Mirjani Miočinović nagrada Miloš N. Đurić
Nagrada “Miloš N. Đurić” za najbolji prevod na srpski jezik dela iz oblasti poezije, proze i humanistike dodeljena je ove godine Mirjani Miočinović za “Poetiku moderne drame” Žan-Pjera Sarazaka koju je prevela sa francuskog jezika, a objavila je kuća Clio.
Nagrada “Miloš N. Đurić” za najbolji prevod na srpski jezik dela iz oblasti poezije, proze i humanistike dodeljena je ove godine Mirjani Miočinović za “Poetiku moderne drame” Žan-Pjera Sarazaka koju je prevela sa francuskog jezika, a objavila je kuća Clio.
Nagrada “Miloš N. Đurić” Udruženja književnih prevodilaca Srbije ustanovljena je 1968. u čast jednog od osnivača UKPS, klasičara i humaniste, profesora Miloša N. Đurića. Dosadašnji dobitnici su najugledniji poslenici u prevodilačkoj struci.
Nagrada se sastoji od povelje i novčanog iznosa, a biće uručena na svečanosti u UKPS-u 7. decembra.
Teatrološkinja i prevodilac, Mirjana Miočinović (Beograd, 1935) bila je do oktobra 1991. profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavila je knjige: Eseji o drami (1975), Rađanje moderne književnosti – Drama (prir, 1975), Surovo pozorište, Poreklo, eksperimenti i Aroova sinteza (1976, 1993), Moderna teorija drame (prir, 1981), Pozorište i giljotina (1990, 2008), Nemoć očiglednog (1997).
Takođe, priredila je Sabrana dela Danila Kiša.
Sa francuskog je prevela i Lautréamond (A. Artaud, G. Genette, A. Ubersfeld, F. Dupont i dr).
Dobitnica je Sterijine nagrade za teatrologiju (1991), Sterijine nagrade za naročite zasluge (2005) i Lovorovog venca (2011), te nagrade za životno delo u oblasti teatrologije koju dodeljuje Pozorišni muzej Vojvodine.
U knjizi “Poetika moderne drame”, za koju je dobila nagradu “Miloš N. Đurić”, Žan-Pjer Sarazak nastoji da definiše novu paradigmu dramske forme, čiji koreni sežu u poslednje decenije XIX veka, a razvoj i preobražaji traju do danas. Njegovim temeljnim istraživanjem uspostavljena je veza između prvih primera pozorišne moderne, Ibzenovih, Strindbergovih i Čehovljevih komada, i onih najrecentnijih, bilo da je reč o delima Franca Ksavera Kreca, Edvarda Bonda, Hajnera Milera, Tomasa Bernharda, Sare Kejn ili B. M. Koltesa i mnogih drugih. Sarazak temeljno analizira i Pirandelove, Brehtove, O'Nilove, Beketove, Ženeove drame, prateći sve obnoviteljske procese u dramskoj književnosti XX veka koji su doveli do pojave raznih oblika “otvorenog dramskog dela”.
(SEEcult.org)
