Slabo tržište umetnosti ugrožava srpske slikare

Bez pravog tržišta umetničkim delima, mali broj umetnika može da očekuje da će ikad moći da živi od prodaje slika.

Piše: Dimitrije Bukvić

Tri godine su prošle od kada je Srbija usvojila novi Zakon o kulturi koji je, između ostalog, trebalo da podstakne klonulo tržište umetninama. Ali danas se umetnici i vlasnici galerija slažu da se malo toga promenilo za gomile osiromašenih umetnika koje se bore za opstanak.

Neki od njih se žale da Ministarstvo kulture nema jasnu ideju kako da ustanovi profitabilno tržište umetninama, iako se to spominje kao jedan od strateških principa u Zakonu o kulturi.

U međuvremenu, mladim slikarima i vajarima sve je teže da izlože svoje radove u galerijama, koje uglavnom rade samo sa renomiranim, istaknutim umetnicima, čija imena su garancija za brzu prodaju.
Zbog toga, čak i kada mladi umetnici uspeju da prodaju svoja dela, oni to čine po najnižim mogućim cenama, što za posledicu ima otežano funkcionisanja tržišta umetnosti.

Zakon o kulturi, usvojen 2009, navodi podršku tržištu umetnosti, kao i sponzorstvu i donatorstvu, kao jedan od opštih kulturnih ciljeva čije bi finansiranje trebalo da bude obezbeđeno iz državnog budžeta. Ali zakon ne kaže precizno koje mere treba preduzeti da bi se pospešila ova trgovina.

Još jedan problem je i manjak saradnje ministarstava kulture, ekonomije i finansija na polju trgovine umetničkim delima.

Ministarstvo kulture opisuje Zakon o kulturi samo kao prvi korak ka uspostavljanju tržišta umetnosti. Ono takođe ističe da pravi rast tržišta umetnosti zavisi od brojnih faktora, nezavisno od onoga što vlada može da preduzme.

„Zakon o kulturi nije najvažniji dokument za razvoj tržišta umetnosti. Važnija od toga je pravna regulativa u oblasti ekonomske i fiskalne politike“, navelo je Ministarstvo za Balkan Insajt.

Umetnici u Srbiji ranije su se žalili u vezi sa poreskom  politikom. Za razliku od drugih evropskih zemalja koje imaju poreske olakšice za umetnička dela, posebno za direktnu kupovinu od umetnika, u Srbiji se porez ne umanjuje po osnovu kupovine umetnina.

Istovremeno, Ministarstvo kulture navodi da Zakon o kulturi treba da oslobodi državni budžet kada je reč o finansiranju kulture, kroz osnaživanje sponzorstava i donacija.

Bagatelne cene

U međuvremenu, odsustvo pravog tržišta umetnosti predstavlja problem za mlade umetnike i vajare čija imena i dela još nisu poznata, što ih čini neinteresantnim za većinu galerija.

Izuzetak je privatna galerija Zvono iz Beograda, koja od ustanovljenja 1993. radi isključivo sa mladim i nepoznatim umetnicima. Ovo je čini jedinstvenom u Srbiji.

Uz pomoć Ministarstva kulture, galerija prodaje i izlaže radove mladih umetnika u svom prostoru blizu Studentskog trga u centru Beograda.

Ljiljana Tadić, direktorka galerije, kaže da novac od Ministarstva pokriva oko trećine finansijskih potreba galerije.

Prema njenom mišljenju, ovakav iznos novca je očekivan kada se uzme u obzir teška ekonomska i politička situacija u Srbiji.

“Naša galerija je uvek imala podršku ministarstva za izlaganje dela naših umetnika izvan Srbije – u Beču, Moskvi, Majamiju i drugim gradovima gde smo predstavljali njihov rad”, rekla je Ljiljana Tadić.

Ona smatra da je osnovni problem srpskog neorganizovanog umetničkog tržišta u niskoj ceni po kojoj umetnici često prodaju svoja dela, kako bi zainteresovali kupce i kolekcionare za njih.

“Takvi umetnici prave velike kompromise samo da bi bili spomenuti kao deo neke kolekcije – ali to je pogrešan pristup”, smatra ona.

Umetnik i vajar Nikola Pešić (39) iz Beograda slaže se i kaže da prodavanje dela daleko ispod njihove prave vrednosti umanjuje uslove za nastanak ozbiljnog tržišta umetnosti u Srbiji.

„Za mlade autore je bolje da svoje novčanike napune radeći dodatne poslove umesto da smanjuju vrednost i cenu svojim delima“, kaže on.

Javne nabavke nisu rešenje

Iako nekoliko gradova kao što su Beograd i Pančevo organizuju javni otkup za umetnička dela, više nema otkupa umetničkih dela iz državnog budžeta.

Međutim, mnogi akteri umetničke scene ne misle da bi ovo značajno pomoglo.

Nikola Pešić i Ljiljana Tadić se slažu da ponovno ustanovljenje državnog otkupa ne bi pomoglo stvaranju tržišta.

Pešić kaže da takav otkup nije nepoželjan, ali jednoročne kupovine umetnina mogu služiti samo kao privremeni posdsticaj.

Ljiljana Tadić je još stroža i kaže da je sistem bio korumpiran i da je zato prilagođavao tržište u korist nekolicine dobro pozicioniranih pojedinaca sa dobrim političkim vezama.

Ona se seća da je pre više godina, kada je postojao državni otkup, puno umetnika zarađivalo i do deset puta više od takvih prodaja, nego od cene koju su očekivali da postignu u inostranstvu.

„To je bilo moguće, zahvaljujući njihovim privatnim dogovorima i poznanstvima sa članovima komisije“, objasnila je Ljiljana Tadić.

Ona kaže da bi umetnici trebalo da mogu da ostvare slične cene za slike sličnog kvaliteta, bez obzira da li se prodaju u galeriji, kroz otkup, ili se prodaju u inostranstvu i da je to „način da se stvori održivo tržište“.

Umetnost kao honorarni posao

Za sada, samo nekolicina srpskih slikara i vajara može da živi od svog rada. Većina mora da pronađe alternativne izvore prihoda, kaže Nikola Pešić, koji takođe radi kao novinar i prevodilac.

Jedan mogući doprinos njihovoj situaciji, kaže Ljiljana Tadić, bila bi finansijska pomoć od uspešnih komercijalnih kompanija, kao što je to u evropskim zemljama uobičajeno.

Do tada, podrška mladim umetnicima i pomoć u prikazivanju njihovih dela i dalje izgleda kao nemoguća misija.

„Morate imati problem sa glavom, u pozitivnom smislu – da bi se bavili mojim poslom“, našalila se Tadić.

Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.