Dostojanstvo u sveopštoj bedi
Beogradska književnica Kosmogina govori o trešu, umetnosti i političkoj pornografiji, u intervjuu koji je radila sa njom Minja Bogavac za Poezin. Intervju koji prenosimo nastao je na liniji Beograd - Zagreb, jer su obe bile u oba grada, ali ne i u isto vreme…
Ako se do sada niste suočili s Kosmoginom, taj propust morate hitno nadoknaditi! O ovoj jedinstvenoj umetnici beogradskog kult(ur)nog podzemlja, punoj eruptivne energije i mudrih pouka, možete da se informišite na sajtu njenog izdavača.
Najnoviji književni uspeh Kosmogine je Antologija srpske proze na nemačkom jeziku: Der Engel und der rote Hund, Kurzprosa aus Serbien (herausgegeben von Prof. Angela Richter, Edition Noack & Block, Frühjahr 2011), u kojoj je među najznačajnijim srpskim književnicima/ama zastupljena pričom “Porno Star”.
Kosmoginini poetski nastupi izazivaju veliku pažnju i burne reakcije publike od kada uspešno nastupa na poetskim scenama u Beogradu: Poetski klabing (Akademija), Pesničenje, Crta (Teatar 78), XP Poezin (Žica)...
MB: Pretpostavljam da ti u ličnoj karti ne piše Biljana Kosmogina, ali sam na tvoj pseudonim toliko navikla, da prosto ne mogu da verujem kako imaš i neko drugo ime. Zato te molim da nam, za početak kažeš nešto više o Kosmogini. Kako se i kada rodila, otkud to ime i da li o tome postoji i neka anegdota? Šta ti je Kosmogina donela u životu?
K: Po predanju, Kosmogina je ponikla na prekretnici dva milenijuma, na dalekoj planeti Lilit, tokom jedne solarne oluje i zimskog solsticijuma, iz bio-hemijske formule nukleoproteina zemaljskog porekla, alhemijskih čestica galaktičke prašine i integrisanih antičkih mitova o ženskim boginjama: Nut, Izidi, Atini, Gei, Artemidi, Heri, Demetri, Afroditi Uraniji i Kali. Njenom su rođenju, 2000. godine, kumovali duhovi Jovanke Orleanke, Roze Luksemburg, Virdžinije Vulf, Anais Nin i Isidore Sekulić. Oni su je preneli na zemlju i na Isidorinu intervenciju, posadili na turbulentni teren Balkana u tranziciji. I danas čuvam poruku napisanu Isidorinim rukopisom: "Život je surova borba i patnja, ali budi od njega jača, podari ubogima sreću i smeh kroz reč oštriju od mača!" Dale su mi težak zadatak i prorekle mučeništvo, ali držim se zacrtanih koordinata.
Kosmogina objedinjuje kosmički i ženski princip, koje zastupam i za koje se borim. (The word "gynecology" comes from the Greek; ancient Greek gyne - γυνή, modern Greek gynaika - γυναίκα, meaning woman + logia meaning study, so gynecology literally is the study of women.) Kosmogina je simbol nesputane ženske snage, kreativnog intelekta i superiornog erosa (unlimited female power). To suštinski čini moju umetnost. Moja je filozofija bazirana na unutrašnjem energetskom potencijalu i primarno je ginocentrična. Žene su od pamtiveka obespravljivane i obezvređivane, kroz istoriju su predugo ispaštale pod vladavinom muškaraca, a moja je namera da bar donekle ublažim, ako ne i ispravim tu nepravdu. Pošto je neki to teško shvataju iz prve pa im treba crtati, nekad sam se predstavljala i kao Cosmo(va)gyna - kosmička pička, ali tom simplifikacijom se više ne služim. Kosmoginu ljudi treba da pamte po delima, a ne po izgledu i imenu.
