Kakav nam donator treba?

Civilni sektor u kulturi na Balkanu ostao je bez jednog od poslednjih velikih donatora - Švajcarskog programa za kulturu (SCP), koji je proteklih 15 godina podržao više od 3.000 projekata sa više od 18 miliona evra. Odlazak SCP-a sa Zapadnog Balkana poklopio se sa zaoštravanjem finansijske krize u većini zemalja u regionu, koja je dodatno ugrozila godinama zanemarivanu nezavisnu kulturu. Završni, oproštajni događaj SCP-a, koji je okupio ovih dana u Sarajevu predstavnike više od sto organizacija, bio je prilika za rezimiranje iskustava, kao i za razgovor o perspektivi nezavisnih kulturnih scena u regionu koje imaju slične, ali i niz specifičnih problema.

Anketa portala SEEcult.org među okupljenim organizacijama pokazuje da se većina slaže da je SCP dobar primer stranog donatora u kulturi, pre svega zato što je imao kancelarije u regionu i samim tim dobro poznavao lokalne prilike i scenu. Takođe, pohvaljena je praksa finansiranja i malih i velikih projekata, kao i spremnost za prihvatanje promena tokom realizacije projekta, uslovljenih različitim faktorima. Za razliku od SCP-a, donatori koji nemaju kancelarije u regionu, kako je ocenjeno, deluju prevashodno iz sopstvene perspektive, pa i iz postkolonijalne pozicije.

Učesnici ankete izneli su i niz preporuka donatorima koji još deluju u regionu, među kojima je i Evropska kulturna fondacija (ECF), koja je najavila novi regionalni fond BAFC od jula.

Između ostalog, donatorima se preporučuje da partnerstva ostvaruju sa civilnim, a ne sa državnim sektorom, da više uvažavaju razlike između bivšeg jugoslovenskog prostora i ostatka jugoistočne Evrope, da finansiraju i “hladni pogon” organizacija u kulturi (strukturni troškovi) i stipendiraju njihove vodeće ljude, da ulažu u edukaciju domaćih donatora, gradske i državne administracije, kao i da vrše pritisak na države u regionu da snažnije podrže sopstvenu kulturu i obezbede sufinansiranje projekata koji su podržani od evropskih fondova…

Iskra Gešoska (Iskra Geshoska) - Kontrapunkt / Asocijacija nezavisne kulturne scene Makedonije Jadro, Skoplje

Živimo u vremenima kada su nam potrebne nove strategije otpora prema dešavanjima u našim državama. A događa se da državni aparati, kako u Makedoniji, tako i u ostalim balkanskim zemljama, ne podržavaju postojanje civilnog društva, pa ni postojanje nezavisnog kulturnog sektora, što sve zajedno znači da ne podržavaju demokratizaciju društva. Do sada je naše delovanje počivalo na sredstvima stranih donatora, jer naše države i naša društva nemaju osećaj za civilno društvo, a još manje za nezavisni kulturni sektor, taj kompleksni, hibridni, interdisciplinarni segment kulture.

Osluslušnuti lokalne potrebe

Strani donatori su onoliko koliko su mogli formirali granice nezavisne kulture, ali ostao je problem što su te granice danas zamagljene. Moj je utisak da su oni mapirali određene potrebe, ali isključivo iz sopstvene perspektive. Tačno je da su pokušavali da oslušnu potrebe u određenim kontekstima, ali su na kraju ipak pravili uravnilovku u ciljevima koji su bili ključni za razvoj regiona. Njihova podrška jeste bila važna, ali oni kao da su se u jednom trenutku zaglavili u svojim vizijama i konceptima, kao da su tokom godina prestali da budu otvoreni i da osluškuju naše političke potrebe. Ja kulturu čitam kao političku stvar, kao deo političkih procesa.

Donatori su napravili neke greške u koracima zbog kojih smo mi danas ostali zbunjeni, pošto smo prethodno istrošeni.

Počeli smo da propuštamo ono što je društvu zaista potrebno, a toga ima i mi imamo odgovornost prema našim društvima. A sve to smo uradili zato što smo bili prinuđeni, na ovaj ili onaj način, da uđemo u viziju donatora. Ne mislim da je loše da se konsultuje vizija drugog, pogled spolja, naravno da je to dobro, ali mora da postoji sinergija između vizije drugog i onog ko je u srži društva i njegovih potreba. Kod većine donatora malo je zakazao interes i sluh o participaciji naše vizije, potreba i ciljeva. Kao da je u svemu tome pobedila administracija.

