Počast Andriću - čitanjem
Pola veka od uručenja Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću svečano je obeleženo 10. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu podsećanjem na veličinu njegovog dela i pozivom na njegovo ponovno i pažljivije čitanje, s obzirom na aktuelnost opomena koje je izricao "ljudskoj lakomislenosti, taštini i prolaznosti, predrasudama o Balkanu i velikim silama".
Svečanost “Laureatu u čast” u novoj zgradi Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj, u prisustvu brojnih zvanica iz kulturnog i javnog života i diplomatskog kora, dočarala je na trenutak atmosferu ceremonije uručenja Nobelove nagrade Andriću 10. decembra 1961. godine u Stokholmu - emitovanjem arhivskog filmskog materijala, izloženom originalnom medaljom i poveljom i čitanjem piščeve besede.
Parafrazirajući piščeve reči iz govora u Stokholmu, glumac Tihomir Stanić, u liku Andrića, zapitao je da li danas, “50 godina posle, u priči pripovedača čitamo sadašnjost ili prošlost, ili se samo smelo zalećemo u budućnost?”
Odgovarajući na to pitanje, ministar kulture, informisanja i informacionog društva Srbije Predrag Marković istakao je da Andrićeva beseda pre svega opominje da pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na bilo koji način ne služe čoveku i čovečnosti.
“Duboko odan toj službi, Andrić je sa mnogo istorijske kritičnosti, tananom psihološkom analizom i beskrajno strpljivo pričao priče o ljudima u teškim vremenima na prostoru gde se ukrštaju istok i zapad, hrišćanstvo i islam, velike sile i mali narodi. Prostor u kome i danas živimo. Ali, jesmo li dobro čitali?”, rekao je Marković, napominjući da Andrić danas ne bi oprostio kada bi se sakrila stvarnost koja postoji izvan svečanosti priređene u njegovu čast u Kinoteci - ekonomska kriza, breme istorijskih prekretnica na malom prostoru, nemoć pojedinca, samoća, tuga i zabrinutost, žal za prošlošću i odlukama koje su donete kasno i uzalud, snovi, strahovi, nade...
Ističući aktuelnost opomena Andrićevog dela i podsećajući da za njega važi metafora da je to most koji spaja ljude, Marković je rekao da mostovi, međutim, ne spajaju ljude, već samo obale, a ljude spajaju samo ako su “spremni da se kreću i prelaze sa obale na obalu”.
A mostove ruše, kako je naveo Marković, oni koji Andrića nisu čitali ili ga nisu dobro čitali.
Počast Andriću istinski treba zato iskazati čitanjem, poručio je Marković, podsećajući da je Andrić zbog toga, uostalom, i poklonio materijalni deo Nobelove nagrade bibliotekama.
Svečanost “Laureatu u čast” deo je jednogodišnje proslave Andrićevog jubileja koja obuhvata više od 500 događaja u Srbiji i svetu, uključujući izložbu na aerodromu “Nikola Tesla”, u sedištu UN u Ženvi, nova izdanja Andrićevih knjiga, pozorišne predstave i emisije...
Uoči svečanosti u Kinoteci, ministar Marković je na Andrićevom vencu, pored piščevog spomenika, proglasio otvorenim tri izložbe u okolnim galerijama - “Ivo Andrić pisac i/ili diplomata”, “Moj prozor u knjigu” i “Zadržani pogledi - Andrić, svet slike i prijatelji”.
Svečanost u Kinoteci započela je omiljenim Andrićevim pesmama: “O jesenje duge noći”, “Kad ja pođoh na Bembašu”, “Tiho noći moje zlato spava” i “Što se bore misli moje”, u izvođenju hora Collegium Musicum, pod dirigentskim vođstvom Darinke Matić Marović.
Zvanicama je prikazan film koji hronološki prati Andrića nakon vesti od 26. oktobra 1961. da je dobio Nobelovu nagradu, preko intervjua, reakcija javnosti, pa do trenutka svečanog uručenja.
Osim 50-godišnjice uručenja Nobelove nagrade, ove godine navršava se i sto godina od objavljivanja Andrićevog prvog književnog rada u časopisu “Bosanska vila” (30. septembar 1911.), a u oktobru 2012. biće 120 godina od njegovog rođenja. Period od oktobra 2011. do oktobra 2012. proglašen je stoga godinom Andrićevih jubileja.
*U PRILOGU: Beseda Predraga Markovića Laureatu u čast
(SEEcult.org)