Kosmogina mi je donela izvesna priznanja, puno profesionalnih i životnih radosti, a novca nimalo. Ali, pošto nisam orijentisana na prolazne materijalne, već trajne duhovne vrednosti, ubeđena sam da mi je put u večni život obezbeđen. Na zemlji sveštenica, na n(w)ebu svetica.
MB: Volim da te nazivam treš spisateljicom i mislim da ova odrednica žanrovski vrlo dobro opisuje tvoj rad. Ipak, nikada te nisam pitala kako se ti osećaš prema ovoj „etiketi“? Da li se u njoj pronalaziš? Da li je doživljavaš kao kompliment ili kao uvredu?
K: 1884. godine kada je objavljen, Tvenov roman „Haklberi Fin“ proglašen je treš literaturom, a potom je postao klasik. Svako ima pravo da doživljava i predstavlja moju literaturu kako želi, pa me i ova tvoja etiketa veseli. Na XP-u 3 spektakularno si me najavila kao najbolju srpsku treš spisateljicu i to je prvi put da me je neko tako predstavio. Najbolji je teško biti i to je ono što je važnije od žanrova, okvira i fioka u koje neko pokušava da me ugura. Uveliko prevazilazim sve kvalifikacije.
Jedanaest godina objavljujem prozu, eseje, kritike, reportaže, osvrte i druge novinske članke. Ako treš pronalaziš u novijem aspektu mog umetničkog izraza – u poeziji, koju pišem nepune dve godine, u šta imaš uvid jer često nastupamo zajedno, tu etiketu prihvatam, jer je u skladu sa treš realnošću. Lično se ne pronalazim u trešu – ni estetski ni vrednosno, ali opserviram stvarnost koja je prepuna đubreta – treša, iz čega crpim inspiraciju: treš politika koja nam određuje živote, treš mediji, treš međuljudski odnosi i pojave, nadmetanje u glupostima, odsustvo autentičnosti, kreativnosti, empatije, ljubavi, solidarnosti i prisustvo licemerja, podmetanja, saplitanja, zavisti, surevnjivosti, koji se danas promovišu kao normativi. Žanrovski se ne opterećujem, pa ni ne saživljavam sa ulogama koje mi drugi pripisuju.
MB: Srpska književna scena prepuna je treš literature. Tvoja se razlikuje po tome što nije komercijalna... i što za razliku od kojekakvih Grabljivica, Jasmina Ana i Anabeli nastupaš sa stricktly underground pozicije. U svemu što pišeš ima mnogo upliva queer teorije, LGBT tematike, SM-a ali i SF-a, što sve stvara utisak da pišući treš literaturu imaš punu autorsku svest o vrsti kojom se baviš. S tim u vezi, zanima me šta su tvoji uzori i reference u trešu? Kako je izgledalo tvoje treš samoobrazovanje i kako gledaš na poziciju treš umetnosti u istreširanoj kulturno-umetničkoj sceni kakva je lokalna?
K: U ovom pitanju bode oči što si šest puta navela treš, kao da bi me tu zakucala, zatrpala i uskratila mi drugi izbor, ali neću da se bunim protiv tog isforsiranog treširanja jer sam i sama sklona preterivanju. Nekima je trešerana potrebnija nego teretana, a većini je i duhovna hrana.
Pojedine domaće autorke sam iščitala samo iz jednog razloga: da bih znala šta ne želim i šta neću da radim. Imam i pozitivne uzore kao što su Vedrana Rudan, Slavenka Drakulic ili Dubravka Ugrešić, ali one nisu treš i o njima me nisi pitala. Verovatno upisuješ pojam treša u moj rad zbog moje distance od main-streama i bavljenja specifičnim, nekomercijalnim, marginalnim, odnosno tabuiziranim temama, kao što su queer, lgbt ili bdsm kultura. Trash je odličan escape iz realnosti koja je ili paklena ili bljutava. Između trešerke i trendseterke uvek bih izabrala ovo prvo.
