Oproštaj od Uroša Stojanovića

Članovi porodice, kolege i prijatelji reditelja Uroša Stojanovića, koji je iznenada preminuo nedavno u 44. godini u Los Anđelesu, odali su mu počast 14. oktobra u Jugoslovenskoj kinoteci, ističući da je, iako mlad, ostavio značajan trag u srpskoj kinematografiji.

Direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić pozvao je prisutne da minutom ćutanja odaju poštu Stojanoviću, jednom od onih za koje se, kako je istakao, mislilo da će pisati slavne buduće stranice domaće kinematografije.

“Međutim, ono što je uradio svrstava ga sa pravom u red autora o kojima će se dugo pričati kada je u pitanju ne samo naš, srpski film. Uroš Stojanović bio je čovek, stvaralac, umetnik koji nije prihvatao kompromise kada je u pitanju ono što mu je bilo najbitnije, a to je sedma umetnost. Njegov ‘Čarlston za Ognjenku’ ostaće film o kojem će se pričati i u dekadama koje dolaze. Njegovo stvaralaštvo možda nije gabaritno, ali je nešto na šta je srpska kinematografija izuzetno ponosna”, rekao je Pantelić, ističući da će se Kinoteka potruditi da Stojanovićev opus bude dostupan i onima koji tek danas ulaze u svet pokretnih slika.

Kinoteka će 1. novembra u svom Muzeju u Kosovskoj prikazati film “Čarlston za Ognjenku” uz besplatan ulaz, najavio je Pantelić na komemorativnom skupu, na kojem su prikazani inserti iz tog filma snimljenog 2008. godine.

Dramaturg Dimitrije Vojnov primetio je da je smrt bila značajna tema u Stojanovićevim filmovima i da ju je prikazivao kao nešto romantično, kao nešto što nije kraj. “Ali to je lekcija koju mi nismo mogli da naučimo do kraja niti ćemo ikada moći”, potreseno je rekao Vojnov.

Stojanović se bavio raznim stvarima u životu i u svemu je bio jako uspešan, ostavio je traga, recimo u muzičkom novinarstvu kroz sjajne tekstove u “Ritmu”. Kao vrlo mlad razgovarao je sa tada još mladim muzičarem, a kasnije će se ispostaviti da je to bio Kurt Kobejn. Umeo je da namiriše talenat, istakao je Vojnov, podsećajući da je Stojanović na Fakultetu dramskih umetnosti vrlo brzo privukao pažnju javnosti, te da su njegovi kratki filmovi bili izuzetno zapaženi, a “Vešala za dvoje” (1997) izabran je među pet najboljih srpskih kratkometražnih filmova svih vremena.

Navodeći da je Stojanoviću istorija filma bila jako važna, Vojnov je podsetio da su likovi u njegovim filmovima bile i kolege - reditelj Dragoljub Aleksić bio je protagonista “Čarlstona za Ognjenku”. Kada je otišao u Holivud, Stojanović je želeo da snimi film o Emiliu Fernandezu – El Indiu, najčuvenijem meksičkom reditelju. Vojnov je ocenio i da El Indio i Stojanović imali mnogo paralela – kao fantastične ličnosti koje zaslužuju da se snimi film o njihovom životu i kao stvaraoci koji su se borili za autentičan izraz.

“Stojanović je u toj autentičnosti uspeo, snimajući ljubavnu priču smeštenu između dva svetska rata, u okolnosti koje su karakteristične za naše brojne istorijske brodolome, a sve to je uradio na virtuozan način i u pogledu rediteljskog postupka i tehnike”, ocenio je Vojnov i dodao da otuda ne čudi uspeh tog filma, koji je imao premijeru u Torontu, bio najgledaniji u bioskopima u Srbiji te godine i omogućio Stojanoviću  da ode u Holivud.

“On je svakako imao šta da kaže i u toj najvećoj filmskoj areni”, istakao je Vojnov, navodeći da ga je agent Spenser Baumgarten iz čuvene Creative Artists Agency video među čuvenim rediteljima sa kojima je sarađivao, kao što su Gor Verbinski, Džon Favro, Žang Jimou, Džon Vu…

“Proteklih godina Uroš je pokušavao da ostvari taj holivudski san. Bio je nadomak. To se na kraju nije desilo, ali iza njega nije ostao samo jedan film, mnogi naši filmovi nose njegov pečat”, rekao je Vojnov, navodeći i inspiraciju, ohrabrenje i pomoć koje je Stojanović pružao kolegama.

“Bio je rođeni reditelj, umeo je da izvuče maksimum iz svojih saradnika. Bio je čovek koji je stvarao neverovatnu atmosferu oko sebe – i na setu i u životu, uspevao je da od svih nas izvuče našu najbolju verziju”, naglasio je Vojnov.

Miroljub Stojanović iz Filmskog centra Srbije izrazio je “ogromnu tugu zbog gubitka jednog od najvećih talenata i najvećih nada srpskog filma”.

“Raskoš njegovog talenta, autentičnost njegove vizije, neponovljivost njegovog filmskog rukopisa, ogromnu filmsku energiju oplakivale bi i mnogo bogatije, pa i sadržajnije kinematografije”, rekao je Stojanović,  napominjući kakav bi gubitak bio, na primer, za danski i evropski film, da nas je Nikolas Vinding Refn napusitio nakon filma “Pušer 3”.

“Takođe, Uroš je otišao u najtežem trenutku po srpski film, kad on započinje jednu novu programsku konsolidaciju koja treba da nas uputi na onu tradiciju koja je nekada bila svetska i da konstituiše nove smernice srpskog filma. Kako je divno primetio Dimitrije, bez obzira što nije s nama Urošev trag je dao nove poticaje i postao novi parametar u estetičkom ponašanju novog srpskog filma”, zaključio je Miroljub Stojanović.  

Od Uroša Stojanovića oprostili su se i glumci Danica Maksimović, Erol Kadić i Elizabeta Đorevska, prisećajući se anegdota sa snimanja i ističući koliko je bio darovit, vaspitan, pun pažnje i strpljenja za sve saradnike, davao se svima, a istovremeno je bio perfekcionista koji je nebrojeno puta ponavljao kadar dok ne bi u potpunosti ostvario svoju viziju.

Na kraju komemoracije emitovan je dokumentarni film sa snimanja “Čarlstona za Ognjenku”, u režiji Jelene Tvrdišić, uz video snimak u kojem se od Stojanovića u emotivnom tonu oprostio slavni reditelj Paolo Mađeli.

(SEEcult.org)