Najveći problem je taj što je većina donatora, koji nisu otvorili kancelarije u regionu već su tamo negde, ne znamo gde, zauzela postkolonijalnu poziciju. Delimično je takva pozicija u redu, jer oni su bolji od nas u svim demokratskim procesima, čak i u procesima koji se tiču kulturne produkcije i savremenih praksi. Slažem se mi treba da učimo od njih. Ali, svejedno, oni moraju da shvate da ne mogu da budu postkolonijalni, a mi subalterni. To je problem. To nas vraća na početak. Dakle, strani donatori su sebe zaglavili u svojim konceptima i na taj način su zaglavili i nas.

Problem je i taj što nisu shvatili da naše države nikako nisu edukovane kako da nadopune onaj procentualni deo budžeta koji oni sami ne pokrivaju. Svima nama je jasno da strani donatori ne mogu da pokriju sve naše potrebe, ali njima nije jasno ponašanje naših administracija. Bila sam u Briselu na sastanku na kojem se službenici IPA programa čude i pitaju kako je moguće da nam naša vlada ne daje tako mali procenat onoga što nam oni daju. A ja se čudim, kako se to oni čude - kao da ne znaju s kim imaju posla. Zato kažem da su donatori zaglavljeni u svom svetu i otuda smatram da smo mi u postkolonijalnoj poziciji. A taj postkolonijali svet, to smo mi sa nezavisne scene, a ne državna administracija.

Moja poruka donatorima je da ostvaruju partnerstva sa civilnim sektorom, a ne sa državnim. Oni žele saradnju sa instutucijama, a ne shvataju da smo mi u drugačijem društveno-političkom kontekstu od njihovog i da ne smeju to da rade. Oni moraju do institucija da dođu preko civilnog sektora, jer samo tako će ojačati civilni sektor i samo tako će doći do demokratizacije društva. Pa, evo, i u Srbiji je otvorena vladina kancelarija za saradnju sa civilnim sektorom. To je obrnut proces, to je širenje državne administracije. Ne sme tako. Ljudi iz civilnog sektora moraju da budu nosioci tih procesa.

Nama ne treba ni slučaj da ljudi iz civilnog sektora budu deo državnog aparata, što se i u Srbiji dogodilo posle 2000. godine, kada je deo ljudi iz civilnog sektora prešao u državne institucije. Nama treba da civilni sektor aktivno participira u svim važnim političkim procesima. Ne da bude deo institucija, nego da aktivno participira, kao u Hrvatskoj. Hrvatska je najbolji primer. Tamo je nekolicina ljudi mukotrpno, ali konačno uspešno radila na razvoju. Oni ne ulaze u institucije nego su se izborili za participativnu ulogu unutar institucija, oni su spoljašnji članovi tima. Kultura Nova je bila velika bitka i ona danas nije samo primer u Hrvatskoj, ona je i evropski primer dobre prakse.

Evo, sad mi u Makedoniji imamo velike političke probleme. Paradoksalno, u ovih 20 godina sada su naozbiljniji, kada su ostali već sve to proživeli. Kažu iz Evropske komisije da nemamo jako civilno društvo. Naravno da nemamo, mi nemamo političke svesti da ga stvorimo, to vi morate. Da imamo političke svesti ne bismo bili tamo gde smo sada.

Darka Radosavljević Vasiljević - Remont / Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, Beograd

Moje iskustvo sa SCP-om vezano je za početni period njihovog delovanja, dok su još imali kancelariju u Beogradu, kada je Remont koristio male grantove koji su nam početkom 2000-ih puno značili. Mali grantovi bilo koje fondacije i danas puno znače, ali ništa bitno ne menjaju.

Neophodan hladni pogon

Šta je problem s grantovima? Problem je što se Remontu samo jednom početkom 2000-ih, iako dugo postoji, dogodilo da dobije neku vrstu operativnog granta. To je bilo vreme ozbiljne krize i postavilo se pitanje da li uopšte nastaviti ili ne. Tadašnja fondacija Kulturanova, iza koje su stajali Fond za otvoreno društvo i ECF, dodelila nam je trogodišnji operativni grant (oko 10.000 evra godišnje), što je presudno uticalo na naš opstanak.

