The excerpt from Zoran Popovic’s Diary, New York, 1974-1975 (The Diary was presented at the Popovic’s solo exhibition “Time Based Works 1973-2006” at the Artget gallery, Belgrade Culture Center, from March 23rd until April 11th, 2007)
Izvod iz dnevnika Zorana Popovica, New York 1974-1975. (Dnevnik je bio izlozen na samostalnoj izlozbi Zorana Popovica "Vremenski radovi 1973-2006 / Time Based Works" u galeriji Artget od 23. marta do 11. aprila 2007)
Utorak, 15. 10. ’74.
Posetio nas Hans Hake (Hans Haacke). Veoma prijatno vece. Proveli smo oko tri sata u veoma zivom razgovoru. Dopada mu se moj rad. On predaje na Kuper Junion skoli (Cooper Union School) i posto mi 29-og imamo predavanje kod Dore Aston (o modernoj i posebno nedavnoj novoj umetnosti u Jugoslaviji i posebno o mom radu, uz projekciju mojih filmova i slajd radova), koje ce biti placeno, on nas poziva da odrzimo predavanje i u njegovoj klasi, ali on nam to ne moze platiti. (Dora Ashton, postala je veoma poznata na umetnickoj i univerzitetskoj sceni sirom sveta po knjizi koju je napisala o Americkom apstraktnom ekspresionizmu)
Sreda – 18. 12. 1974. New York
...
Veceras (u 18h) smo otisli do Mela Ramzdena (Mel Ramsden) jer je Jasni trebao da pozajmi neku knjigu (Russian Formalist Criticism – Four Essays – University of Nebraska Press. Lincoln) tj. 'Regents Critics'. Bili smo oko 40 minuta. Popili (americku) kafu i popricali malo. Usput smo razgovarali i sa Ian Burnom. Mel je rekao da je prodao jednu stvar koja je bila izlozena u John Weber Gallery (pismo kao odgovor ili tako nesto posveceno Cileu odnosno izlozbi za Cile u 'CIAC' u Argentini). Taj text je bio ukrasen crvenim zvezdama u crnim straftama (vertikalnim redovima, sa leve i sa desne strane texta) (ovde sledi moja skica kako je taj rad izgledao -prim. Z.P.). Mel kaze „prodao sam onaj text za koji si ti rekao da je burzoaski kic" (ja sam to naime rekao kod Majkla Korisa kad sam prvi put sreo i upoznao Mela. To je u stvari neki dan pre toga Jasna primetila). Objasnio sam Melu da je komad suvise estetican, suvise lep a da za revoluciju su potrebne jednostavne stvari bez pravljenja lepih odnosa. Oni su to prodali nekom milioneru (odnosno J.W. je prodao) (ako je uopste sigurno da su prodali ako se taj covek ne predomisli, kako Mel kaze) za 1500$. Weber uzima 50% tako da Mel i Ian dele 750$ (325$ zaista nije nikakav novac).
Mel u sobi ima (jednog) belog zeca. Jednog dana Joseph Kosuth je zazvonio i doneo mu ga na poklon. Mel kaze da to nije fer doneti nekome zivo stvorenje na poklon. Joseph sada ima crnu macku (koja se zove Anex) koju mu je jedenom prilikom (davno?) doneo i ostavio Rauschenberg), zatim, skoro je kupio gavrana i crnog zeca. Kako Mel kaze: "Dzozef je veliki stajlista". Pa je zatim ispricao kako je Dzozef jedno vreme drzao kod sebe sav posao oko prepiske i sl. materijala A & L. Posle tri godine on je njima doneo sve sto je stiglo na adresu A & L pa i cekove koje su ljudi slali da bi im on isporucio materijale (tu je Mel pomenuo Batkoka koji je poslao cek; ili tako nesto). Naravno Joseph K. Nije nista uradio za dobrobit A & L. Tu je opet Mel rekao da to zaista nije fer. Ubrzo je objasnio da je to za Josepha K. bio mali dil (posao) tako da on to zato i nije radio. Dzozefa K. interesuju samo veliki dilovi.
Po povratku kuci neki bam (crnac) nam se nasao na putu i izbecio se na nas urlicuci. (Zanimljivo, pogotovo nocu)
Nakon malo vremena zazvonio je telefon. „Halo Zoran“, sa izuzetnim naglaskom na slovo R (francuski izgovor). Bila je to Kej, zena Davida Haxtona. Pozivala nas je da sutra idemo na koncert jednog njihovog prijatelja muzicara koji je takodje u Sonnabend (kompaniji). (Ime mu je Salamun Palestain. 22 Reade Str. Deset blokova od Canal Str. Prema Down Town-u. Top floor tj. # 6). Kazu da je jako dobro, da su oni vec jednom bili ali da ce sutra ponovo ici. (Tako cemo ih videti sutra) „Samo“, oprezno je rekla, „ulaz je 2$“. Koncert se odrzava u umetnikovom loftu u 23h.
