Skulpture u gradu – od otpora do statusa ikone
Skulpture u javnom prostoru često nailaze na početni otpor najšire javnosti, čak i kada su delo etabliranih umetnika, a za njihovu sudbinu, osim dobre početne ideje, posebno je važna podrška struke, ali i gradskih vlasti koje obično stoje iza takvih naručenih umetničkih projekata, rečeno je na panel diskusiji u Kulturnom centru Beograda, održanoj 13. oktobra povodom završetka monumentalne skulpture “Odavde donde” Ričarda Dikona (Richard Deacon) i Mrđana Bajića na budućoj pešačkoj pasareli – mostu koji povezuje Kalemegdan i obalu reke Save.
Učesnici diskusije “Skulptura u gradu – studije slučajeva” izneli su niz primera iz evropskih zemalja i SAD koji ukazuju na složen proces prihvatanja skulptura u javnom prostoru, posebno ako je reč o umetničkim delima posvećenim političkim ličnostima ili određenim istorijskim događajima. Većina skulptura i memorijalnih spomenika, pomenutih u diskusiji, naišla je prvobitno na snažan otpor javnosti, ali su neki od njih vremenom postali ikone, poput skulpture Entonija Gromlija (Antony Gromley) “Anđeo severa” (Angel of the North) u Gejtshedu u Engleskoj.
Neprijateljstvo javnosti prema spomenicima iz određenih istorijskih epoha dovelo je do vandalizma, pa i njihovog rušenja, kako pokazuju i brojni primeri spomenika iz NOB-a i doba komunizma na prostoru bivše Jugoslavije, ali i, kako je podsetio Dikon, pale statue Sadama Huseina, Moamera Gadafija… O razlozima takvog postupanja Dikon je, kako je naveo, počeo da razmišlja posle pada Berlinskog zida pre 30 godina, kao i o ulozi umetnosti u javnom prostoru uopšte.
“Simboli represije mogu postati i simboli oslobađanja, a primer za to je upravo Berlinski zid”, rekao je Dikon, autor niza skulptura u javnom prostoru, koji je još pre 13 godina počeo da radi sa Bajićem na projektu mosta nad prometnom saobraćajnicom koji bi spojio Kalemegdan sa savskim šetalištem kod Beton hale.
Danica Jovović Prodanović, foto: SEEcult.org
Skulptura “Odavde donde” (From There To Here) Dikona i Bajića, koja je deo te pešačke pasarele, prvi put je predstavljena 2015. godine u okviru Beogradske nedelje arhitekture, kada je projekat mosta još bio u “papirnoj fazi”, podsetila je arhitekta Danica Jovović Prodanović, moderatorka diskusije u kojoj su, osim dvojice umetnika, učestvovali i britanska kustoskinja Andrea Šliker (Schlieker) iz Tejt Britan, arhitekta Erik Pari (Eric Parry), kustos Džonatan Vud (Jonathan Wood) iz Fondacije Henri Mur, kustos i galerista Feđa Klikovac iz Londona i istoričarka umetnosti Simona Čupić iz Beograda.
Prema rečima Dikona, koji je dan ranije s Bajićem i glavnim gradskim urbanistom Markom Stojčićem, obišao skulpturu “Odavde donde”, “fantastično je zadovoljstvo” videti ljude na mostu, odnosno realizaciju njihove umetničke ideje za povezivanje Kalemegdana i obale Save posle toliko godina. Bajić je takođe istakao da je bio “neopisivo srećan” kada je video ljude na mostu koji bi, prema navodima gradskih vlasti, trebalo uskoro da bude potpuno funkcionalan, jer je preostao još samo završetak posla oko partera.
Konstatujući da se grad često menja bez saglasnosti građana, Bajić je zaključio da je jedino što se može učiniti predlaganje dobrih ideja.
Prema mišljenju Dikona, danas je pitanje i šta je volja javnosti uopšte.