Mislim da takvi grantovi koji su, uslovno rečeno, slobodniji, neopterećeniji, fleksibilniji, presudno mogu da pomognu organizacijama u stabilizovanju. Jedino u takvom slučaju ne bi se insistiralo na projektima koji često, priznajem, svi mi radimo samo zato da bismo obezbedili elementarne troškove, a u kojima ne samo da ne uživamo, nego ponekad čak i ne učestvujemo. Da bismo izbegli tu besmislenu, neprijatnu situaciju, mislim da bi bilo mnogo poštenije da se nekim organizacijama finansiraju operativni troškovi u periodu od nekoliko godina. To bi bila moja preporuka fondacijama.

Još jedna stvar je bitna. Nezavisna kulturna scena u regionu postoji dovoljno dugo da bi se znalo ko je ko na njoj i kakvi su kapaciteti ljudi. Mi stalno zaboravljamo da ne postoje organizacije bez individua, da ne postoji ništa bez ljudi koji imaju ime i prezime i koji su dosta toga već uložili u tu scenu. Ja trenutno nemam ideju kako voditi računa o ljudima, ali to mora da se radi kako bi celokupna scena uopšte opstala. Govorim krajnje sebično i sa vlastite pozicije, ali dobrodošle bi individualne stipendije ili neka druga vrsta podrške kako bi upravo oni koji su stubovi razvoja cele scene mogli bezbrižnije da se bave svojim poslom. Oko 30 ljudi u regionu se bavi stabilnošću po dve ili tri organizacije. To znači da, osim matične, učestvuju u radu i opstanku još nekoliko organizacija. Ako ste razapeti na dva ili tri polja, onda je jako teško. Milsim da bi trebalo na neki način identifikovati lične napore i tim ljudima omogućiti da lakše dišu. Drugim rečima, potreban je “hladni pogon” za organizacije, ali i za pojedince.

Što se regionalne saradnje tiče, trebalo bi osloboditi sve te stege koje nameću kriterijumi i propozicije konkursa i dopustiti ljudima da zaista izrode, stvore, sami predlože projekat koji žele da rade, a ne da rade na projektima na osnovu raspisanog konkursa i da se prilagođavaju kriterijumima i temama. Generacije se smenjuju, a izgleda da mi još uvek nismo sazreli za kontinuitet prenosa znanja. Ono što ja slušam danas, slušala sam pet godina unazad. Obično inicijativa kreće od nove generacije i preostaje vam tek da se pomalo nasmejete i kažete, u redu, shvatićeš, samo ti treba vremena. To je tako i teško da to možemo da izbegnemo.

Škeljzen Malići (Shkëlzen Maliqi) - Centar za humanističke studije Gani Bobi, Priština

Od svih stranih donatora na Balkanu švajcarska strategija je možda i najbolja - oni pomažu male projekte i u isto vreme kontinuirano podržavaju velike. I dobro je da su prepoznali velike projekte koji ne mogu da se stabilizuju u našim tranzicionim uslovima. SCP je, recimo, finansirao nastanak Asocijacije NKSS u Srbiji, ali i mreže organizacija Kulturni forum Kosova. Problem je što mnogim organizacijama nedostaje i infrastrukturna podrška. Ne možete da pravite ozbiljnu predstavu dok mislite na kiriju. Na Kosovu postoji zakon o saradnji privatnog i javnog sektora, ali je zaobišao kulturu zato što u nju niko neće da ulaže. Ni opštinske, ni centralne vlasti nisu zainteresovane da pomognu neke od projekata koji su se već etablirali. Izdvaja se tek po neko, poput Dokufesta u Prizrenu, koji kakvu- takvu podršku vlasti ima. Bilo bi idealno da evropske fondacije obavežu naše države da participiraju u kulturi.

