Ilićev putopis u Filmforumu
Novo izdanje Filmforuma Studentskog kulturnog centra u Beogradu posvećeno je 22. oktobra višegodišnjem projektu umetnika Dragana Ilića “Ljudi koje ne volim” koji je nastavio tokom proteklog leta u novoj formi - putujući kolima širom SAD u dužini od 13.000 kilometara, izveo je tokom 45 dana niz nenajavljenih akcija na osam lokacija na otvorenom prostoru, ostavljajući za sobom tragove u vidu privremenih instalacija.
U okviru Filmforuma, Ilić će predstaviti dokumentaciju tog rada u vidu video putopisa.
Radom “People I Don’t Like, No. 20-something” (Ljudi koje ne volim, 20 i nešto), Ilić ponavlja naziv interaktivnog peformansa koji je izveo pre pet godina u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, kombinujući ga sa postupakom koji je 2011. i 2012. primenio u projektu “Odmazda” (Retribution) u Beogradu, Istanbulu, Skoplju, Čačku, Briselu i Londonu. U performansu u CZKD-u, kako je podsetio urednik Filmforuma Stevan Vuković, Ilić je uzvikivao imena ljudi koje ne voli pred publikom koja je bila pozvana da se uključi u taj perfomans tako što bi na svako ime koje u njoj probudi hostilna osećanja reagovala gađanjem umetnika što većom masom spontano zahvaćenih zašiljenih olovaka.
U projektu “Odmazda” olovke su ponovo korišćene u ritualu materijalizacije hostilnih osećanja, i to tako što su zabijane u vizuelne predstave onih ljudi za Ilića predstavljaju oličenje svetske oligarhije moći (finansijske, političke, vojne, medijske i druge), i primere zloupotrebe te moći. Olovke je u jefine i nedizajnirane printove sa likovima moćnika i tekstom osude koji je za svakog od njih individualno sastavljen, zabijao umetnik, a pozivana je i publika i prolaznici da se u to uključi.
Kada je sredinom proteklog leta krenuo na krstarenje po SAD, Ilić je ponovo pripremio 20 i nešto pakovanja takvih printova da bi ih širio na lokacijama koje su mu omogućavale da retribuciju vrši u kadrovima koji su postali ustaljeni okviri za vizualizaciju SAD kao “zemlje mogućnosti”.
Planina Rašmor, Dolina smrti, podnožje znaka Holivud i druge lokacije, korišćeni su da stvore mizanscen za jednostavan i doslovno ponavljan čin simboličke odmazde, koji se u realnom vremenu odgiravao samo za kameru i pogled slučajnih prolaznika, i to bez ikakve naznake da se tu radi o nekom umetničkom činu. Tako se ujedno odigravalo dvostruko intervenisanje u prostoru slike - zabijanjem olovaka u portrete, i uvođenjem te akcije u sliku koju imamo o nekim ikoničkim mestima, kao vizuelnim orjentirima američkog identiteta, naveo je Vuković, podsećajući da su olovke, koje su se u konvencionalnom procesu stvaranja crteža uobičajeno koristile samo kao alat i sredstvo, u radu Ilića još pre više decenija postale i materijal za proizvodnju objekata i instalacija koje su tematizovale tehnološke ekstenzije umetnika, kao i medijum za realizaciju stavova o umetnosti. Potom su postale i oruđe retribucije, i oružje kontranasilja u akcijama simboličkog otpora sistemima monopolizacije moći i vršenju nasilja nad svetom života običnih ljudi.
Ilićeva upotreba olovaka, kako je naveo Vuković, potvrđuje tako stav američke kantautorke Ani di Franko koji je dobio mesto motoa u tekstu Imperije (Harta i Negrija) tvrdeći da: ‘Svako oruđe je oružje ako ga koristite na pravi način’”.
Beogradsko-njujorški umetnik Dragan Ilić poznat je i kao osnivač i vlasnik izlagačkog i eksperimentalnog umetničkog prostora ITS-Z1 u Ritopeku, u kojem je predstavio proteklih godina niz domaćih i stranih umetnika i kustoskih projekata.
Ilić je nedavno u ITS-Z1 realizovao ogromnu instalaciju “AAVK G 200” koja podrazumeva intervenciju gredama na zgradi i unutar nje, kao i na platou iznad izlagačkog prostora.
Prema njegovim rečima, instalacija će vremenom menjati oblik.
Ilićevi radovi predstavljeni su i u Galeriji umetnika portala SEEcult.org.
(SEEcult.org)