Alex Hay je primetio za Key da ona ima nekog seksa, posebno u govoru. Izgleda da je to zato sto govori engleski sa francuskim naglaskom.
Juce smo bili Jasna i ja u Whitney muzeju (ulaznica 1$) da gledamo najnoviji (i njen drugi film po redu) film Ivone Rajner (Yvonne Rainer). Desilo se da su sa prethodne projekcije upravo izlazili Lari Rozing (Larry Rosing) i njegova zena Nensi (Nancy Saint Paul). On je zinuo (bukvalno) od dragosti iznenadjenja. Odmah nam je rekao da dodjemo kod njih na veceru u petak. Iznenadio se da smo jos u Njujorku. Jednom davno jos dok smo stanovali na Astoriji bili smo kod njega u poseti u loftu u koji se on upravo uselio (on ga je kupio za 15000$). Tamo smo upoznali Patriciju Sloan i njenog muza. Lari je u medjuvremenu ostao bez posla (izbacen je iz New York Studio School). Pitao sam ga da li je napravio neki novi film. Kaze da je napravio jedan kratak film i tom prilikom je pokazao mali prst leve ruke kao da bi slikovitije shvatili.
Jasna je oko 18h zvala Majkla Korisa (Michael Corris) da proveri da li nas je on sinoc zvao posto smo se dogovorili da nas poseti. On je juce radio tako da nije zvao. Rekao je da ce doci sutra ujutru da joj donese pare i da razgovaraju o njenom textu. Veceras kad smo bili kod Mela on je nesto na kratko zvao Mela. Tako je doslo do toga da je Mel ispricao kako je Majkl dosao u Englesku sa svojom devojkom i kako su se pre toga dogovorili da Mel iznajmi kola i plati za gas pa da putuju po Skotskoj. Mel je zatim ispricao kako se ispostavilo da Majkl nema ni prebijene pare pa mu je ovaj morao i ostale troskove placati. To ga je strasno bilo iznerviralo.
Subota 20. 12. 1974. New York
...
Sinoc je kod Larry-a bilo sasvim prijatno. Larry je dosta preuredio loft otkako smo zadnji put bili. Juce je bio i neki njihov prijatelj Bob koji je zainteresovan da sredi za nase predavanje na skoli u kojoj on predaje (u Severnoj Karolini) (na Larijevo veliko insistiranje). Lari je spremio odlicnu veceru i pili smo pivo koje je on svojerucno napravio. (Pivo kao med) Zatim smo probali i sljivovicu koja je takodje njegovo delo. Lari se malo cugnuo pa je Bobu odusevljeno pricao o mojim filmovima (posebno naglasavajuci Pretty Good) i o Jasninom filmu (snimio sam ga u Edinburgu 1973).
Petak 3. 1. 1975. New York
Veseras, oko 18h, zvao je Michael Krugman. Obavestio nas je da ce on nas posetiti veceras u 20,30h a ne kako smo se dogorovili da Jasna i ja odemo do njega u 75 Franklin Str. Posle vecere Jasna i ja smo spavali do 20h. Majkl nas je posetio sa Ruth. Doneo nam je konzervu turske kafe na poklon kao i dupliranu fotografiju Beograda iz predratnog vremena (pre II svetskog rata). Ova fotografija je sluzila za gledanje u tri dimenzije (viewmaster). Na pozadini fotografije je informacija o Beogradu koji je tada imao 90 000 stanovnika. Malo smo razgovarali i zatim se uputili u 'Bruno' na kolace. Tu smo cesto odlazili sa njima ovog leta (nocne setnje). Kad smo prolazili pored Alexovog lofta on je otvorio vrata tako da sam mu tom prilikom cestitao Novu godinu i Majkl ga je pozvao da podje zajedno sa nama na kolace. Alex, Donald, Donaldov pas Basko, Majkl, Ruth, Jasna i ja, proveli smo krace vreme kod 'Bruna'. Usput mi je Alex pricao da se nije posebno dobro proveo na ovom putu u Kaliforniju sa Dzozefom i Sarom. Kaze Dzozef i Sara imaju razlicitu predstavu od njegove o provodu (razlika u ritmu). Osim toga i Dzozefa u zadnje vreme prati neka losa sreca. Pored svega sto mu se desilo (a sto ja nisam bas dobro razumeo) razboleo mu se zec koga je skoro kupio i odmah po njihovom povratku iz Kalifornije zec je uginuo.
Utorak, 14. 1. 1975. New York
...
Juce (utorak) oko 18h nazvao je Vito Akonci (Vito Acconci) da proveri da li jos uvek vazi dogovor da dodje da vidi nase filmove. Pre toga se javila Barbara Rajs (Barbara Reise), sa namerom da nas isto vece poseti. (Barbara Rajs je aktivna umetnicka kriticarka, koja zivi u Londonu, ali koja je na kratko dosla u Njujork, na putu kuci, da poseti svoju majku, koja zivi van Njujorka) Jasna joj je rekla da ocekujemo neku posetu pa ako moze kasnije. Rekla je da ce se javiti oko 22h i mozda bi onda dosla.