Andergraund pozicija u Srbiji ima prednosti, ali i mana. Prednost je da nisam ničim opterećena, da nikad nisam bila cenzurisana u tekstovima i nastupu, krećem se slobodno gde i kad hoću, i družim sa ljudima iz različitih socijalnih slojeva, što ne bih mogla da sam megapopularna, jer bi mi paparaci virili iz dupeta. Mana andergraunda je što tu nema love. Moj pokojni prijatelj Saša Marković Mikrob je pravi egzemplar. Jedan od njegovih projekata se zvao "Zbogom Andergraund!", mnogo je radio, teško živeo, a onda se razboleo, povukao i dostojanstveno umro, ne cvileći i ne tražeći ničiju pomoć ili sažaljenje. Paradoks je što sam na njegovoj sahrani videla i predsednika Borisa Tadića, koji ga se setio tek kad je umro, a ne i za života. Da mi egzistencija zavisi od umetnosti, do sada bih verovatno umrla od gladi. U Beogradu za svoje nastupe dobijam besplatne bonove za piće (čak i kad nisam žedna), ali to je uobičajena praksa i ne odnosi se samo na mene. Sve su to poslovično friendly varijante i šeme.
Biti nekomercijalan umetnik ili umetnica ne znači biti bez uticaja, ali to podrazumeva da nisi na naslovnicama, bestseler listama i u udarnim televizijskim emisijama, pa se s te strane i dalje osećam bajno – kultno i neprovaljeno. Čuvam svoju privatnost i medijsko pumpanje me ne zanima. Moj kosmos je sadržajniji i bogatiji od toga i ne zavisi od novca. Ljudi ne smeju da ostanu bez kritičkog stava u odnosu na svet koji ih okružuje, opasno uljuljkuje i obezglavljuje.
Kad smo kod „treš samoobrazovanja“ ahahaha, rado se sećam nekih suludih filmova, kao što su "Gosti iz galaksije" Dušana Vukotića ili rimejkovi holivudskih klasika u porno varijanti, među kojima je neprevaziđen „Fleš Gordon“ – u obe verzije. Nekada sam dobar treš pronalazila na blogovima, na primer na B92, gde sam voajerisala nad eruditivnim postovima i komentarima, crnjim i grđim od pornića. Poslednje tri godine redovno zabadam i krljam se u trešu na društvenoj mreži Facebook. Tamo ne voajerišem, već aktivno dominiram. Naguzim svakog ko mi se namesti i koga stignem, čisto da bih ostala u formi. Srbi su daleko od promišljenog, angažovanog treša, onakvog kakav on treba da bude, da podriva sistemske i društvene vrednosti, deluje subverzivno, ruši konvencije, da bude zabavan i da razvija, a ne da zatupljuje mozgove. U tom fahu briljantnim smatram britanski dvojac The Mighty Boosh, ali bilo bi nerealno takvu vrstu konceptualne umetnosti podvesti pod treš, kao što ti to radiš mojoj. S političkim trešom se susrećemo svakodnevno u izjavama i postupcima političara, bilo kad Toma Nikolić glumi Gandija ili kad Boris Tadić usisava kuću socijalno ugroženim porodicama povodom novouseljenih stanova. Poistovetio se sa sirotinjom na cca 5 sekundi pred TV kamerama. To je vrhunski treš!
Ovu neiscrpnu temu bih pečatirala ultimativnim, nenadmašnim feminističkim trešom na ovim prostorima: stihovima i izvedbom svestrane Milene Minje Bogavac o mizoginiji, u stilu turbo folk pevaljki-narikača. Kad god to čujem, uvek se prosvetlim i upiškim u gaće. Valjda ću i ja jednog dana biti tako moćna trešerka.
MB: Uz tvoje lepo ime, često se vezuje pojam porno-političkog. Reci nam nešto više o tom pojmu-terminu/filozofiji i umetničkoj praksi.