Bitka stare i nove kulture još traje

Mislim da je i EU zanemarila kulturu, ma koliko bila striktna u nametanju nekih zadataka koji, konačno, mogu samo da nam koriste budući da nas nagone da razvijamo kapacitete. Tek u novije vreme u pojedinim dokumentima EU kultura je pomenuta kao prioritet. Evropa, nažalost, ne shvata jednu veoma bitnu stvar, a to je da je u svim našim eks-jugoslovenskim zemljama bitka između “stare” i “nove” kulture i dalje na sceni. Ne zaboravimo da su, na neki način, i ratovi počeli zbog stare kulture, starih kulturnih struktura, onih romantičara... Evropa to nikada nije prepoznala. Oni su formalno podržavali neki leteći cirkus jugonostalgije, sastajanje i uspostavljanje komunikacije na političkom i kulturnom nivou, ali nikada nisu zaista prepoznali borbu stare i nove kulture kao političku borbu. Bilo je dobro što je Evropa insistirala na regionalnoj saradnji, ali nije bilo dobro što je ta ista regionalna saradnja, upravo zbog njihovog insistiranja, nekad bila samo formalna.

Mislim da je veoma važno da se prepozna koje su te nove institucije kulture koje predstavaljaju novi kulturni kod koji ima budućnost, novi teatar, novi film, novi ples... Jer, upravo bi saradnja takvih inicijativa u celom regionu bila prirodna i neisforsirana. U saradnji s evropskim fondovima cela ta scena bi se unapredila. Moja preporuka je da jedna od glavnih strategija bude upravo to.

Na Kosovu, kao i u regionu, najveći sponzori kulture poslednjih decenija su Švajcarska i Norveška, i to ne samo kulture. Švajcarska uvek ima ambasadu i fond za razvoj, koji određen procenat izdvaja i za kulturu, plus fond za kulturu. A opet, nijedna od tih zemalja nije članica EU. Naravno da obe promovišu evropske vrednosti, to su bogate zemlje, ali su mnogo bolje postavljene u sferi kulture nego neke velike kulture unutar EU, koje su zapravo imperijalno opredeljene u odnosu na ovaj deo Evrope.

Mreža organizacija nezavisne scene pod imenom Kulturni forum Kosova formirana je 2012. godine i ima 24 članice. I moja organizacija, koja nije striktno kulturna, ali ima kulturne aktivnosti, deo je te mreže. Glavni cilj nam je da se izjednače privatni i javni sektor u budžetu. Dakle, ako postoji budžet za kulturu - da ne završi ceo u državnim, javnim institucijama kulture, nego da se respektuje i naš privatni kreativitet i da svi ravnopravno konkurišu za sredstva iz budžeta. Mi nemamo savet za kulturu, o svemu odlučuju ministar i njegovi pomoćnici, fondovi jesu mali, ali neka utakmica bude ravnopravna. Deo strategije je i nastup vani, dakle mreža više funkcioniše kao lobistička grupa, a svako umetničke projekte radi za sebe.

Stefan Šteref (Stephan A. Shtereff) - Informbureu Association / Nomad Dance Academy, Sofija

Moja preporuka donatorima je da konačno shvate da nas moraju razlikovati. Balkan jeste i Srbija, i Rumunija, i Bugarska, i druge zemlje, ali u svakoj od njih stanje je drugačije. Stranci nas gledaju kao da smo isti, njima verovatno i jesmo, ali iz toga proističu generalizacije koje su veštačke. “Jugosfera” je ključna reč. Iz perspektive Bugarske, a to je i ono što ja primećujem svaki put kada dođem u “jugosferu”, jeste vezanost ljudi za prošlost, ne samo političku, već zajedničku životnu prošlost u zajedničkom prostoru. To nas odmah, u samom startu čini odvojenim na Balkanu. Potrebe koje imaju tzv. jugosfera i tzv. jugoevropa, kojoj Bugarska pripada, različite su, bez obzira na sve sličnosti koje smo živeli.

Prepoznati šta je nezavisna kultura

Šta nam je trenutno najpotrebnije? Evo, na primer, trenutno nam je najpotrebnija edukacija domaćih donatora, službenika gradskih vlasti i ministarstava kulture. Nezavisna scena je za birokarte tek nekakva sumanuta priča. Oni nas vide kao ljude koji se oblače u second hand radnjama, liče na hipstere i prave umetnost. Naš imidž je u direktnoj suprotnosti sa onim što mi jesmo, onim što radimo i onim što želimo da damo društvu. Nezavisna scena mora da edukuje ljude kako bi im konačno bilo jasno ko smo mi, šta znači nova umetnost i kako da razlikuju dobar savremeni ples od lošeg savremenog plesa. Nama u ovom trenutku to mora da bude najbitnije. Novaca koliko-toliko ima, ali ako se dozvoli da se dobro i loše, novo i staro, tretiraju isto, džaba nam trud.