Oko 19,15h dosao je Vito Akonci i na nase iznenadjenje ponovo smo videli ’Poljakinju’ i njenu prijateljicu koje su dosle zajedno sa Vitom. Takodje sa njima je dosla i Nensi Kicel (Nancy Kitchel).
Vito je rekao da je film ’Priti Gud (Pretty Good) jako dobar. Uostalom svima se dopao. Razgovarali smo i o Makavejevu i njegovim filmovima. Vito je gledao sve njegove filmove (kao i zadnji koji je Makavejev napravio u Parizu: Svit Lajf – ’Sweet Life’) (zapravo, naziv je Svit Muvi – ’Sweet Movie’- primedba Z.P.)
Nensi Kicel je bila jako uzbudjena jer smo mi zapazili njenu izlozbu. Njen rad je slican radu mog beogradskog kolege Gergelja-Gere Urkoma (da li je?))
U subotu pre partija bio sam u galeriji Lio Casteli na razgovoru sa Dzojs Nerou (Jois Neroux). Ona vodi film department i razgovarali smo o mogucnosti da ja prikazem svoje filmove u toj galeriji. Zakazali smo za 21. januar u 16h da dodjem sa projektorom (8 mm REGULAR; jer oni nemaju Regular) i sa filmovima pa da zajedno pogledamo filmove. Tada bih verovatno znao da li ce oni prihvatiti moju ponudu. Osim toga ona bi trebala da mi da kopiju Vitovog filma (njegovog zadnjeg filma na Super 8mm u trajanju od 2h) za nasu izlozbu u Beogradu, koju Jasna i ja pripremamo: ’Tekstovi umetnika i filmovi umetnika’.
Pitao sam Vita da li moze da zivi od svoje umetnosti ili mora jos nesto da radi za novac. (On je predavao u Njujork Vizuel Skul (New York Visual School), ali prestao je to da radi) On kaze da ga Ileana Sonabend (Illeana Sonnabend) placa svakog meseca. Kaze da bi trebala da ga placa 1200$ mesecno ali da mu daje 1000$. Uvek placa ’kes’ (parama a ne cekom). Kaze da uvek mora da pita za novac i da mu ona daje dok sede i razgovaraju, malo po malo vadeci novac iz torbe: kaze da to radi sa svima i da je to veoma neugodno. (Primedba Zoran Popovic, 2007. godine - Nabasao sam na tu scenu jednom prilikom kasnije, kada je Vito imao izlozbu u njenoj Sonnabend Gallery, koja se nalazila, bar za sav umetnicki svet, koji je tada ziveo u umetnickom getu New Yorka u SoHo-u, na cuvenom njujorskom broju 420 Vest Brodvej (420 West Broadway), gde su bile i Andre Emerich Gallery, John Weber Gallery i Leo Castelli Gallery. Vito Acconci i Illeana Sonnabend su sedeli u jednom uzanom hodniku njene galerije, jedno drugom nasuprot, za malim, uzanim stolom pokraj prozora, on levo ona desno. Ileana, strarija gospodja, bezlicna i sasvim neugledno obucena, sa obe ruke je cvrsto drzala svoju torbu pred sobom na stolu, dok su njih dvoje tiho, saputavo, zborili. Bas tada promicuci pored njih dvoje tacno sam znao o cemu se tog trenutka tu radi. Imao sam jasnu viziju kako se to radi i sta ce se za malo dogoditi, jer bas sam bio naisao na sam dan isplate, dan kada Vito Akonci dobiija svoju platu. Da bi dobio zaradjeni novac Vito je morao da joj prica price, koje je ona sukcesivno nagradjivala vadeci s vremena na vreme malo po malo para iz svoje torbe, sve dok mu ne bi isplatila sumu koju je Acconciu odredila za taj mesec)
Dosta mu je toga, kazao je Akonci, jer se oseca kao da moli za novac, ali to je jedini nacin sa njom. Posle razgovora od oko 3h Vito je rekao da ima dosta posla i da mora da ide. Nensi je sa dve devojke isla isto vece na veceru pa je pitala da li hocemo i mi sa njima. Jasna je odbila jer nas je Aleks Hej (Alex Hay) pozvao jos u toku dana na veceru. Tako smo otisli oko 22h kod Aleksa. Barbara Rajs se javila oko 22h i rekla da bi mozda mogla da svrati za 15 minuta ali posto je Jasna rekla da smo zauzeti ona to nije ucinila. Ona u sredu treba da putuje za London i kaze da se mozda ipak necemo videti. Poslala je Geri telegram da dolazi (Gera Urkom stanuje kod nje dok je ona u Americi).