K: Porno-politički pojam odnedavno afirmišem kao jedan od mnogobrojnih pravaca u mojoj poeziji, iako sam cross-over. Sve dok je politička scena takva kakva je - nazadna, koruptivna, lažljiva, prevrtljiva i fake humana, te dok u parlamentu i u medijskim kućama sede čmarovi koji raspiruju mržnju, nacionalizam i ksenofobiju psuju se i optužuju međusobno za zločine i lopovluke, na snazi je politička pornografija. Razni skandali kontinuirano tresu ovu zemlju, pa iako nema seksualnih afera (a la Berluskoni ili blowjob Klinton), naša politička scena je tvrda pornografija. Sve je u stilu jahanja na političkim idejama metuzalema, ali i maratonskog pušenja, penetriranja spreda i otpozadi, stenjanja, jaukanja i "drž da nabijem" političkih prilika, sve na štetu naroda.
Pričom "Merkurci su šit!" nesvesno sam se dotakla porno-političkog. To je naučno-fantastična priča, odvija se u budućnosti, ali daje istorijski presek i oštru kritiku devedesetih u Srbiji. Porno-politička pesma me je utemeljila u tom pristupu, a ona datira tek od pre dva meseca. Nju sirovo, realno, bez ijednog vulgarnog izraza, interpretiram na sceni nabrajajući imena vodećih aktuelnih političara, uz dramske inserte koji dočaravaju seksualni čin bez emotivnih korelacija, što je tipično za pornografiju. Za razliku od porno-estetike, u kojoj je neizostavna kulminacija kroz svršavanje tj. olakšanje, u našim društvenim (ne)prilikama nikako da doživimo taj luksuz. To je orgija bez prestanka, pa tako moja pesma i zvuči. Uz meku uvertiru, na kraju ti se smuči.
Zna se ko dominira društvom, ko koga jebe, ko ubira pare i poene, i to bez upotrebe genitalija. Nema obrta, zamene uloga i nema završnice – klimaksa, to je trajna agonija. Porno industrija je u tom smislu, humanija i poštenija od političke, jer nije tako perfidno maskirana i nema toliko nedužnih žrtava. Pornografske žrtve su zanemarljive u odnosu na političke. Pornografija i politički hard-core, ipak idu ruku pod ruku i dopunjuju se, iako politika nema tako efikasne, konkretne i vidljive rezultate. Obe karakteriše izostanak mudrosti i emocija, kao i uobičajeno fraziranje, mimika i gestikulacija. Zatrpani smo lažnim senzacijama i doživljavamo razne vidove grčenja-kontrakcija, što treba da nam stvori iluziju da svi ravnopravno učestvujemo i odlučujemo. Politika je opasnija od psiho-aktivnih supstanci, a zaraznija i razornija od mnogih teških bolesti. Mnogo je više zavisnika od politike nego od pornografije. Znam to i po najbližoj okolini, rođacima i prijateljima. Pasivno je primaju, škrguću zubima, a ostaju frustrirani, degradirani, živi jebani, a nedojebani.
MB: Attenduješ Queer festival u Zagrebu, sećam se da si bila u žiriju za dodelu neke književne nagrade tamo, na promociji knjige si imala goste iz Zagreba, a prilikom organizacione prepiske oko tvog nastupa na Poezin XP-u, pomenula si da ćeš tekst da učiš u vozu ZG-BG. Radoznala sam da čujem nešto više o prirodi tvoje saradnje sa akterima zagrebačke scene.