Grad Sofija izdvaja pola miliona evra za kulturu što, konačno, i nije tako loše. Republika takođe ima nešto novca. Ali, problem je što se grupa umetnika koja se bavi savremenim plesom javlja na isti konkurs na koji se javlja i folklorna grupa iz sela Negovan. Ne može tako, to su dve tačke gledišta. Najvažnije pitanje jeste kako naterati sistem da prepozna o čemu mi govorimo. Dakle, moja preporuka za donatore je da edukuju lokalne administracije u kulturi.

Što se regionalne saradnje tiče, jako je bitno da se događa iz pravih pobuda. Da se ne stvara veštački već da, poput Nomad Dance Academy, bude organska, proistekla iz istinske potrebe. Mi smo davno još počeli neformalno da sarađujemo. Ja sam jedno vreme radio u Narodnom pozorištu u Beogradu i to mi je omogućilo da upoznam ljude sa kojima ću se mnogo kasnije formalno umrežiti. Umrežavanje je baš ljudska stvar, ne ide na silu. Problem sa zajedničkom akcijom u regionu kako bi se stvari na polju nezavisne scene konačno uredile jeste u tome što svako tačno treba da zna šta hoće, što sada nije slučaj. Jer, uvek možemo da generalizujemo i kažemo kako moramo nešto da promenimo. Pitanje je samo, šta ti zaista želiš? Mi smo želeli prostor za savremeni ples i performans. Otišli smo u Gete institut u Sofiji, zatražili salu na nekoliko dana za sastanak, a kad smo im rekli zašto nam je potrebna, oni su nas podržali i sa nešto para kako bismo se svi okupili. Hoću da kažem da smo mi imali konkretnu potrebu i uspeli smo da je realizujemo. Sve zavisi od toga kakve ko potrebe ima. Očito je da se bavimo kulturom, ali i kultura je generalna stvar, tu su i socijalni i umetnički modeli, pa šta je onda potreba u stvari? Kad znaš koje su ti potrebe, kad imaš jasnu ideju, vizija se pojavi za tri dana i onda znaš šta radiš. Izgleda da mi nemamo zajedničku viziju.

Jelena Knežević - Teorija koja hoda (TkH), Beograd

Pre svega, bitno je da fondacije koje žele da podrže projekte na Balkanu imaju svoje lokalne kancelarije na ovim prostorima u koje će biti uključeni stručnjaci koji razumeju kontekst i prilike. Druga bitna stvar jeste da se ne prave političke podele Balkana, već da se dozvoli razvoj partnerstava koja su nastala prirodno i spontano. Bilo bi odlično kada kriterijumi konkursa ne bi bili deo političke agende, već kada bi proisticali iz stvarnih kulturnih potreba i problema s kojima se organizacije svakodnevno susreću.

Važnost regionalne i intersektorske saradnje

Nama je rad sa SCP kancelarijom bio dragoceno iskustvo i mislim da je to veoma dobar primer iz prakse koji može da posluži kao uzor. Tu pre svega mislim na ljude iz SCP kancelarije koji su vodili projekte. Oni se nisu ograničili na puko administriranje, već su puno radili s nama na jačanju naših kapaciteta i razvoju samog projekta. Između ostalog, grant je pružio dugoročno finansiranje i pokrivanje plata i tih tzv. opštih troškova, što je veoma značajno za organizacije na nezavisnoj sceni.

Neke konkretne preporuke budućim fondacijama na Balkanu mogle bi da budu: da se pored kriterijuma regionalne saradnje, uzme u obzir i kriterijum intersektorske saradnje - saradnje javnih institucija i nezavisnih organizacija, organizacija iz kulturnog i edukativnog sektora i sl, zatim da se podrže projekti, ali i da se sama fondacija aktivno uključi u uspostavljanje partnerskih odnosa sa lokalnim organima vlasti na sistemski i proceduralan način, kao i da izdvajanja budu pre svega namenjena umetničkom stvaralaštvu, jer je, kako je rečeno i na ovom skupu, kreativnost ono što menja društvo na bolje.