Nedelja 19. januar 1975 New York
Juce popodne smo (Jasna i ja) bili u Lio Kasteli galeriji i gledali video Piter Kampusa (Peter Campus) i Pola Kosa (Paula Kos). Tada su naisle Rut (Dita joj je nadimak) (koja je Poljakinja poreklom) i njena prijateljica Beki. (Njih je Majkl Koris angazovao da rade na prelomu casopisa ’Foks’ (The Fox), koji uskoro treba da se pojavi u izdanju Art & Lenguidza) (Takodje prave neke fotose sa Vitom Akoncijem i Nensi Kicel (Nancy Kitchel). Beki nam je tada rekla da je i Nensi takodje tu, da su zajedno dosle. Tako smo se ponovo sreli sa Nensi. Posle toga smo otisli svi zajedno do Dzon Gibson (John Gibson) galerije da vidimo Denisa Openhajma sou (Dennis Oppenheim show). Tamo je bio prisutan Denis. Nensi me je upoznala sa njim. On se malo iznenadio, jer kad sam ga ja pre neki dan zvao neki zenski glas je rekao da je upravo izisao i da ce on u stvari putovati u Evropu na dve nedelje pa ako bi mogli da se vidimo posle toga. Izgleda da mu je malo nelagodno bilo ovaj put, jer je bio ovde a ne u Evropi. Odmah se snasao i rekao da sutra putuje za Svedsku, ali da cemo se posle toga sigurno videti. Rekao je da uvek, kad sam u setnji u tom delu grada ulicom Frenklin (Franklin St. 85; ulica gde zivi), samo zazvonim na njegova vrata i tako cemo se videti. Rekao sam da ne setam tako cesto Njujorkom da nemam vremena za to. On je rekao da na taj nacin vidja ljude. Odgovorio sam mu da ja isto to radim u svom gradu, ali da je malo neprijatno da ovde upadam na taj nacin kod ljudi. (Nensi je bila malo iznenadjena kad je videla da se mi vec poznajemo (na neki nacin)) Upoznao sam ga takodje sa Jasnom. Nensi nas je pozvala da odemo negde na kafu.Tako smo bili u restoranu ’Fud’ (Food) sa Nensi i Beki. (Primedba Z.P. – Gordon Matta-Clark je bio koosnivac umetnicke kuce/restorana Food. Restoran je bio otvoren 1971. godine i potrajao je tri godine. Nalazio se na uglu Princ i Vuster ulice u Grinic Vilidzu (on the corner of Prince and Wooster Sreets in Greenwich Village). Gordon Matta-Clark nije bio jedini umetnik u restoranu, nedeljno su se smenjivali razliciti umetnici na mestu sefa sale i otprilike oko 60 umetnika je radilo u restoranu kao kuvari, konobari ili kao Pikolo, tj. kao skupljaci sudova)
Na njenoj samostalnoj izlozbi u galeriji ’Grin 112’ (Green 112), Nensi je imala jedan komad sa snimljenim njenim rukama (sakama) u nekoliko razlicitih poza. Pitao sam je zasto je to nazvala ’Ruke moje stare majke’. Ona je rekla kako je ona kao dete veoma bila privrzena svojoj babi. Njene ruke veoma cesto prave iste pokrete kao i ruke njene babe. Posle te izlozbe kaze da joj je mnogo lakse. (Znaci: Terapija) Sve u svemu sinoc u tom restoranu nismo razgovarali bogzna sta narocito. Jos smo saznali da ce ona za koji dan da napuni 34 godine. Iznenadili smo se jer ona izgleda kao da je deset godina mladja.
Dok smo sa njima isli u Dzon Gibson galeriju Jasna se sa njom dogovorila da je posetimo u utorak i ona je rekla da bi takodje mogli da odemo u Cajna Taun (China Town), u Kineski grad na veceru.
