Eliot o 56. Oktobarskom salonu

Britanski kustos Dejvid Eliot, umetnički direktor 56. Oktobarskog salona u Beogradu, koji će biti održan na jesen 2016. godine posle prošlogodišnje pauze, govori u intervjuu za SEEcult.org o temi “Ljubavni zanos” i razlozima za taj koncept, umetničkoj sceni u regionu i svetu, još uvek prisutnoj hladnoratovskoj podeli na istočnu i zapadnu umetnost, tržišnoj logici koja često stoji naspram talenta i kvaliteta…

- 56. Oktobarski salon zamislili ste kao “dalekog rođaka” prvog Jesenjeg salona u Parizu 1903. godine, u želji da omogućite nedovoljno međunarodno afirmisanim umetnicima da izlažu uporedo sa već renomiranim kolegama. Možete li da uporedite okolnosti početkom 20. veka i danas u pogledu šansi umetnika da se predstave na međunarodnom, pa i na nacionalnom nivou? Koje su osnovne razlike i sličnosti? Da li mislite da današnji umetnički establišment ima sluha za sve umetnike podjednako?

D.E: Mislim da je situacija danas znatno drugačija nego početkom 20. veka, ali kombinacija “etabliranih” i “dolazećih” umetnika i dalje radi. Naravno, danas postoje mnoge digitalne ili virtuelne platforme na kojima se umetnici mogu predstaviti, ali ne mislim da bilo koja od njih može da zameni kvalitet analognog – odlaska na izložbu i direktnog iskustva posetilaca koji mogu da pogledaju radove na pažljivo osmišljenoj postavci i, naravno, kasnije razgovaraju o tom zajedničkom iskustvu.

- Propozicije konkursa 56. OS da mogu da učestvuju samo umetnici mlađi od 40 godina naišle su na negodovanje u umetničkim krugovima u Srbiji, s obzirom da su i oni koji su stariji od 40 godina imali malo šansi za učešće na međunarodnim izložbama u poslednjih petnaestak godina. Koji su razlozi za baš tu starosnu granicu?

D.E: Prilikom razgovora sa članovima Odbora Oktobarskog salona, jedna od glavnih njihovih kritika u vezi sa nekim od prethodnih izdanja OS ticala se toga da se pojavljuju uvek isti umetnici, ili ista vrsta umetnika. Mislim da će ovo biti dobar način da otvorimo mogućnost učešća umetnika koji nisu do sada imali toliko mnogo prilika da se predstave.

- Koliko uspeh umetnika danas zavisi od talenta, a koliko od sposobnosti promocije, poznavanja kustosa, kolekcionara, galerista itd?

D.E: Naravno da ima mnogo publiciteta u umetničkom svetu, kao i nedostatka volje da se pogleda izvan tržišne osnove, pa postoji ozbiljna opasnost da ceo sistem postane samopredvidljiv. Ako bi srpski kolekcionari počeli ozbiljno da shvataju sopstvenu savremenu umetnost, siguran sam da bi na to reagovali i umetnici i tržište i da bi se stvorio odličan krug kojem bi mogli da se pridruže i mnogi drugi, Ali, čak i tada, Srbija je u tržišnom smislu mala baza za modernu i savremenu umetnost, zbog čega treba misliti regionalno i internacionalno, jer se umetnost u velikoj meri tako i razvijala istorijski. Tržište, međutim, ne bi trebalo nikada posmatrati kao arbitra kvaliteta, premda može odražavati određene tačke pogleda u vezi sa ukusom. Tržište u umetnosti, kao i u bilo čemu drugom, u potpunosti je mehanizam zasnovan na ceni i želji, a ne na nekoj široj ideji o vrednosti, iako takva razmatranja mogu uticati na želju. Za mene su umetnički talenat i kvalitet određenog dela apsolutno fundamentalni, jer mnogi umetnici stvaraju odlična dela iako nemaju značajno mesto na tržištu.

- Možete li da objasnite malo detaljnije temu 56. OS “Ljubavni zanos” i šta Vi mislite da je uloga emocije u savremenoj umetnosti? Da li je umetnost moguće stvarati bez emocija?

D.E: Za mene je ideja emocija u umetnosti atraktivna i možda malo perverzna, staromodna - u vremenu u kojem se od umetnika očekuje da budu tako cool, teoretski i strateški orijentisani. To je lek u svetlu činjenice da mnogi umetnici cinično stvaraju radove kako bi dobili potvrdu od drugih ili izazvali pažnju na tržištu, umesto da traže sopstveni put. Voleo bih da ubacim notu “nevinosti” na izložbu i podstaknem opšti diskurs o umetnosti koja ističe radove koje oni koji ih stvaraju smatraju apsolutno neophodnim. Taj osećaj nužnosti ne tiče se samo lične volje umetnika, već zavisi i od svesti o vremenu i prostoru u kojem žive. A ako je delo dobro, ono će lako komunicirati sa drugima. Ja ne pišem ovde blanko ček za bujice romantizma - emocije mogu biti izražene u umetnosti na različite načine i izložba neće biti ograničena samo na ljubav (što bi bili strašno banalno), i to je pojašnjeno u konceptu. Koncentrišući se na emocije, ja mislim na ljudsko stanje – duhovno, egzistencijalno, moralno i metafizičko – zašto i kako ga umetnici izražavaju. Ne postavljam bilo kakva ograničenja, a verujem da je empatija središna tačka za brojne mogućnosti umetničkog izražavanja u bilo kojoj formi.