K: Zagrebačka scena me je prihvatila raširenih ruku od početka. Kad sam otišla u Zagreb, kao prvonagrađena na konkursu za queer kratku priču 2004. godine, postala sam zvezda Queer festivala i od tada stalno sarađujem s njima a drugim hrvatskim i regionalnim umetnicima i festivalima. Periodično sam objavljivala tekstove na ženskom aktivističkim portalu cunterview, kupus.netu i u književnom časopisu Zarez. Tamo sam dala nebrojeno intervjua, pisala za booksin portal, kulturpunkt.hr i queer.hr, promovisala sam svoju zbirku F book u Gjuri i gostovala na dva festivala u Istri: Casanova festu u Vrsaru i Festivalu fantastične književnosti u Pazinu. Prošle godine me je queer.hr portal proglasio među top 15 osoba zaslužnih za lgbt aktivizam u regiji.
U Beogradu takođe imam vernu publiku, izvodim performanse i objavljujem tekstove, ali počinjem da gubim entuzijazam, jer niko ništa ne plaća. Prošle godine su mi dva beogradska portala tražila da besplatno pišem kolumnu za njih, ali to smatram nedostojnim predlogom pa sam ih otkačila. Underground označava marginu kulturne scene, a ne njene glavne tokove, no kad vidim kakvi su glavni tokovi, u njima, jasno, sebe ne pronalazim. Najteže je biti prorok u svom selu, ali ni ja baš ne grebem da promenim to stanje. Navikla sam da živim u sveopštoj bedi više-manje, zadržavši dostojanstvo i kraljevsko držanje.
MB: Izvrsna si performerka. Da li su tu u pitanju samo talenat, seksipil i ludilo ili ima i nekog treninga?
K: Hvala na komplimentu, to mi i drugi kažu. Poslednjih godina sam učestvovala u nekoliko internacionalnih pozorišnih ansambala i projekata, razvijala i usavršavala scensko umeće kod velikih majstora. Prvenstveno ističem Teatro Oficina iz Brazila sa predstavom Gozba (O Banquet) u režiji Zea i šamansko-performersku trupu iz Meksika La Pocha Nostra koju vodi Guillermo Gomez-Pena.
U Beogradu sam početkom 2000. bila aktivna u teatru Mimart, s kojim sam ostvarila par značajnih, višemesečnih projekata. Da bih ostala u treningu, nekad pomažem prijateljima glumeći u njihovim studentskim predstavama na FDU. Dve godine sam članica grupe ARTEQ sa kojom sam u Beogradu bila deo međunarodnog koreografskog projekta "Kamenje i snovi" prikazanog na Kalemegdanu u sklopu Belefa, potom smo izveli ulični antifašistički fiskulturni performans na Trgu Nikole Pašića, učestvovali na festivalu FIST na FDU i prikazivali performanse u par beogradskih klubova (Apartman, Akademija – "Gang Rape Horror", Lepota – "Kosmoginatrix").
Za takvu vrstu kreativnosti su talenat, trening i ludilo neophodni, a seksepil ne igra baš nikakvu ulogu. Njega eksploatišem kada izvodim samostalne performanse, ako tretiraju temu Erosa.
MB: Doživljavam te kao gradsku facu i underground ribu s ogromnim iskustvom. Zato bih mnogo volela da čujem kako bi opisala „svoj Beograd“. Kako se on menjao u tvojim očima? Koja su mesta i koji ljudi važni na tvojoj intimnoj mapi ovog grada?
K: U Beogradu su se zapatili i primili neki opšti pojmovi, zvanja i titule kao što su: gradska faca, underground riba, urbana legenda ili klaber (clubber), koji lepo zvuče a ništa ne znače. Nedavno sam doprinela urbanom vokabularu i duhu tako što sam gradacijski definisala novonastale, širom naše domovine rasprostranjene horde profesionalnih blejača, zabadača i raspadača. Posao i pare nemamo, al volimo da se družimo i blejimo... iz toga svašta može da proizađe, al najčešće ništa osim zabave.