Pozurili smo kuci jer oko 19h trebao je da dodje Majkl Krugman da mu damo knjigu koju smo mu namenili za njegov rodjendan (16. januar). Bas kad je on dolazio javio se Mel Ramzden (Mel Ramsden). Ponudio je Jasni i meni da pisemo krace tekstove za casopis ’Fox’. Naime In Burn i Mel su razgovarali i dogovorili se da nam predloze da oni sastave neka pitanja koja bi nam bila od pomoci za pisanje tih tekstova. Oni misle da bi veoma dobro bilo da iz jedne nezavisne zemlje, kao sto je Jugoslavija, imaju neke tekstove o umetnickim prilikama i problemima. Mel Ramzden je najavio posetu za danas zajedno sa In Burnom (Ian Burn). Njih dvojica, zajedno sa Dzozefom Kosutom su vodeci clanovi americkog ogranka engleske grupe Umetnost i jezik (grupe Art end Lenguidz). (Pre toga ce nas nazvati telefonom da kaze da li sigurno danas dolaze ili pomeraju sastanak za neki drugi dan)
(Majkl Krugman je malo sedeo kod nas, jeli smo neki sir i krispi, pili ’Preska’ vodu i pricali o svacemu) Sa njim smo otisli u ’Antolodzi film arkaiv’ (Anthology Film Archive), vlasnika avangardnog filmadzije Jonasa Mekasa (Jonas Mekas)) da gledamo Dreyerov (Carl Theodor Dreyer) film iz 1965. ’Gertruda’(Gertrud, 1964) - tako je navedeno u knjizi 'A-Z of Movie Directors' od Ronalda Bergana (First published in UK 1982 - First published in US 1983), koju sam ja 1983. godine kupio u Chicagu. - prim. Z.P.). Tamo smo videli Rut Raclin (Ruth Rachlin, njegovu curu) i Kip-a, studenta Hans Hakea (Hans Haacke), koji je upravo poceo da radi u ’Arkaivu’ kao prodavac karata. Kip kaze da je napravio neke filmove i video, koji su marksisticki po ideji. Dogovorili smo se da me nazove sledece nedelje da odemo do njega da vidimo to. (Takodje sam i Majkla Krugmana upoznao sa njim)
U petak smo Jasna i ja u ’Antolodzi film arkaivu’ gledali film ’Aerograd’ od Aleksandra Dovzenka. Posle toga (oko 22h) otisli smo do Daglasa Heslera (Douglas Hessler) i Ladone u posetu u njihovom ogromnom novom loftu. Tu smo sreli Stiva Lemona (Steve Lemon), koji je iznajmio isti takav loft na spratu iznad njihovog u 26. ulici, broj 142, sprat IV. (26 Street. # 142, floor VI).
Pre neki dan smo iz Londona od Gere Urkoma dobili pismo. Njegova novogodisnja cestitka je bila „ispitivanje terena“ da bi nekako uspostavio ponovo kontakt sa nama. Njegova prevelika sujeta je prekinula jedno lepo prijateljstvo. Ja sam pokusao da se to ne desi ali njegovo pismo iz vremena proslogodisnjeg Aprilskog susreta u Beogradu, odrzanog u galeriji SKC, je ’srusilo’ sve nade. Moja sujeta je izgleda gora od njegove. Dakle, njegovo zadnje pismo je bilo veoma kratko sa zeljom da se nase prijateljstvo ne prekine.
(Denis Openhajm kad se upoznavao sa nama rukovao se veoma anemicno. Kada pruzi ruku imao sam osecaj kao da je njegova saka neko mrtvo telo. Veoma neprijatan osecaj. Njegovi radovi sadrze, imaju neko nasilje i energiju a on izgleda (strasno) mlitav)
(Mnogo vremena pre, jednom prilikom, Majkl Koris, clan umetnicke grupe Art end Lenguidz, je rekao da je pisao grupi E) KOD iz Novog Sada, da usestvuju sa svojim tekstovima u casopisu ’Foks’ (THE FOX), ali da nije dobio odgovor (do toga je doslo jer smo Jasna i ja zaista mnogo i afirmativno pominjali i preporucivali ove umetnike iz Novog Sada, uostalom kao i nase kolege iz Beograda, sa kojima smo saradjivali u galeriji SKC - prim. Z.P.)
Pre neki dan sam zvao Dejvida Hakstona (David Haxton) da ih pitam kako su se proveli na nasem ’party-ju’. Posto su oni malo (ipak) bili po strani od ostalog drustva. Jer, mladji su, i dosta je Dejvid miran a Kejt nema pojma o umetnosti, ko je ko u umetnickom svetu i sta bi sa kim radila. Dejvidu je tesko da brzo sklapa poznanstva mada se oseca da bi on to jako zeleo. Stigao sam jedino da ga upoznam sa Rut Raclin (Ruth Rachlin, curom Majkla Krugmana), a pred sam odlazak sam video da su malo duze razgovarali sa Aleksom Hejom (Alex Hay). Kejt mi je rekla da su se izvrsno proveli na partiju kada su svi igrali. Posto Dejvid Hakston nije bio kod kuce, predaje u nekoj skoli u Nju Dzerziju (New Jersey) tri puta nedeljno. Kejt je obecala da ce se dogovoriti sa Dejvidom kad ce nas pozvati da ih posetimo. (Primedba Zorana Popovica - David Haxton je umetnik koji je u doba kada je pisan ova Dnevnik, godine 1974. poceo sa prikazivanjem svojih filmova i filmskih instalacija u Sonnabend galeriji, da bi potom, dugi niz godina, u istoj galeriji, redovno, svake godine, imao svoje samostalne izlozbe, na kojima je izlagao svoje ogromne fotografije sa predstavama mastovitih apstraktnih instalacija sacinjenih od ogromnih rolni papira razapetih sirom prostora, razlicito perforiranih i prosvetljenih reflektorskom svetloscu)
Nensi Kicel mi je sinoc rekla da joj se jako dopada moj film ’Priti Gud’ (Pretty Good). Jos kaze da nije shvatila razlog filma ’Glava/Krug’. Takodje je rekla da ce Linda Benglis (Lynda Benglis) da ima 28-og apojtment, tj. sastanak u Lio Kasteli galeriji (Leo Castelli Gallery) da im pokaze svoje video tejpove i da ona (Nensi) zeli da vidi te radove. (U „ARTFORUM-u“ # ) Lindi Benglis je bilo ponudjeno da korice casopisa budu sa jednim njenim radom. Napravila je jedan ’pornografski’ fotos: ona stoji gola sa penisom (koji je napravljen u dvostrukoj velicini od normalnog) drzeci ga tako da izgleda kao da je ona musko. Artforum je njen zahtev da to bude na prvoj strani odbio tako da je to bilo na sledecoj strani, odmah iza korica)
Ponedeljak 20. januar 1975.
