Dušan Kovačević: Da će dobro biti – neće
Proslavljeni srpski pisac, scenarista i reditelj Dušan Kovačević, dobitnik nagrade “Aleksandar Lifka” 29. Festivala evropskog filma Palić, ocenio je da se današnjem svetu ne piše dobro i da je najkatastrofalnije to što se olako priča i o mogućem nuklearnom ratu.
“Možemo do ponoći da pričamo šta će biti, da se bavimo predviđanjima, ali da će dobro biti – neće. I to je jasno svakome ko iole razmišlja sa nekakvim osećanjem tog užasa koji se zove rat“, rekao je Kovačević 16. jula na konferenciji za novinare održanoj uoči svečane ceremonije otvaranja 29. FEF Palić i uručenja nagrade “Lifka”.
Povodom svoje poznate izjave da kod nas ima pet godišnjih doba – proleće, leto, jesen, zima i rat, Kovačević je podsetio da je veći deo radnog veka “proveo u ratu”: “Sveti Georgije ubiva aždahu” je priča o invalidima iz Balkanskih ratova, “Ko to tamo peva” se završava bombardovanjem Beograda, gde počinje “Andergraund” 1941, a završava se 1995. godine, pa do “Profesionalca” i bombardovanja Beograda. “Tolike priče o ratu. I sad kad nam se sve ovo događa, ne daj Bože kuca na vrata, onaj ko se raduje ratu – rekao sam sto puta – neka mu dođe na spavanje”, izjavio je Kovačević.
“Ova priča sa ratom u Ukrajini je katastrofalna priča. A najkatastrofalnija je činjenica da se o mogućem nuklearnom ratu priča kao o pijanom kumu koji puca iz pištolja na svadbi. I sama činjenica da 20 ljudi odlučuje o sudbini osam milijardi ljudi. I da to nije nikome posebno tragično da će biti uništena ova civilizacija. Tako da je to peto godišnje doba od metafore počelo da biva zebnja i stvarnost. I to je strahota”, dodao je akademik Kovačević.
Prema njegovom mišljenju, današnje vreme moglo bi se opisati sa dva naslova: “Nepodnošljiva lakoća postojanja” i “Dugo putovanje u noć”.
“Negde su kompatibilni i stvaraju osećanje ne straha, nego brige. Strah će doći na jesen, kada bude problema sa strujom, kao 80-ih, da ne pominjem 90-te. Izgleda da svaka generacija to mora da istrpi”, dodao je Kovačević, koji je govorio i o filmskoj karijeri, snimanju filmova nekad i sad, kao i o nagradi “Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, koja mu predstavlja veliku čast iz više razloga.
Dušan Kovačević, foto: Z.D/SEEcult
“Lifka je jedan od utemeljivača naše kinematografije, čovek koji je postavio profesionalni pravac u našem filmu. Tako da ova nagrada, koja je simbol ovog festivala, predstavlja vrhunac nagrade u kinematografiji kod nas”, rekao je Kovačević, dodajući da mu je to izuzetna čast posebno zbog dosadašnjih dobitnika “Lifke” – imena koja su “ugradila svoj radni vek u istoriju srpskog, jugoslovenskog i evropskog filma”.
Kovačević je rekao i da nagradu “Lifka”, koju će na 29. Paliću dobiti i francuski reditelj Mišel Azanavisijus i glumac Igor Galo iz Hrvatske, shvata “i kao lep, prijateljski pozdrav dvojice ljudi koji su prilično krivi za postojanje” FEF Palić.
“Prvi je gospodin (Radoslav) Rale Zelenović, moj prijatelj koga sam upoznao kada mislim da film nije ni bio pronađen (smeh). Stariji smo od braće Limijer. On je jedan od najboljih poznavalaca istorije filma, svojim radom i zaštitom Kinoteke je sačuvao mnoga dela”, rekao je Kovačević o Zelenoviću, direktoru FEF Palić i nekadašnjem dugogodišnjem direktoru Jugoslovenske kinoteke.
“Drugi je (Miroslav) Miša Mogorović, producent u najboljim godinama. Kada smo se dogovarali pre dve godine da radimo film, rekli smo – radićemo ga kao ljudi i zato se i zove ‘Nije loše biti čovek’. Budi čovek pa radi. Miši bih zahvalio na pomoći u realizaciji tog filma, a i na trudu da ovo mesto gde smo danas svake godine izgleda sve bolje”, istakao je Kovačević.
Kovačević je među dosadašnjim dobitnicima nagrade “Lifka” posebno izdvojio Milenu Dravić i Miru Banjac.
“Upoznao sam ih prvo kao gledalac, u TV filmovima i pozorištu. Sa Mirom sam prvi put sarađivao u predstavi ‘Radovan III’ u Ateljeu 212. Tokom 15 godina igranja to druženje je bilo izuzetno, i često je bilo zanimljivije iza scene, u bifeu, nego na sceni. A evo, igrala je i sada u ‘Nije loše biti čovek’, pozvao sam je, kao i Laneta Gutovića, da im se zahvalim za prijateljstvo od pola veka. Milenu Dravić sam sretao, a prvi put smo radili u filmu ‘Poseban tretman’, a zatim dosta u Zvezdara teatru. Ona je odigrala tu veliku ulogu u ‘Lariju Tompsonu’, koja se isto igrala više od 15 godina. Kada kažete Milena Dravić, prva asocijacija je osmeh i plave oči. I beskrajan dar. Mogla je da igra sve, i dramu i komediju... Njih dve su dobile ovu nagradu. Na spisku dobitnika, njih dve su mi posebno drage i zato mi je ova nagrada posebno značajna”, istakao je Kovačević.