“U Britaniji već tri godine živimo u znaku rasprave šta je javna volja – da li razumemo odluku naroda i da li je ona najbolji vodič u budućnost|, rekao je Dikon, koji smatra da treba slušati mišljenje javnosti, ali pre svega struke. “Ljudi razumeju stvari mnogo bolje kada ih vide u javnosti”, rekao je Dikon, dobitnik Tarner nagrade 1987. godine i niza drugih priznanja, koji je prvu skulpturu u javnom prostoru izveo 1990. u Torontu, a od tada je realizovao naručena dela i u Novom Zelandu, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Velikoj Britaniji, Španiji, Holandiji, Kini, SAD, Norveškoj, Švajcarskoj, Japanu…
Andrea Šliker i Ričard Dikon, foto: SEEcult.org
Iznete studije slučajeva skulptura u javnom prostoru pokazale su, međutim, da i dobre ideje neretko nailaze na snažan otpor najšire, pa i stručne javnosti.
Jedan od takvih primera je i Gromlijeva skulptura “Anđeo severa”, koju je predstavila Andrea Šliker, koja je pre dolaska u Tejt Britan radila 17 godina kao nezavisna kustoskinja i iza sebe ima oko 50 porudžbina skulptura u javnom prostoru širom sveta.
“Anđeo severa”, kako je istakla, postala je najikoničnija skulptura u Velikoj Britaniji, čiji se motiv sada nalazi i na novom britanskom pasošu, a za lokalno stanovništvo, koje joj se prvobitno oštro suprotstavljalo, predstavlja svojevrsni talisman.
Visoka 20 metara, koliko su duboki i betonski stubovi u zemlji, skulptura “Anđeo severa” izazvala je 1998. godine, kada je postavljena, mržnju javnosti. Lokalno stanovništvo pokrenulo je bilo “antianđeosku” kampanju, navođeni su najraznorodniji razlozi zbog čega je treba uloniti, uključujući i navodno ometanje prijema TV signala, ali gradske vlasti su čvrsto stale iza te ideje.
“Za takve projekte neohodno je da neko čvrsto stoji iza njih i veruje, jer umetnici su sami”, rekla je ona, dodajući da je i novac uvek problem, ali je u ovom slučaju (800.000 funti) obezbeđen od Saveta za umetnost, Lutrije i drugih sponzora.
Andrea Šliker, foto: SEEcult.org
Kao drugi primer snažnog otpora javnosti, navela je Holokaust memorijal u Beču, rad umetnice Rejčel Vajtrid (Rachel Whiteread) iz 2000. godine, koji je naručen za Jevrejski trg, na inicijativu Simona Vizentala (Simon Wiesenthal). Jevrejska zajednica želela je apstraktan spomenik, a prvobitno je bilo zamišljeno da bude otvoren 1996. Poznat i kao “Nameless Library”, Holokaust memorijal, za koji je umetnica iskoristila simboliku knjige, izgrađen je za šest meseci, posle višegodišnjeg otpora iz različitih razloga – govorilo se da niko neće dolaziti u obližnje restorane i prodavnice, desničarska Slobodarska partija tvrdila je da će privlačiti teroriste…
I unutar jevrejske zajednice bilo je otpora, ali je gradonačelnik Beča snažno podržao celu ideju i gradske vlasti su pritom odlučile da odreše kesu kako bi se izgradio i podzemni muzej o Holokaustu ispod same skulpture, navela je Andrea Šliker, konstatujući da za umetnička dela u javnosti važe potpuno druga pravila u odnosu na ona u muzeju.
“Kada umetničko delo izađe iz muzeja u javnost važi sasvim druga logika. Moramo da naučimo sva pravila ponovo… Ništa što važi u muzeju ne važi na ulici”, rekla je Andrea Šliker, koja je predstavila i skulpturu Ričarda Vilsona (Richard Wilson) “A Slice of Reality”, realizovanu u Londonu 2000. godine, kao i sasvim drugi koncept “antispomenika” u javnom prostoru koji je 2008. godine realizovala Trejsi Emin (Tracey) u okviru prvog Folkestone trijenala čija je kustoskinja bila Andrea Šliker.