Juce sam pozvao Majkla Korisa da dodje sa Dzil Brejkston (Jill Breakstone) i Endrju Menardom (Andrew Menard) na veceru. Dogovorili smo se za sredu.
Juce oko 16,30h posetili su nas In Burn i Mel Ramzden (Ian Burn, Mel Ramsden) (posto je Mel prethodno telefonski najavio njihov dolazak). Doneli su nam 10 pitanja koja su sastavili. U okviru tih pitanja bi Jasna i ja trebalo da napisemo text koji bi oni verovatno stampali u casopisu ’Fox’ ili cak u nekom izdanju ’Art & Lenguidza’ (Art & Language). Sedeli su kod nas oko pola sata, do 40 min.
Veceras idemo u posetu Nensi Kicel (Nancy Kitchel).
Sreda 22. januar 1975.
Juce u 16h pokazao sam svoje filmove Dzojs Nerou (Jois Neroux) u Lio Kasteli galeriji (Leo Castelli Gallery) (Aksiomi, Glava/Krug 1968, Pretty Good, Objekti i projekti i Jasnin film koji sam snimio 1973. u Edinburgu, u Skotskoj). Rekla je da za sada ne moze nista da mi odredjeno kaze. Da su filmovi dobri ali da oni treba prvo da urade nesto sa ekipom koju sada imaju. Kaze da ostanemo u kontaktu pa mozda ako se nesto desi itd. (Veoma su neprobojni)
Sinoc oko 19,30h posetili smo Nensi Kicel. Usput u Boveri ulici (Bowery Street) sreli smo Ina Burna. On se vracao sa Grinbergovog predavanja. (On nas dosta podseca na Ljubu Gligorijevica, istoricara umetnosti, asistenta na ALU; ali samo vizuelno, In je sasvim druga vrsta ljudi) (Nismo mu rekli gde idemo) Kod Nensi smo bili oko 22h. Ona nam je pokazala dosta njenih radova, poklonila neke njene fotose i textove. Veoma samoterapeutska umetnost. Sada retko vidja Vita Akoncia (Vito Acconci), ali izgleda da su oni nekada bili 'veoma' bliski. Jasni je dala adresu neke zene, koja (u svojoj galeriji) pravi izlozbu Ruske avangardne umetnosti iz doba Oktobarske revolucije. Posto je pricala njoj o Jasni i da Jasna radi o tome (Maljevicu i uopste o toj klimi) ova zena zeli da vidi Jasnu. Nensi je hipersenzibilna, mozda previse. (Bila je udata od 1961. dosta dugo vremena) Sa nekom drugaricom kupila je kucu (od 4 sprata) u kojoj sada zivi. Ona ima 2 sprata. To je izgleda jedino sto daje nekakvu sigurnost u New Yorku.
Cetvrtak, 23. janur 1975.
Sinoc oko 20,30h dosli su Dzil Brejkston i Majkl Koris do nas na veceru. Gledali su (posle vecere) nase filmove. Zatim smo razgovarali do skoro 01,30h. (Posle toga sam radio neki posao da bih zaradio 20-ak dolara vise. Radio sam do 06h) Razgovar se vodio uglavnom o ruskoj umetnosti iz doba revolucije. U toku vecere zvala je Paola (zena Mela Ramzdena i bivsa Majkl Korisova zena). Rekla je samo da kazem Majklu da bilo kada ona zeli sa njim da razgovara. To se permanentno desava. Ako je Mel kod nas zove Dzozef Kosut (Emil mu je pravo ime). Tako se stalno proveravaju. (Sistem kontrole u Art & Lenguidz grupi?) Endrju Menard nije dosao na veceru, jer je pomagao Bernar Vene-u da uredi (Veneov) loft koji je on upravo kupio. Tako se i Bernar Vene preselio u Njujork Siti (N.Y.C).