Biljana Tanurovska Kjulavkovski - Lokomotiva /  Nomad Dance Academy, Skoplje

Meni je upravo SCP primer kako fondacija treba da radi zbog kreiranja svoje politike na participativnom modelu, što znači da su uvek otvoreni da čuju kakve potrebe imaju kulturni radnici i sam sektor. Nekoliko puta su uradili istraživanja i monitoring, na osnovu čega su proširivali, menjali ili na neki drugi način sređivali svoj program. To je osnovna stvar koju bi trebalo da radi bilo koja fondacija. Distanca između fondera i stejkholdera je odavno prevaziđena.

SCP je probleme unutar projekta partnerski rešavao. U tom smislu, njegov način funkcionisanja, institucionalizovanje njegovih praksi, stvari su koje smatram da su najbitnije.

Prepoznati i reagovati na potrebe scene

Moja preporuka budućim fondacijama na Balkanu jeste i da paralelno rade na dve stvari - na onome gde već postoji potencijal kako bi se razvijao i dalje, ali i da brzo reaguju na simptome koji se iznenada javljaju u sektoru. Mislim na simptome kao što je advokasi (advocacy/zagovaranje). S druge strane, ne bi trebalo da zapostavljaju dugoročne inicijative i projekte koji zahtevaju kontinuitet u radu, kako bi imali više efekta i kako bi oslobađali širi prostor delovanja u umetnosti i kulturi. U takav koncept ulazi nekoliko različitih instrumenata - višegodišnje finansiranje određenih projekata, ali i finansiranje malih akcija koje bi odgovorile na simptome koji se povremeno javljaju, ali i potrebe manjih organizacija i grupa.

Dalje, stvarna potreba za “hladnim pogonom”, za infrastrukturnom podrškom, zaista postoji, ali ne mislim da jedan donator može da odgovori na sve. Donatori bi, eventualno, mogli da nam obezbede sredstva da preko zagovaranja ili sličnih akcija intervenišemo u svojim prostorima kulture, kod svojih vlada, da se za “hladni pogon” borimo na domaćem terenu, a da oni i dalje podržavaju programe.

Govorim iz ličnog iskustva. Mi smo dobili jedan takav grant u Makedoniji koji nam je omogućio da se zaposlimo, da imamo novac za prostor, i to nam je zaista olakšalo život. To zaista daje mogućnost da budeš produktivan, da radiš normalno. Ali, mislim da nam je takva politička sigurnost potrebna u našim zemljama. Jer, ako ti jedna adresa da sve, onda nisi decentralizovan u svojoj politici, već se tvoja politika svodi na politiku tog jednog donatora.

Što se regionalne saradnje tiče, postoje dobre inicijative mreža i one svakako treba da produže svoj rad, s tim što bi svako trebalo da zadrži svoju politiku, a takođe da zaboravi na globalne mreže. Verujem samo u specifične mreže koje objedinjuju ljude sa specifičnim potrebama.

Zoran Pantelić - Centar za nove medije Kuda.org, Novi Sad

Moja preporuka fondacijama je svakako dodeljivanje strukturalnih grantova, na osnovu dosadašnjih rezultata. Postoje takvi modeli u Evropi. Takvi grantovi bi pomogli ljudima da izađu iz tunela aplikacija. Ovako, stalno si u nekakvoj motorici, kao da neprekidno radiš sklekove i primaš birokratski rečnik. Ovakvim grantovima bi se i birokratija smanjila, ljudi bi bili opušteniji, mogao bi nekoliko meseci da odeš u sasvim drugi fokus, da zaista radiš ono što hoćeš da radiš, zbog čega, konačno, tvoja organizacija i postoji.

Potrebno više poverenja

Takođe, bilo bi dobro da nekoj fondaciji možeš da se prijaviš i da više ništa ne dokazuješ, uvek i uvek iznova. Ja znam odakle ta potreba proizilazi. EU je pravila te kratkoročne varijante, evaluaciju i uvezivanje više partnera, jer je to bio aparat kontrole eventualne zloupotrebe. Ali, kada neko živi toliko godina u polju, potpuno je suludo da uvek iznova papirologijom, popunjavanjem formulara, dokazuje ko je, šta je i koliko je uradio. Aparat je, jednostavno, represivno napravljen. Okvir utvrđivanja pravila dodele sredstava zapravo je bilo sprečavanje zloupotreba. Retke su situacije da neko dobije grant na osnovu dosadašnjih zasluga, poput SCP-ovog.

