Zaboravljena zemlja
Izložba fotografija “Zaboravljena zemlja” Predraga Trokicića, najaktivnijeg fotografa-saradnika Peščanika, biće otvorena 16. februara u Kafeu 16 na Dorćolu, koji tom postavkom započinje izlagačku aktivnost, a zamišljen je kao mesto sa misijom da pomogne zapošljavanje nekadašnjih korisnika Svratišta u Beogradu, pružajući im obuku i praksu za konobare i barmene.
Trokicić je na Peščaniku objavio više od 900 fotografija koje beskompromisno skidaju mistifikaciju sa svakodnevnih prizora. Umesto da od njih pravi uobičajen dokument, oni postaju metod za otkrivanje skrivenih mehanizama moći jedne zemlje.
Prema rečima Svetlane Slapšak, Trokicićeve fotografije odlikuje antropološko i etnografsko bogatstvo, predstavljajući znak nedvosmislene društvene angažovanosti, ili iskrene ganutosti nad životnim realnostima.
“Pogled Predraga Trokicića svedoči o nezamislivoj bedi, ali istovremeno o snalaženju, o ritualima, o izdržljivosti, o blescima kreativnosti koji sijaju po ivicama ruševina. Osnove koje su držale svet su možda propale, ali život nije. Pogled Predraga Trokicića nesumnjivo navodi na razmišljanje o uzrocima, o odgovornosti, o mogućnim verzijama, o ogromnom gubitku. No pre svega, tera na razmišljanje šta se može učiniti sa dubokom Srbijom, izvan fraza, mitova, politikantstva i eksploatacije; šta se može izvući bez štete i bola iz artritičnih prstiju staraca, šta naučiti o njihovom načinu prevazilaženja nemaštine, izolovanosti, utučenosti. Jer, oni se često osmehuju, ne samo zato što gledaju u kameru, već i zato što što nas izazivaju da budemo isto tako izdržljivi, do kraja. Vrlo često, naime, fotografije Predraga Trokicića svedoče o nečemu što bismo mogli nazvati spontanom umetnošću, bljeskom samosvesne subkulture, željom za ukrašavanjem skromnim sredstvima koja su na raspolaganju. Veština, zanat, radost stvaranja rukama, sve je još tu, upotrebljivo i poučno. Ako rata ne bude”, navela je Svetlana Slapšak u tekstu na Peščaniku, dodajući da je boja centar poetike fotografske umetnosti Trokicića, koja retko priziva pokret, već najčešće fiksira stanje, zamrznut trenutak, posledicu istorije. “To jeste arte povera, no daleko od ačenja i traženoga: siromašna, jer takav je njen objekt”, dodala je Slapšakova.
Branislav Dimitrijević naveo je za Trokicića da nije ni umetnički, ni dokumentarni fotograf. Nije “umetnički”, kako je naveo, jer isuviše kritički misli da bi se povinovao blaženom zaboravu društva i lažnoj pompi svog “umeća”. Nije “dokumentarni”, jer zna da fotografija nikada nije čisti i verodostojni dokument – ona je uvek posredovana nekom estetikom, nekom formom koja za nas ima svoje “ovde” i svoje “sada” – a ako ništa drugo, bar svojom geometrijom, bojama koje okidaju naša raspoloženja, fakturama i teksturama koje nam se čine na dohvat ruke, ali nikada zapravo i opipljive.
Rođen 1965. godine, Trokicić živi u Negotinu, a bavi se fotografijom četiri godine. Samostalne izložbe imao je u Kafe-galeriji Meduza u Beogradu (2015) i Domu kulture u Negotinu (2017), a učestvovao je i na Bijenalu minijature u Gornjem Milanovcu 2016, na izložbi “Negotinski umetnici i kolekcija dela iz fonda Doma kulture” i na kolektivnoj izložbi negotinskog Foto-kluba.
(SEEcult.org)