- Važite za velikog poznavaoca sovjetske i ruske avangarde, te moderne i savremene azijske umetnosti. Takođe, radili ste sa Bojanom Pejić izložbu “After the Wall: art and culture in post-Communist Europe” koja je premijerno prikazana u Moderna Museet u Stokholmu, a bila je jedno od prvih velikih istraživanja postkomunističke umetnosti. Da li se na umetnost na ovim prostorima i dalje gleda pre svega iz ugla specifičnih istorijskih okolnosti?

D.E: Svuda u svetu postoje posebne kulturne tradicije. Britanska umetnost je deo šire evropske tradicije, ali ipak ima niz osobenosti, delom zbog klimatskih uslova, ideoloških i drugih… U savremenom polju u širem smislu svi izgledamo isto, ali ako pogledamo malo dublje, ima i mnogo razlika. Svi smo morali doći odnekud, i to utiče na način na koji vidimo svet i izražavamo ga. Razočarava me to što na “zapadnoj” strani izgleda još uvek postoji mentalni nastavak podela iz vremena Hladnog rata na Istok i Zapad. Mislim da je to zbog toga što mnogi kustosi sa Zapada nisu spremni, ili nisu u mogućnosti da putuju i vide šta se događa, ili jednostavno nisu dovoljno radoznali. Naravno, ranija nestabilnost u regionu nije bila od pomoći.

- Na koji način ste upoznati sa novijom umetničkom produkcijom na ovim prostorima?

D.E: Poznajem lično mnoge umetnike, direktore muzeja i kustose u regionu i pokušavam da pratim glavne tokove  razvoja umetnosti, a posebno ću se potruditi da budem u toku svega zbog izložbe Oktobarskog salona.

- Najavljeno je da će na 56. OS učestvovati oko 50 umetnika koje ćete izabrati na osnovu konkursa na kojem mogu da učestvuju umetnici iz približno 50 zemalja. Koji će biti Vaši kriterijumi za izbor umetnika, s obzirom da je u tekstu konkursa uopšteno navedeno da moraju odgovarati temi i ideji 56. OS, koje se takođe mogu široko tumačiti?

D.E: Dva glavna povezana kriterijuma su kvalitet rada i relevantnost u odnosu na opštu temu izložbe. Takođe su važni prostori u kojima će izložba biti održana, jer mi je bitna sinergija radova i prostora u kojem su izloženi. Drugi (verovatno ograničavajući) faktor je, naravno, budžet.

- Oktobarski salon prvi put nije održan 2015. godine, a njegova transformacija u bijenalnu izložbu i način na koji je to urađeno izazvali su burne reakcije na umetničkoj i široj kulturnoj sceni. Da li su te okolnosti imale bilo kakav značaj za Vašu odluku da prihvatite poziv da budete kustos 56. OS i kakva je Vaša saradnja sa novim Odborom OS?

D.E: Nisam bio upoznat sa detaljima odluka u vezi sa OS, pa to nije uticalo na mene. Jedini moj interes prilikom odlučivanja da li da prihvatim ovaj zadatak bio je da napravim što je moguće lepšu i nezaboravnu izložbu.

Umetnički direktor 56. OS Dejvid Eliot je kustos, pisac i profesor moderne i savremene umetnosti, koji je rukovodio muzejima u Oksfordu, Stokholmu, Tokiju i Istanbulu. Bio je 2014. umetnički direktor IV Internacionalnog moskovskog bijenala mladih “A Time for Dreams”, ko-kustos izložbe “Pandamonium: New Media Art from Shanghai” i “Fragments of Empire” u berlinskom Momentumu, kustos izložbe “Art from Elsewhere. Art from British Regional Galleries” Hejvard galerije u Londonu… Predsednik je Odbora Triangle Art Network/Gasworks u Londonu i savetodavnog odbora Momentuma u Berlinu, te gostujući profesor na Kineskom univerzitetu u Hong Kongu.

Eliotovo posebno interesovanje je usmereno na sovjetsku i rusku avangardu, kao i na modernu i savremenu azijsku umetnost, o čemu je objavio i nekoliko knjiga. U periodu od 2008. do 2010. bio je umetnički direktor 17. Bijenala u Sidneju, a tokom 2011-2012 rukovodio je Bijenalom savremene umetnosti u Kijevu.

Eliotove izložbe “Fragments of Empire” i “Art from Elsewhere. Art from British Regional Galleries” biće predstavljene u SAD, Kini i Velikoj Britaniji u periodu od 2015. do 2017. Izložba “BALAGAN!!! Contemporary Art from the Former Soviet Union and Other Mythical Places” otvorena je 2015. u Berlinu, uporedo sa izložbama radova kineskih umetnika Zou Ksijaohua (Zhou Xiaohu) i Šena Šaomina (Shen Shaomin) u Berlinu, odnosno Guanzhou.

(SEEcult.org)