Male skulpture u okviru projekta “Baby Things” Trejsi Emin, posvećenog velikom problemu maloletničke trudnoće, bile su raspoređene na sedam mesta širom grada, a publika je morala sama da ih pronađe – ispod klupa na stanicama ili drugim objektima u javnim prostoru.
“Skulpture ne moraju biti velike da bi uputile snažnu poruku”, konstatovala je Andrea Šliker, koja je predstavila i projekat “My City” koji je podrazumevao naručene skulpture u javnom prostoru u pet gradova u Turskoj 2010. godine, a radila je, između ostalog, i projekat “Fourth Plinth” na Trafalgar skveru (2005-2007).
Andrea Šliker, foto: SEEcult.org
Džonatan Vud iz Fondacije Henri Mur, koja je pomogla realizaciju skulpture Dikona i Bajića, izneo je primer otpora apstraktnim skulpturama sa početka 70-ih godina 20. veka.
U okviru velikog nacionalnog projekta, 1972. godine poručene su skulpture za javne prostore u osam gradova u Velikoj Britaniji, uz finansijsku podršku Saveta za umetnost, privatnih fondacija i sponzora. Pozvano je više od 30 umetnika, a 15 skulptura je odabrano i realizovano. Posle šest meseci gradovima je ponuđeno da ih otkupe, ali se niko nije javio. Na kraju su skulpture povučene iz Njukasla, Liverpula, Šefilda, Kembridža, u kojem su organizovani i protesti, te Kardifa, Sautemtpona, Plimota i Birmingema.
Osim teškog prihvatanja apstraktnih formi, na šta je ukazala tokom diskusije i Simona Čupić, često na meti kritike je i veličina umetničkog rada u javnom prostoru, kako je konstatovao arhitekta Erik Peri, koji je više puta sarađivao sa Dikonom, a predstavio je zajednički projekat koji su radili na zgradi na Pikadiliju 2013. godine.
Kao posebno problematične, kako je više učesnika diskusije ocenilo, pokazuju se skulpture posvećene određenim ličnostima iz političke istorije. Primer za to su memorijali Džona Kenedija u SAD, na koje se osvrnula Simona Čupić, ukazujući da je burne reakcije u javnosti u Srbiji izazvao i konkurs za spomenik ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću, na kojem je izabrano rešenje Mrđana Bajića i Biljane Srbljanović.
“Poslednjih decenija često se pominju Kenedijevi memorijali, što se uklapa u mitsku idealizaciju 35. američkog predsednika”, rekla je Simona Čupić. Iako se govori da spomenici koji obeležavaju Kenedijevu vladavinu ne dočaravaju samo duh vremena, već i njegovu vizionarsku politiku, brojni primeri pokazuju da to nije baš tako, rekla je ona, pokazujući niz figurativnih spomenika – statua Kenedija u američkim gradovima. “Figure Kenedija u različitim gradovima uspešno demantuju ideju o vizuelizaciji njegove vizionarske misije”, rekla je Simona Čupić, ocenjujući da sve što nije akademski realizam i figurativna skulptura nailazi na osudu, posebno ako ima političku ličnost u fokusu.
Detaljno predstavljajući Memorijal Kenedija u Dalasu, koji je etablirani umetnik Filip Džonson (Philip Johnson) realizovao 1970. godine u duhu apstraktne skulpture 60-ih, Simona Čupić podsetila je na ogroman otpor na koji je naišao taj monumentalni rad, nastao u skladu sa željom porodice da bude jednostavan.