O čemu se radi? Kao da nedostaje poverenje u ljude koji su u polju, što je suludo. Ja to osećam kao stalnu tenziju, konstantno nepoverenje u ljude unutar umetničke produkcije. Moja preporuka su dugoročni strukturalni grantovi.

Takođe, moglo bi da se ulaže u pravljenje prostorne infrastrukture, u finansiranje prostora koji bi imali, recimo, deset ateljea, koje bi umetnici mogli da koriste za realizaciju sopstvenih ideja. Za same umetnike veliko rasterećenje bi bilo da dobiju novac za ideju, uz sva moguća smanjenja administrarivnog, birokratskog momenta.

Marijana Cvetković - Stanica - servis za savremeni ples / Nomad Dance Academy, Beograd

Generalno, kod nas nedostaju strukturalni grantovi koji omogućavaju organizaciji da neko vreme stabilno može da radi, kao i grantovi za različita istraživanja u kulturi koja kao krajnji rezultat nemaju proizvod, produkciju.

(Ne)fleksibilnost donatora

Takođe, nedostaju programske šeme koje omogućavaju da se unutar projekta dešavaju procesi čiji se kraj ne zna unapred. Govorim o projektima u kojima je moguće iznenađenje. Potrebni su nam otvoreni formati u kojima je dozvoljen slobodniji proces rada za koji se rezultat ne može znati unapred kako bi bio naveden u aplikaciji.

Mi u Nomadu se stalno borimo s tim, pravimo takve predloge projekata koji nas ne obavezuju da uradimo baš određenu stvar, zato što znamo šta zajednički proces rada različite stvari može da izrodi.

Upravo zato nam je iskustvo sa SCP-om bilo dragoceno. Događalo se da predložimo promenu i da je oni prihvate. Bili su dovoljno otvoreni, senzibilisani za to šta se dešava na terenu, imali su razvojni odnos prema projektu. Takav pristup ih je činio drugačijim od ostalih.

Bari Zenelaj - Akademija za trening i tehničku asistenciju, Prizren

Naš najveći problem su teški donatorski kriterijumi kojima je naporno udovoljiti i zahtevna administrativna procedura. Pitanje procedure sa Evropskom komisijom, koja je poput doktorske disertacije, pokretano je na nekoliko regionalnih konferencija. Nama ne preostaje ništa drugo nego da se prilagodimo tim zahtevima, odnosno bavljenje tim administriranjem smisleno je utoliko što nemamo nikakvog drugog izbora.

Dupli standardi

Problem je, a kod nas se to često događa, što - kada se grant završi, prestane i aktivnost organizacije. Većina radi isključivo novcem koji dobije po projektu, niko nema svoj fond.

Moja preporuka donatorima je da reše dva problema. Prvi je tih 20% po projektu koje organizacija sama treba da nađe od domaćih fondova koji ne postoje. Možda i postoje, ali država ih ne daje za kulturu zbog predrasuda prema nezavisnom sektoru. Ne preporučujem ukidanje tog procenta, već njegovo smanjenje na 5%.

Što se kriterijuma tiče, donatorima bih preporučio da ih približe kriterijumima koji važe za nezavisni sektor unutar EU. Kriterijumi za organizacije unutar EU nisu isti kao za nas na Zapadnom Balkanu. Ovde je procedura voluminozna i kriterijumi su strogi. Kad smo nedavno na jednom sastanku sa službenicima Evropske komisije postavili pitanje kriterijuma, dobili smo objašnjenje da su u pitanju sredstva poreskih obveznika unutar EU i da one koje daju nama moraju da pravdaju svojim građanima. Ja ne znam koliko smo mi zaista sposobni za osvajanje tih grantova, ali treba se trudimo, jer nam ništa drugo ne preostaje.

Moja organizacija je dobila takva dva granta, ali bilo je zaista teško. Pošto smo ih dobili, bilo nam je još teže. Postoji procedura stalnog izveštavanja i taman kada pomisliš da si je završio, oni traže neki dodatak. Troši se puno energije u kancelariji, umesto da se troši na aktivnosti. Problem je i taj što nikada nisi siguran koje troškove će priznati. Može se dogoditi da neke račune ne priznaju, pa moraš da nađeš novac i da ga vratiš.

