko, u krajnje nepovoljnim uslovima, u sredini gde su tek pravljeni prvi umetnički koraci, dokazao se kao izuzetno značajan pregalac na polju kulture.
Činjenica da se Arsić umetnički formirao krajem 50-ih i početkom 60-ih godina, u vreme kada se skulptura na ovim prostorima široko otvarala prema uticajima apstrakcije, ali se istovremeno nije odricala već usvojenog tipa Rosandićeve figurativne plastike koju odlikuje “težnja ka unutrašnjem duhovnom pokretu”, odredila je suštinu i sudbinu njegovog potonjeg stvaralačkog razvoja. Osim na samom početku, kada je sledio i negovao duh ekspresionističke figuracije, o čemu svedoče skulpture poput Skice za spomenik i Prestrojavanje iz 1961, Arsić se ubrzo potom priklonio jednom tipu, tada u jugoslovenskoj skulpturi, veoma raširene asocijativne i čiste apstrakcije, čije poetike prožimaju njegova dela poput: Asocijacije, Ikara i Pomeranja sna, nastalih 1962, zatim Pokušaja otcepljenja (1967), Igre oblika (1968) ili jednog ciklusa tzv. Vertikalnih varijacija, rađenih od 1969. do sredine 70-ih godina.
Tako je Arsić, uporedo, izbegavajući svako međusobno potiranje ili netrpeljivo sučeljavanje, negovao i razvijao određene antropomorfne, pa i sasvim svedene, od suvišnog oslobođene forme, s jedne, a apstraktne, mada uvek jasno uočljivog organskog porekla, jedre, jezgrovite, jajolike, napućene ili u nizovima date oblike, s druge strane. Međutim, kako napominje Kusovac, Arsić ne bi bio to što jeste kada bi se olako odrekao svoje prave prirode, u prvom redu svoje neraskidive povezanosti sa zavičajem, odnosno sa svim zavičajnim etičkim i estetičkim vrednostima utemeljenim na kosovskom zavetu, mitu, etnosu i eposu. Stoga, “tačno na način kojim se, bez žurbe i oprezno, od figurativnog kretao ka apstraktnom, on u proteklih nekoliko decenija, od vremena njegove značajne i retrospektivne izložbe kojom se zapaženo predstavio Beograđanima u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, krajem 1984. i početkom naredne godine, počinje da pravi prve bitne otklone od takozvanog čistog plastičnog izraza, izbegavajući na taj način zamke pukog i često ispraznog estetiziranja. To mu je, prema navodima Kusovca, pošlo za rukom kada u skulptorski postupak, uz obradu njemu od početka bliskog korišćenja drveta kao materijala, uvodi još i metal.
Putir Nemanjića III, 2013.
“Upotrebom novog materijala, javili su se u njegovom vajarskom radu elementi priče, raznorodni narativi, najčešhce mitskog i folklornog porekla, uz sve naglašenija simbolička značenja i uz sve češća posezanja za društveno-istorijski angažovanim porukama, čija je upotreba rasla sa rastom krize koja je sve češće potresala njegovo rodno Kosovo i Metohiju”, dodao je Kusovac, izrazivši saglasnost sa navodima u katalogu Arsićeve retropektive da je njegove skulpture posle 1980. godine “nisu nimalo dokumenti o vremenu niti ilustracija stanja, već stav, prkos i inat, postojanost uverenja i večno trajanje koje svom vremenu ne nudi odgovore, već predočava strahovanja”.
U naponu biološke i stvaralačke snage, svestan da se ne može u celosti iskazati skulpturom čiju bit odlikuje ukidanje čitljivih elemenata priče i koja radije nudi monologe umesto razgovora, Arsić pravi radikalan otklon prema onoj vrsti plastičnog izražavanja čiji se sadržaj jasno čita već iz naslova njegovih radova: Parastos iluzijama mojim ili Ne utuli ognjište moje iz 1980, zatim Dedin partner iz Kumanovske bitke, Topovi Alekse Dačića i koju godinu kasnije, tačnije 1986, kada oblikuje skulpture Oklopnik cara Lazara i Dugo pamćenje i kada svoju stvaralačku poetiku pojašnjava rečima: “Bavio sam se takozvanom čistom umetnošću, ali kada se na našoj svetoj zemlji, Kosovu i Metohiji, desilo da narod, naš, napušta ognjišta, zaključio sam da moja kosmopolitska umetnost ne znači ništa”.
Na takvom, više etički nego estetički važnom stavu, temelji se Arsićevo potonje vajarsko delo i delovanje do današnjih dana, naveo je Kusovac, dodajući da o tome svedoče skulpture: Majka Srbija, zatim ciklus od šest varijanti radova naslovljenih (Ne)milosrdni anđeo, nekoliko nazvanih Apokalipsa, Mač u Hristovoj ruci, Srbija i Rusija do Tokija ili O iskone, o drevni dube, Putir drvo…
Podsećajući na Arsićevu pristupnu besedu 1994. godine, kada je izabran za redovnog člana SANU (Ne okrećem se više prema svetu kao uzoru, već prema ambijentu u kome živim, iz koga sam ponikao; okrećući se tradiciji svog naroda, tražim identitet, dokaz o korenu, pravo na budućnost), Kusovac konstatuje da njegovo umetničko vjeruju u celosti objašnjava biće njegove skulpture nastajale tokom tri, četiri minule decenije.
(Ne)milosrdni anđeo II, 2016.
Basara je, prema navodima Kusovca, poput većine savremenika, dobro razumeo i poruku slavnog vajara Henrija Mura, koji je na pitanje o svom odnosu prema delu Mikelanđelu kratko odgovorio da pred njim treba stati sa dubokim poštovanjem, pokloniti se i nastaviti dalje.
Arsićevo skulptorsko stvaralašto, kako je istakao Kusovac, ima zapaženo i značajno mesto u kvalitetom i kvantitetom uzletu skulpture u Srbiji u drugoj polovini 20. veka, iako nije imala čvršćeg oslonca, bila je gotovo bez prošlosti, u teskobnoj i po nju i njene složene materijalne i skupe izvođačke zahteve represivnoj sredini, a od kraja 50-ih i početka 60-ih godina doživela je “neočekivano buran, revolucionaran razvoj i bezmalo herojski uzlet”.
Arsić je dobitnik mnogih društvenih priznanja. Uz česta i mnogobrojna studijska putovanja širom Evrope i učešća na prestižnim vajarskim smotrama i simpozijumima u zemlji i inostranstvu – od Portoroža i Vrnjačke Banje do Moravica u nekadašnjoj Čehoslovačkoj, Arsić je predavao na Odseku za vajarstvo Akademije umetnosti u Prištini, gde je u više navrata obavljao i funkciju dekana.
Izložbu u Galeriji SANU otvorice akademik Ljubisav Rakić.
(SEEcult.org)