Simona Čupić o Kenedijevom memorijalu u Dalasu, foto: SEEcult.org
Demokrata Stenli Markus je gurao celu ideju, kojom nisu bili oduševljeni ni građani, koji su više bili za “živi” spomenik, a ni gradske vlasti Dalasa, u kojem je Kenedi ubijen 22. novembra 1963. godine. Kako se kasnije ispostavilo, u kafićima i restoranima bilo je i slavlja, đaci su pušteni ranije iz škole, slavilo se “oslobođenje”…
Kada je Memorijal završen, izazvao je podeljene reakcije i u stručnoj javnosti, a vrlo konfuzne u najširoj, rekla je Simona Čupić, dodajući da je Džonson uglavnom odgovarao na kritike time što je objašnjavao da ne misli da je to sterilan prostor, te da je njegova ideja “prazne sobe” bila da ne upućuje bilo koga kako da misli, nego da podstakne svakog da rasmili o značaju ubijenog čoveka, kao i o tome zašto je i kako okončan njegov život.
“Sve priče o kulturnom, estetskom aspektu Memorijala nosile su političku konotaciju”, rekla je Simona Čupić, dodajući da se postavlja pitanje da li je Dalas uopšte želeo Memorijal Kenediju, ali i da li ima pravo da ne želi takav memorijal.
Kenedijev memorijal suočio se krajem 90-ih sa vandalizmom i postao svojevrsni javni toalet, a 1999. godine dat je na brigu Muzeju na šestom spratu, koji je 1989. otvoren u zgradi iz koje je Li Harvi Osvald izvršio atentat. Memorijal je restauriran, a ceo proces vodio je Filip Džonson.
Iako privlači turiste, veliki je broj onih koji radije žele da prođu trasom kojom se Kenedi vozio uoči atentata, izvršenog stotinak metara dalje od Memorijala.
Kao drugi primer apstraktnog memorijala, koji pritom nije izazvao bilo kakve dramatične reakcije, Simona Čupić navela je Memorijal Valtera Benjamina u Portobouu u Španiji, gde je 1940. izvršio samoubistvo.
Simona Čupić iznela je i primer Memorijala veteranima rata u Vijetnamu, koji je otvoren 1982. godine u Vašingtonu, a prethodilo mu je oštrog protivljenje porodica žrtava, koje nisu želele tako apstraktno rešenje.
Studije slučajeva skultpura, spomenika i memorijala u javnom prostoru, iznete u diskusiji, pokazuju da do njihovog prihvatanja u javnosti dolazi naknadno, što podrazumeva, kako je konstatovala Danica Jovović Prodanović, borbu za inicijalnu ideju.
Kao veoma važna, pokazuje se i podrška grada, ali i stručne javnosti i medija.
U slučaju skulpture Dikona i Bajića, kako je naglasila Danica Jovović Prodanović, važan je i ne tako čest primer kontinuiteta podrške gradskih vlasti, uprkos političkim promenama koje su se dogodile u međuvremenu, odnosno od kada je ta ideja počela da se razvija.
Budući izgled pasarele Kalemegdan-Sava, foto: KCB
Glavni gradski urbanista Marko Stojčić izjavio je prilikom obilaska radova na pasareli sa Dikonom i Bajićem da je “malo kašnjenje" posledica činjenice da je to "umetničko delo, koje kao i svako drugo ima svoje specifičnosti". "Autori su imali svoje zahteve koje smo u potpunosti ispunili, pa smo danas ovde sa internacionalnom delegacijom koja ima priliku da se uveri u kvalitet izvedenih radova. Preostaje da se do kraja godine završi sve u funkcionalnom smislu, kako bi pasarela i skulptura u potpunosti bili na raspolaganju Beograđanima i gostima našeg grada”, rekao je Stojčić.
Sa umetničke tačke gledišta, kako je dodao, ovo je “verovatno najvažniji objekat koji je izgrađen u Beogradu u poslednje tri ili četiri decenije, a svakako najvredniji umetnički objekat od prve polovine 60-ih godina, kada se deo grada uz obale reka razvijao”.
Naslovna fotografija: KCB (promo)
(SEEcult.org)