Aleksandar Đerić -Academica, Beograd

Regionu je neophodno povezivanje kreativnog tržišta, kulturnih dobara i usluga, koje bi trebalo sprovoditi na nivou gradova. Moja preporuka finansijerima je da ojačaju one organizacije koje rade na očuvanju kreativnih ljudskih resursa, zbog procesa odliva kreativnog intelektualnog kapitala u veće gradove i van regiona, kao i da finansiraju one aktivnosti koje vode razvoju izvozno orijentisanih proizvoda i usluga kao što su dizajn, film i IT sektor. Ja scenu vidim kroz kreativne kulturne industriije zato što su javne politike i kulturne politike polje uzaludnog delovanja. Političke elite u njima ne dozvoljavaju promene. Ako i dozvoljavaju, to su onda promene kontrolisane od političkih elita i okrenute očuvanju njihovih interesa i postojećih centara moći.

Pravo na kulturu i razvojne šanse

U kreativnoj industriji nije najbitnije tržište, već očuvanje ljudskog kapitala. Tržišna logika nije prijemčiva ni političarima, ali je u okviru nje mnogo lakše naći logiku saradnje i investitore, nego u oblasti javnih politika gde imate ili donatore koji sprovode svoju politiku ili imate rđavu upravu koja ne želi promene.

Zbog promene paradigme kulture u poslednjoj dekadi, moja preporuka organizacijama je da ubuduće treba da deluju na dve glavne misije - na afirmisanju prava na kulturu i na prepoznavanju razvojne šanse kroz kreativne industrije. Pravo na kulturu, demokratsko načelo u kulturi, znači da građani i publika imaju pravo na kulturnu participaciju. Uloga tzv. tradicionalnih neprofitnih organizacija jeste da kroz kulturnu participaciju i produkciju imaju uticaj na kulturnu politiku. S druge strane, preduzetnički model u kulturnim organizacijama i EU trasira kroz novi budžet 2014-2020 (Kreativna Evropa). Ne smemo da zaobiđemo činjenicu da se kultura, nažalost, i dalje meri kroz ekonomske indikatore, broj zaposlenih i učešće kreativnog sektora u bruto nacionalnom proizvodu.

Što se regionalnog umrežavanja tiče, mislim da te dve grupe organizacija u kulturnom sektoru (gde je jedna okrenuta pravu na kulturu ili kulturnoj participaciji, a druga preduzetništvu u kulturi i kulturnim industrijama) ubuduće treba da, svaka u svojoj sferi interesa, rade na povezivanju i umrežavanju. Prva, da bi se omogućila kulturna razmena između država u regionu i na taj način možda zajednički uticalo na regionalne kulturne politike, u šta baš nisam siguran. Druga grupa organizacija bi trebalo da se orijentiše na biznis modele saradnje, odnosno zajednička ulaganja, usluge i događaje, poput festivala i sajmova, kao i na povezivanje kroz biznis modele, kao što su klasteri i privredne komore.

Akademika smišlja načine da pokrene takvu jednu inicijativu, a zasad radimo obuke za preduzetništvo u kulturnim industrijama. Naše iskustvo, nakon desetak obuka, jeste da ljudi, organizacije ili male preuzetničke radnje, treba da preuzmu odgovornost nad svojim proizvodom. To je ono što se trenutno ne dešava. Generalno, nama nedostaje preduzetnička kultura i nedostaje nam preduzetnička svest. O tome govori i naše izdanje “Preduzetništvo u kreativnom sektoru, kako izaći iz sopstvenih ograničenja” Marine Delić. Autorka govori o tome zašto su svi učesnici seminara kreativni i imaju potencijal ali nemaju šansu za uspeh. Rešenje je, naravno, u metodama postavljanja ciljeva i promene preduzetničke svesti.

Tačno je da je tržište ovde u fazi inkubacije, ali i takvo kakvo jeste može da propadne zato što je malo. U čemu je onda smisao? Stvar je u tome da tržište ne može da nastane nekakvom uredbom. Da bi taj proces uopšte krenuo, neko mora da ga započne. Upravo je uloga organizacija u kulturi da razviju taj novi pravac, da naprave lanac, jer nije dovoljno nešto napraviti, proizvesti, treba ga i prodati.

(SEEcult.org)