Sreda, 29. januar 1975. New York
25-og je Dzozef Kosut (Joseph Kosuth) otvorio izlozbu u ’Lio Kasteli Galeri’ (Leo Castelli Gallery). Oko 17h on se pojavio u galeriji i svi njegovi prijatelji: Mel Ramzden (Ramsden), Aleks Hej (Alex Hay) (doputovao je iz drzave Vermonth), Majkl Koris (Michael Corris), Endrju Menard (Andrew Menard), Jasna i ja, Marion Kadjori (Marion Cajori), Dzil Brejkston (Jill Breakstone, devojka Majkla Koris-a), Sperone, i dr. Dosao je i In Burn. Dzozef i on su se malo verbalno nadmetali pa mu je Dzozef na kraju rekao „ja znam da ti ionako ne razumes ovo“ (mislio je na svoj rad). Takodje je bio i Hans Hake (Hans Haacke). (On je veoma pazljivo gledao sve sto je bilo postavljeno) Endrju Menard i Majkl Koris su dosli pravo iz Bernar Veneovog lofta gde su radili na fiksiranju lofta. Bili su tako i obuceni. Endrju je ranije otisao da bi nastavio posao i pitao je Jasnu i mene da li bi hteli da izadjemo te veceri kasnije u bar na pice. Majkl nas je takodje pozvao da odmah odemo negde na kafu (ili tako nesto) sa njim i Dzil. Hteli smo da se uputimo i pozdravili smo se sa Hans Hakeom i devojkom Dzozefa Kosuta, Sarom Carlsvort (Sarah Charlesworth) i kad sam se pozdravljao sa Dzozefom on nas je pozvao da pricekamo jos malo pa da sa njim i Lio Kastelijem (Leo Castelli) odemo na veceru (prekoputa u restoran na uglu Vest Brodveja i Spring strita (West Broadway, Spring Street). Tu su se zadesili Majkl Koris i Dzil Brejkston i Jasna je Dzozefu rekla da smo obecali njima da cemo izaci sa njima. Jasna je pitala Majkla da li i oni hoce sa nama. Joseph se malo povukao, jer izgleda nije imao nameru da zove ikoga iz A & L grupe. Majkl je pristao i otisao da se presvuce. Pre nego sto je Mel napustio galeriju dogovorili smo se da ih posetimo u cetvrtak (odnosno, on nas je jos na nasoj oprostajnoj veceri pozvao da dodjemo kod njih na veceru). Tada je trebalo da donesemo nase textove za Art & Lenguidz. Marion Kadjori kada je dosla bili smo samo Jasna i ja od sveg ovog drustva u galeriji. Rekla nam je da ne idemo, da bi htela da zajedno odemo iz galerije. Posto smo svi dugo bili u galeriji ona se na kraju uputila kuci i pozvala nas da se dogovorimo da odemo negde na veceru u toku nedelje ili sl. (Primedba Zorana Popovica, 2007. godine - Marion Cajori, rodjena 1950. preminula je u svojoj 56. godini, 8. avgusta 2006, na Menhetnu (Manhattan, NYC), od raka. Svih ovih godina sa svojim filmskim preduzecem, snimala je dokumentarne filmove o kreativnom radu umetnika. Poznat je njen film kao i knjiga o poznatom fotorealistickom slikaru, umetniku vezanom za invalidska kolica, Cak Klouzu (Chuck Close))
Na izlozbu je takodje dosla i zena Donalda Dzada (Donald Clarence Judd), Dzuli Finc (Julie Finch), sa svojom devojcicom. Iznenadila se da smo jos u Njujorku, jer je mislila da posto smo imali oprostajno vece da smo vec otisli. (Primedba Zorana Popovica, februara 2007 – Donald Dzad je rodjen 3. juna 1928. u Excelsior Springs, Missouri, a preminuo je od raka limfoma, 12. februara 1994. godine)
Dzojs Nerou (Jois Neroux), koja je zaduzena za filmove i video u Lio Kasteli galeriji i koja je pre neki dan videla filmove, moje i jedan Jasnin film, veoma lepo se javila u prolazu. Takodje, neka sluzbenica iz ’Dzon Veber galerije’ (John Weber Gallery) sada hoce veoma druzeljubivo da razgovara sa nama, jer je pre izvesnog vremena dobila neke informacije o nama od njoj jako dragog Hans Hakea (Hans Haackea). Pre toga susreti su bili jako neugodni. Uvek je spustala pogled i pravila se kao da nas ne poznaje. (Ona je zena (ili tako nesto) jednog Weberovog umetnika Anastaikossa, koji pravi neonske objekte, i koga sam takodje bio upoznao) (Takodje se i John Weber promenio u odnosu na nas)