Volim Beograd i nikad nisam pomišljala da ga napustim, volim sve u njemu, pa i njegovo živo blato. Gradske vlasti su učinile sve da bi ga upropastile, ali ljudi u njemu i dalje znaju da se smeju. Beograd je proglašen jednom od svetskih prestonica zabave, jer smo u njemu imali 24 h party, mesta i muziku za svačiji ukus i cene dostupne i domaćoj publici, a ne samo strancima. Sad se to okrenulo jer sledimo UN i EU trendove i konvencije, donosimo nove zakone koji zatvaraju kafiće i kafane pre ponoći, koji zabranjuju kupovinu pića u slobodnoj prodaji iza 22 h, koji zabranjuju pušenje na javnim mestima, neprijavljena okupljanja na javnim mestima (sledeća je verovatno zabrana kašljanja i kijanja na javnim mestima) i teraju narod u nezadovoljstvo, bes i alkoholizam. U doba prohibicije je najslađe piti, to je istorijski dokazano. Ali pošto Beograd više nije prestonica zabave, ima ambiciju da postane svetska prestonica kulture. Ne znam samo koje kulture, jer i dalje su u njemu zatvorene najznačajnije kulturne institucije, poput Narodnog i Muzeja savremene umetnosti, a DOB i Narodna biblioteka su renovirani godinama i tek nedavno otvoreni. Beograd je kozmetički malo doteran i našminkan sređivanjem centralnih trgova i ulica, tako što je posečeno drveće i uglavnom loše skrpljen asfalt, pa ako si u štiklama ima šanse da polomiš noge na grbama i rupama od ukradenih šahtova.
Ko se nije navikao na bogatu koncentraciju čađi i izduvnih gasova u vazduhu, zapaljene kontejnere, noćnu tminu bez gradske rasvete, nesnosne saobraćajne gužve, nedostatak biciklističkih staza kroz grad i sveprisutne astronomske cene – taj ne treba u njemu ni da diše ni da bitiše. Naša je sudbina da se u njemu mučimo i da mazohistički u tome uživamo. To je patologija bez koje ne možemo. Ulice menjaju nazive bar jednom godišnje, a drugi javni objekti i češće, jer to zavisi od vlasnika i rukovodstava koji se smenjuju kao godišnja doba. Nemaš vremena ni da se navikneš na nova sranja, a kamoli na mogućnost da ih sprečiš ili usvojiš. Građane ionako niko ništa ne pita, pa se družimo tako po protestnim šetnjama i skupovima, šetamo bušne cipele, visimo po parkićima, pijemo toplo, izvetrelo pivo i bistrimo važne teme o urbanim facama i legendama ili revolucionarnim poduhvatima. To sve znam iz iskustva, ništa iz izjava gradonačelnika Đilasa koji misli da sve reši novim mostom, njegovim životnim delom.
MB: Jednom si mi rekla da voliš da sama skitaš noću, jer ti to daje osećaj slobode. Šta ti još daje osećaj slobode i kakav je to osećaj za tebe?
K: Znaš li onu pesmu Video seksa iz '83. "Mrzim kada sama šetam noću" (Tko je zgazio gospođu Mesec?)? Oduvek volim da sama "skitam" noću, jer noću srećem drugačije ljude nego danju i ima ih manje. Drugačija je perspektiva i doživljaj noćnog pulsa grada u odnosu na dnevni. Danju radim, noću se zabavljam, često je obrnuto, ali nikad ne spavam. Veče je pravo vreme za avanture i susrete. Kad uzjašem bajk osećam se ko zmaj, nemam problem sa distancama, ni sa parkiranjem, nezavisna sam od bilo koga i bilo čega, krojim svoje planove ili se uklapam u tuđe, uz minimalnu dozu odgovornosti, što je neizmerno divan osećaj. Moj voljeni grad Beograd mi to omogućuje. Nemam nikakve strahove, kočnice i prepreke, osim rupa na asfraltu u koje može da mi propadne štikla, ili (ne daj bože) prednji točak od bicikla.