Kovačević je podsetio da je prvi svoj film radio 1973. godine na Akademiji kao diplomski rad, a mentor mu je bio Živorad Žika Pavlović.
“Kada se setim tog vremena pomislim na dve stvari. Prva je da sam tada kao mlad čovek radio ne znajući da ću danas biti živ. Pedeset godina od tog doba unapred bila je ne daleka budućnost nego futurizam o kom se nije moglo ni sanjati. I mogu vam reći da je lepo biti živ, s obzirom na moje drage kolege koje su poslednjih godina napustile ovaj svet”, dodao je.
“Druga stvar je da sam kao student taj posao obavio na najbolji način, znajući još skromno o tom radu, učeći zapravo. Nisam mogao ni da pretpostavim da ću, evo već skoro pola veka, raditi paralelno film i pozorište”, dodao je Kovačević, podsetivši da je kao scenarista, reditelj i saradnik uradio više od 20 igranih filmova.
“Tada je to bio samo san o velikom i značajnom poslu, a kada se sada osvrnem, mi smo te filmove i radili uvek sa velikom dozom entuzijazma. Nikada nije bilo dovoljno sredstava, niti uslova da ostvarimo sve što je napisano. Snalazili smo se. Snimalo se brzo, ali vrlo pedantno. Pripreme su bile, za razliku od današnjeg vremena, duge i temeljne, jer nije smelo da se greši. Dok snimate curi traka, a košta jedan dolar metar”, rekao je Kovačević.
Poredeći atmosferu snimanja filmova nekad i sad, Kovačević je naveo da je film nekada bio nešto što je bilo značajnije kao kulturološka pojava nego danas.
“Možemo da se setimo šta je značila, na primer, izložba Miće Popovića – to je bio kulturni događaj. ili nova knjiga Danila Kiša, novi film Žike Pavlovića. Danas imate veliku ekspanziju i produkciji svega i svačega, pre svega mislim na televiziju, koja će pojesti jako darovite ljude. Televizija je mašinerija za uništavanje dara. A zavodljiva je zato što preko noći postanete popularni i dobijete neke pare. Ne vidite samo jednu sitnicu – kako vam troši vreme”, dodao je Kovačević.
Nekada su za filmove, kako je dodao, rađeni precizni kastinzi pa je bila reprezentativna plejada glumaca sa prostora bivše Jugoslavije. “To je bio veliki dar. To nisu bile koprodukcije kao danas, nego jedna moćna i jaka kinematografija. Kada se raspala ta bivša zemlja, do tog trenutka bilo je snimljeno više od 800 filmova, od prvog filma ‘Slavica’. Inače, više od 500 bilo je u nekoj varijanti priče posvećeno NOB-u”, dodao je Kovačević.
Kovačević je nagovestio i svoje nove filmove.
“Nadam se da ćemo se još videti sa nekim filmom. Nada umire poslednja”, poručio je Kovačević, autor 11 scenarija za višestruko nagrađivane igrane filmove kao što su “Podzemlje” (Underground) Emira Kusturice, “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića, “Ko to tamo peva” Slobodana Šijana, “Balkanski špijun” u sopstvenoj režiji, “Sabirni centar” Gorana Markovića… Film “Nije loše biti čovek”, za koji potpisuje i scenario i režiju, sa velikim uspehom je prikazivan u bioskopima tokom 2021. i 2022. godine.
Rođen 1948. godine u Mrđenovcu pored Šapca, Kovačević je diplomirao dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, a napisao je i režirao više od 20 pozorišnih drama, prevedenih na 27 jezika i odigranih širom sveta. Samo u beogradskim pozorištima odigrano je više od 3.000 njegovih predstava, koje je gledalo više od 1,9 miliona gledalaca.
Kovačević je od 1973. godine član Udruženja književnika Srbije, a od 1998. godine direktor Zvezdara teatra u Beogradu. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Takođe, predsednik je Saveta FEF Palić.
Nagrada “Aleksandar Lifka” FEF Palić dodeljuje se od 2000. godine za doprinos evropskoj kinematografiji, a dosadašnji dobitnici su: Milena Dravić i Mikloš Jančo (2000), Jirži Mencel i Dušan Makavejev (2001), Gordan Mihić i Lučijan Pintilije (2002), Kšištof Zanusi i Puriša Đorđević (2003), Živorad Žika Mitrović i Margareta fon Trota (2004), Andžej Vajda i Eva Ras (2005), Velimir Bata Živojinović i Teo Angelopulos (2006), Ištvan Sabo i Ljubiša Samardžić (2007), Goran Paskaljević i Ken Louč (2008), Ken Rasel i Predrag Miki Manojlović (2009), Goran Marković i Konstantin Kosta Gavras (2010), Lordan Zafranović i Srđan Karanović (2011), Žan-Mark Bar i Zoran Simjanović (2012), Nikita Mihalkov i Emir Kusturica (2013), Klod Leluš i Mira Banjac (2014), Želimir Žilnik i Roj Anderson (2015), Ulrih Zajdl i Slobodan Šijan (2016), Kristofer Hempton i Slavko Štimac (2017), Rade Šerbedžija i Brajan Koks (2018), Rajko Grlić i Miljen Kreka Kljaković (2019), Mirjana Karanović i Ildiko Enjedi (2020), te Aleksandar Berček, Kristijan Pecold i Milena Zupančič (2021).
Festivalski sajt je palicfilmfestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.
(SEEcult.org)