Na veceri povodom otvaranja izlozbe Dzozefa Kosuta, bili su Lio Kasteli (Leo Castelli) i njegova supruga, poznati italijanski galerista Sperone, dvoje koji su zaposleni u Liovoj galeriji, Dzozefova devojka Sara Carlsvort (Sarah Charlesworth), njena sestra, Majkl Koris i Dzil Brejkston, Jasna i ja. (Dzil je narucila ostrigu. Dala je malo Sarinoj sestri da proba i tako je Sarina sestra dobila malu „perlu“, biser koji se nalazio u ostrigi) Dzozef je u pocetku nesto razgovarao sa Liom, koji je sedeo preko puta njega. Tako se i zaneo objasnjavajuci nesto Liu. Ovaj ga nije slusao i Dzozef je to takodje primetio ali je morao da zavrsi misao. Tako je to bilo malo komicno. Zatim je Dzozef celo vece razgovarao sa Speroneom, koji je sedeo sa njegove desne strane. Aleks Hej (Alex Hay) je zabavljao Lia nekom (kao i obicno) njegovom diskusijom o Rusima, Kinezima i Americi. Zatim je pricao „price“ Sari i njenoj sestri, koja je sedela do njega. Mi smo uglavnom razgovarali sa Majklom i Dzil. Liovi sluzbenici (jedan tip i jedna devojka) su zdrali svoju veceru i sami sebe zabavljali. Tako se vecera zavrsila sa kafom (i sve u svemu racun je bio oko 166...$). Lio je ispario sa zenom i sluzbenicima svako na svoju stranu, a mi smo se uputili na neki parti. Aleks nas je (ponosan na svoh kamionet) odbacio do ulice Grin (Green Street), tacno do kuce u kojoj se nalazio ’EAR Spejs (AIR Space’, ’Prostor umetnika’, gde se skoro svake veceri odrzavaju performansi umetnika. Bili smo nakrcani u kombiju, sedeo sam na podu a do mene Sperone. Vec smo tu malo on i ja porazgovarali. Nekako smo izdrzali da se popnemo do skoro zadnjeg sprata gde se nalazio loft u kome je Gordon Matta-Clark pravio parti i u kome on inace (izgleda) i zivi. Na partiju je bilo dosta ljudi ali toliko nezanimljivih da je bilo jako dosadno. Dzozef Kosut, Aleks Hej i jos neki odmah su se povukli u jednu sobicu i usmrkavali kokain. Na partiju su takodje bili Liza Biar (Liza Bear) i Vilabi Sap (Willoughby Sharp). Na brzinu smo se pozdravili reda radi. Vilabi bi hteo da razgovara ali mi to stalno izbegavamo. (Primedba Zorana Popovica, 2007. godine – Koliko se secam tu sam jednom bio na projekciji Gordon Matta-Clarka 16mm filma, koji je bio malo blesav, ali meni ipak zanimljiv. U tom filmu, Mata Gordon-Klark bi sa tla pokupio po komad daske, uspravio se, ispruzio ruke iznad glave i snazno lupio dasku o dasku. To je tako vise puta ponavljao. Isto je cinio i sa ciglama. Filmslki zvucni performans. Ni Gordon Matta-Clark nije vise medju zivima, preminuo je od raka pankreasa u svojoj 35. godini. Rodjen je u Njujork Sitiju, 22 juna 1943. i u istom gradu je i umro 27. avgusta 1978. godine. Bio je sin poznatog cileanskog nadrealistickog slikara Roberta Mata (Robertto Matta) i amerikanke Ane Alpert (Anne Alpert). Leo Castelli, rodjen 4. septembra 1907. u Trstu, tadasnjem Austro-Ugarskom gradu, kao Leo Krauss, preminuo 21. avgusta 1999. u svom domu u Njujorku, u 91. godini svog zivota)
Na tom partiju sam se predstavio Encu Speroneu (Enzzo Sperone) i pozvao ga da nas poseti. Uzeo je nasu adresu i telefon. Jasna, Dzil, Majkl i ja „isparili“ smo oko ponoci sa partija.
(Kada sam se u oktobru 1986. godine telefonski javio Majklu Korisu, iz Cikaga, gde sam boravio proteklih godinu i po dana, da na mom povratku kuci za Beograd dolazim u Njujork, a gde sam potom ostao sledeca dva meseca i gde sam sa Gerom Urkomom, koji je nekim slucajem tada bio u Njujorku, svakodnevno, po ceo dan, dugim setnjama, bazao uzduz i popreko Njujorkom, Majkl mi je rekao tuznu vest da je Dzil Brejkston tog leta, u julu, stradala od udara elektricne struje, kada joj je prilikom kupanja radio aparat upao u kadu ispunjenu vodom.
Tek juce, u petak 6. aprila 2007. detaljnije sam se obavestio o nesrecnom dogadjaju vezanom za Iana Burna.
Ian Burn, rodjen 29, decembra 1939, Geelong, Victoria, Australia, umro 29. septembra 1993, Pretty Beach, Bawley Point, New South Wales, Australia.
Istoricarka umetnosti Ann Stephen, koja je nedavno (2006) objavila knjigu o Ianu Burnu pod nazivom 'On Looking at Looking: The Art of Ian Burn', u kojoj spominje, uz foto-dokument, njegovo ucesce u mom filmu 'Struggle in New York-Borba u Njujorku' (crno-beli film 16mm, zvucni, trajanje 60 min., New York 1976), navela je podatak da se Ian Burn utopio na Lepoj plazi (Pretty Beach), koja se nalazi oko 4 sata udaljena od Sydneya, pokusavajuci da spase svoju kcer. Kcer je prezivela).