MB: Pre nego što sam pročitala F-book, slušala sam komentare o tome kako je to vulgarna knjiga. Kad sam je se najzad dokopala stekla sam utisak da je ta knjiga nastala u jednom vulgarnom istorijskom kontekstu i da je pre svega, reakcija na svu vulgarnost u društvu. Ne znam da li me osećaj vara, ali bih svakako volela da te pitam koji se i kakav bes u tebi nakupio, kad je eksplodirao u jednoj takvoj knjizi?
K: Vulgarno, tj. prostačko je sve ono što se bahato plasira, reklamira i primenjuje bez stila, smisla ili poruke. Nisam čula da je F book okarakterisan kao vulgarna knjiga. Moj pristup pisanju je eksplicitan, nekad ekstreman, ali ne i vulgaran. Od 19 priča, u samo dve-tri flertujem sa pornografijom. Ta zbirka objedinjuje razne žanrove, pa i jednu dečiju bajku. Nema u svakoj inkrimisanih (F word) izraza, a kad ih ima, to su narodni, opšteusvojeni pojmovi koje je davnih godina sakupljao i beležio Vuk Karadžić, kojima se i dan danas služimo u svakodnevnom govoru i ponašanju. Ne operišem akademskim visokoparnim stilom, već govornim jezikom, nekad i slengom, i često eksperimetišem.
F book je predstavljen na Međunarodnoj slavističkoj konferenciji u Poznanju 2009. godine na predavanju o rušenju jezičkih i tematskih tabua na Univerzitetu A. Mickijeviča. Dve priče iz F booka su dobile književne nagrade i ušle u dve antologije srpske proze u inostranstvu, u kojima sam zastupljena uz najznačajnje srpske savremene pisce (prva antologija je iz 2003. godine, u italijanskom izdanju Casablanca serba (Fertrinelli – Milano), a iz 2011. je antologija srpske proze na nemačkom jeziku: Der Engel und der rote Hund, Kurzprosa aus Serbien, herausgegeben von Prof. Angela Richter, Edition Noack & Block, Frühjahr, koja je predstavljena na sajmu knjiga u Lajpcigu). Dobila sam i književnu „main-stream“ nagradu za esej, časopisa Ulaznica. To su dovoljne potvrde da moja literatura nije vulgarna.
Kad bih pisala tekstove za porno sajtove i časopise ili scenarija za porno filmove i TV reality-e, puno bih više novca zaradila, ali onda ne bih bila jebena književnica i umetnica, ni ovako cenjena u društvu. Možda ću se jednom opametiti. Nezadovoljstvo, otpor, bes, protest i revolt su moji najbolji pokretači za stvaranje umetnosti, no često dobijam i inekcije optimizma, direktno u mozak, pa sa svim tim u sprezi… ali, do sada su valjda svi shvatili. Ko nije, nek još jednom pažljivo pročita odgovore na prethodna pitanja.
MB: Pošto se viđamo na svim novim poetskim zbivanjima u gradu, želim da te pitam: da li postoji scena koja se na tim događajima formirala? Ako postoji, šta su po tvom mišljenju njene karakteristike i ko su pesnici i pesnikinje čije nastupe voliš? Ako ne postoji, šta joj je potrebno da bi se formirala i čvršće uvezala?
