Ja više nikada ... o ratu
Izložba “Ja više nikada neću pričati o ratu” u stokholmskom Färgfabrikenu, čiji je kustos Vladan Jeremić, predstavlja radove umetnika sa Balkana i iz Rusije fokusirane na stanje ljudske psihe, socijalne analize i svedočanstva o traumama u vezi s poslednjim ratovima i nasiljem u zemljama sa prostora bivše Jugoslavije.
Na izložbi učestvuju Marina Abramović, Lana Čmajčanin, Chto Delat?, Igor Grubić, Živko Grozdanić Gera, Adela Jušić, Nikolay Oleynikov, Shadow Museum, Alma Suljević i Jaroslav Supek, a biće otvorena 17. septembra uz razgovor s Jeremićem i umetnicima.
Prema navodima Jeremića, radovi umetnika i umetnica iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Rusije, obeleženi su složenim posleratnim procesima koji su se odvijali u tim društvima i kritički se suočavaju s njihovom prošlošću i kolektivnim ratnim traumama.
Reakcije na psihološku traumu mogu biti ćutanje i zaborav - kako na ličnom, tako i na društvenom planu. Od umetnika/ca se očekuje da pronađu jezik koji bi izrazio kolektivne traume; ali, prikazivanje traumatičnih iskustava kao takvih može biti problematično. Ono često naginje patetici, egzotizmu, patologoziranju ili senzacionalizmu.
Izložba “Ja više nikada neću pričati o ratu” pokušava da odgovori na pitanje da li umetnost može da pronađe politički jezik kojim bi se izrazila ratna i posleratna iskustva i koji bi lično iskustvo mogao povezati sa stanjem u društvu.
Naslov izložbe pozajmljen je iz video performansa “Ja više nikada neću pričati o ratu” sarajevskih umetnica Adele Jušić i Lane Čmajčanin koje su za poslednji zvučni rad “Priče za laku noć” (Bedtime Stories) sakupile priče iz svakodnevnog života tokom 1.395 dana duge opsade Sarajeva, kada su ljudi tražili sklonište od artiljerijskih granata u podrumima stambenih zgrada.
Video “Žena sa svećom” Lane Čmajčanin i Igora Grubića prikazuje ženu koja sedi pokraj prozora u jednom nepomičnom kadru. Vertikalna kompozicija tog videa sa kjaroskuro efektom i zvukovima jutra, te prirode koje se budi, naglašava kontrast sveće koja se gasi i trenutak, tako teško prenosiv rađanje novog svitanja.
Grubić učestvuje i radom “Priča sa Istočne strane” (East Side Story) koji se bavi pitanjem prava seksualnih manjina u društvima koja nasilno reaguju na svako ispoljavanje različitosti, a inspirisana je neuspelim pokušajima održavanja gej parada u Beogradu i Zagrebu tokom poslednje decenije.
Performansom “Svete ratnice” (Holy Warrioress), Alma Suljević, jedna od najradikalnijih bosanskih umetnica, upućuje direktan izazov islamofobiji zapadnih društava i podseća na posledice tog neprijateljskog stava, kao svedokinja balkanskih ratova i genocida nad bosanskim Muslimanima.
Muzej u senci (Shadow Museum) predstavlja performans “Spavao sam ispod fotografija ubijenih u ratovima u bivšoj Jugoslaviji” umetnika Jaroslava Supeka (1952–2009) i instalaciju “Meteorska kiša” (Meteorite Rain) Živka Grozdanića Gere. Grozdanićev rad parafraza je na skulpturu “La nona ora” Mauricija Katelana (Maurizio Cattelano), samo što je, umesto pape, na zemlju oboren srpski patrijarh Pavle.
Slavna umetnica Marina Abramović učestvuje jednim od svojih najradikalnijih ranih performansa - radom “Ritam 2” iz 1974. godine, kada je ispred publike okupljene u Galeriji za savremenu umetnost u Zagrebu uzela lekove koji se prepisuju u slučajevima katatonije, kao i one namenjene agresivnim i depresivnim osobama.
Moskovski umetnik Nikolaj Olejnikov na svom poslednjem muralu “Godine Kraljice Kostolomke” (The Years of the Bonecrusher Queen) razvija celu menažeriju situacija i slika povezanih sa istorijskom hronologijom ratnih zbivanja u bivšoj Jugoslaviji, te mračnu ulogu internacionalaca u celokupnom sukobu.
Film “Partizanski igrokaz: Beogradska priča” (Partisan Songspiel: Belgrade Story), drugi je u seriji igrokaza (songspiel) ruskog umetničkog kolektiva Chto Delat? Smešten je u napuštenu fabriku iz XIX veka, film se bavi aktuelnim zbivanjima u Srbiji, tokom 2009. godine, i razvija ih u širi igrokaz o tlačiteljima i potlačenima.
Izložbu prati i katalog koji, pored uvodnog teksta Jeremića i Rene Rädle, sadrži i eseje Cecilie Sjöholm, profesorke estetike na Univerzitetu Södertörn u Švedskoj, zatim teoretičara Sezgina Boynika, doktorskog kandidata na Univerzitetu Jyväskylä u Finskoj, i teoretičara Šefika Tatlića, magistra žurnalistike sa Fakulteta političkih nauka u Sarajevu.
Izložba “Ja više nikada neću pričati o ratu” prva je u nizu u okviru dugoročnog projekta “Psihoze” (Psychosis) Centra za umetnost i arhitekturu Färgfabriken, koji tom postavkom i otvara jesenju sezonu.
Projekat “Psihoze” pokušava da osvetli ljudsku psihu u raznim ekstremnim stanjima, kako na ličnom, tako i na kolektivnom planu. Bavi se fenomenima kao što su politički ekstremizam, alternativne društvene strukture i ljudska percepcija. Färgfabriken istražuje kako se ti fenomeni izražavaju i tumače u umetnosti, književnosti i nauci.
U seriji događaja, Färgfabriken će se baviti raznim aspektima glavne teme tog projekta.
Počev od izložbe “Ja više nikada neću pričati o ratu”, Färgfabriken će, u saradnji s Jeremićem, istraživati odnos individualne psihe i društva.
Jeremić (1975) živi i radi u Beogradu, a u kuratorskoj i umetničkoj praksi istražuje tačke preseka savremenog umetničkog i političkog aktivizma. Radi sa Renom Rädle u umetničkom duetu. Njih dvoje su i osnivači Biroa Beograd, udruženja koje pruža platformu za kritičke prakse koje sežu dalje od konvencionalnih formi savremene umetnosti, kao i za kulturna i socijalna istraživanja i razne oblike aktivizma.
Jeremić je bio i urednik galerije Doma omladine Beograda 2008-2009. Bio je kustos više od 30 izložbi priređenih u lokalnom i međunarodnom kontekstu.
Jedan je od inicijatora projekta “Call the Witness: 2nd Roma Pavilion” na 54. Bijenalu u Veneciji.
Izložba “Ja više nikada neću pričati o ratu” biće otvorena u Färgfabrikenu do 19. novembra.
(SEEcult.org)