K: Poeziju sam prvobitno shvatila kao izazov i počela da je pišem jer su me direktno podstakli učesnici gradskih poetskih scena koje pratim. Pesničenje ima najdužu tradiciju, odličan koncept i brzo se institucionalizovalo, najpopularnije je i najposećenije od svih poetskih događanja, širi se, menja, razvija i putuje po drugim gradovima, što je vrlo pohvalno. Takođe Trgni se – Treći trg scena ima nesumnjiv značaj u realizaciji poetsko-književnih festivala i hepeninga, pa i poetskih izdanja. Poetski klabing je pod svet(l)om etiketom Poezina trajao celu prošlu godinu na Akademiji, i po meni je bio najbolji, najdinamičniji i najluđi, u svojstvenom andergraund duhu. Svi ćemo ga se rado sećati. Poezin je potom formirao XP i XP special scenu u klubu Žica, gde s novim konceptom priređuje uspešne poetske evente od ove godine. Učestvovala sam i na alternativnoj sceni Crta u Teatru 78, dobila i nagradicu, ali ne znam šta se sa njom sad dešava, čujem da menja lokaciju. Bila sam i na Argh sceni u klubu Ptica, gde se takođe jednomesečno prave poetske "bahanalije", nisam nastupala ali sam se fino provela. Svuda je prisutno regionalno pesničko povezivanje, što je vrlo značajna stvar.
Postoji "neka tajna veza" između svih poetskih scena, jer na njima viđamo iste ili slične učesnike, ali pristižu i mlade, nove snage koje nisu za potcenjivanje. Svi se znaju međusobno, ili se gotive ili hejtuju, ali su mahom jednolični i često se ponavljaju. Sva je sreća što ima i sjajnih pesnika i pesnikinja zbog kojih vredi žrtvovati veče i videti ih uživo na sceni, kao što su to Dubravka Đurić, Maja Solar, Dejan Čančarević... Pesnici su često loši interpretatori svoje poezije, pa im to smeta u nastupu. Za razliku od većine „pravih pesnika“, još nemam objavljenu zbirku ali ko zna... Ja ne pišem pesme, već priče u stihovima i na sceni ih ne čitam, već duboko proživljavam. Nije isto poeziju čitati kod kuće udobno zavaljen i gledati je i slušati uživo. Ja sam uvek pre za akciju i neku multimedijalnu komplikaciju, čak i kad nemam sve tehničke uslove za realizaciju.
MB: Bila si prva voditeljka Poezina na Akademiji. Nekoliko puta si na njemu i nastupala, pa me zanima kakav imaš odnos prema nastupu na Poezin XP-u?
K: Na Akademiji sam bila prva voditeljka Poetskog klabinga, nastupala sam od početka do kraja, što nije nekoliko puta, već redovno (izostala sam dva puta). Nisi bila toliko često kao ja, ali možeš da se uveriš kod organizatora i iz mnogobrojnih fotoalbuma koje imam. Važno je da sam uvek drugačija i bolja, i da nikome nisam dosadila.
Kad nastupam, to činim predano: srcem, dušom i telom, nevezano za ambijent i atmosferu, pa je tako bilo i u Žici na XPu 3. Long live XP! Nadam se da ćete dovesti tamo još mnogo dobrih pesnika, kao do sada. Naš underground podrazumeva tesan prostor, high-voltage, preznojavanje uz 'ladno pivo i gušenje u duvanskom dimu. Ima li nečeg boljeg od toga?
MB: Doživljavaš li sebe kao egzibicionistkinju?
K: Nije bitno kako ja sebe doživljavam, nego kako me doživljava i ocenjuje publika. Ona me podstiče i navodi u kom pravcu treba da se razvijam. Sa publikom sam u interaktivnom odnosu koji isključuje foliranciju i ulagivanje, što rezultira mnogo kompleksnijim pristupom i učinkom od egzibicionizma. U umetnosti je najvažnije da stalno pokazuješ dušu, zube i muda, pa bi bilo bolje da drugi odgovore na to da li sam i u kojoj meri egzibicionistkinja.
Kosmogina na ženskom Pesničenju u Muzeju istorije Jugoslavije: http://www.youtube.com/watch?v=6oV-TTVMvmU
Osvrt na Kosmoginin nastup i maestralnu izvedbu njene porno-političke poezije iz ugla Minje Bogavac:
http://www.poezin.net/2011/04/05/coskarenje-minja-bogavac-2/
O Kosmogini kruže razne priče i pevaju se pesme:
http://www.bundolo.org/templates/showtext.php?id=23376
