Medijska (ne)vidljivost kulture

Da je kultura u medijima u Srbiji skrajnuta i da nema značaj kakav zaslužuje odavno je poznato, a na koji način je moguće popraviti to stanje i dalje je prilična nepoznanica, pokazala je završna diskusija konferencije o kulturi u digitalnoj eri, koju je Britanski savet u Beogradu organizovao u saradnji s Ministarstvom kulture i informisanja.

Zaključci dvočasovne rasprave, koju je 13. juna moderirao ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, biće naknadno objavljeni, a neformalno je ocenjeno da se odgovor na pitanje medijske vidljivosti kulture mora pronaći zajedničkim naporom svih koji su odgovorni za postojeće stanje – od državnih institucija na svim nivoima, preko samih ustanova kulture do medija.

Tasovac je rekao da je panel diskusija “Kako unaprediti poziciju kulture u medijima?”, u kojoj su učestvovali urednici kulturnih rubrika i predstavnici kulturnih institucija, važna kao početak razgovora o problemima.

Onima koji su očekivali da će odmah doći do rešenja Tasovac je izrazio je “duboko saučešće”.

Prema njegovim rečima, pitanje je i da li postoji višak kulture, a manjak medija, ili višak medija, a manjak kulture. Takođe, pitanje je da li ima konkretnih, društveno odgovornih i u praksi primenljivih rešenja. Kao svojevrsnu osnovu za odgovor na ta pitanja, Tasovac je istakao značaj novih medijskih zakona, koji definišu šta je javni interes u informisanju.

U raspravi su se urednici kulture požalili da su njihove rubrike skrajnute u medijima u kojima rade, te da često nemaju ni dovoljne tehničke kapacitete - zbog prioriteta koji se daju političkim i drugim događajima. Poseban problem imaju sa finansiranjem sadržaja kao što su umetničke kritike, koje su gotovo prognane iz masovnih medija.

S druge strane, predstavnici kulturnih institucija požalili su se na nedolazak medija na događaje koje organizuju, pa i na teškoće plasmana saopštenja koja šalju.

U diskusiji se postavilo i pitanje poštovanja autorstva PR tekstova u medijima, kao “gotovih informacija” koje se objavljuju po principu copy-paste. Više urednika ukazalo je, međutim, da bi PR tekstovi trebalo da budu samo jedan od izvora medijskog sadržaja, odnosno osnova za dalje istraživanje.

Urednica kulture u dnevnom listu “Politika” Marija Đorđević rekla je da su PR saopštenja nafilovana i gotovo u svakom se tvrdi da je reč o nekom “naj” događaju. “Ništa mi ne znači informacija da je nesvakidašnji događaj”, rekla je ona, ocenjujući da pozicija kulture može da se unapredi samo u medijima u kojima još postoji, a takvih je danas u Srbiji svega nekoliko.

PR Narodnog muzeja Lidija Ham rekla je da službama za odnose sa javnošću sigurno imponuje kada mediji objave njihova saopštenja “od A do Š”, ali je dodala i da to dugoročno nije dobro, jer bi u tom slučaju došlo do unifikacije medijskog prostora u oblasti kulture.

Da institucije kulture ne treba da se oslone samo na medije ukazala je PR Muzeja istorije Jugoslavije Ana Radić, ističući da bi trebalo da se prilagode svim mogućim formatima medijske prezentacije.

Institucije iz gradova u unutrašnjosti posebno su negodovale zbog nemogućnosti plasmana svojih sadržaja u prestoničkim medijima, a požalile su se i na mrežu dopisnika kojima su, “prepuštene na milost i nemilost”, jer prate u kulturi samo ono što ih lično interesuje iz nekog razloga.

U diskusiji je više puta ukazano i na probleme koji su u vezi sa finansijskim mogućnostima - bilo medija, bilo institucija - da unaprede poziciju kulture u javnosti.

Miljana Maglovski iz Radio-televizije Vojvodine rekla je da često nema dovoljno kamera da se pratili događaji iz kulture, jer primat imaju dnevni politički događaji.

Odgovorna urednica Redakcije za kulturu Radio-televizije Srbije Mirjana Bjelogrlić rekla je da su se njeni saradnici do pre godinu dana i pokretanja “Kulturnog dnevnika” osećali kao prosjaci.

“Bili smo kao sekta hrišćana koji se skrivaju po katakombama”, rekla je ona.

Na osnovu uvida u kataloge stranih televizija, Mirjana Bjelogrlić je rekla da je pitanje kulture opšti problem u svetu, i da se ona sve više zamenjuje zabavnim programima (lifestyle, entertainment…).

Između ostalog, rekla je da ni RTS nema novca za honorare za umetničku kritiku u “Kulturnom dnevniku”, koja je bila predviđena.

Vesna Milosavljević iz portala SEEcult.org navela je primer produkcije umetničkih kritika u okviru projekta “Criticize This!” koji je angažovao mlade autore pod mentorstvom nekih od nauglednijih kritičara u regionu, a njihovi tekstovi objavljivani su kao podlisci u "Novostima" u Hrvatskoj, "Pobjedi" u Crnoj Gori i "Danasu" u Srbiji da bi doprineli prisustvu te forme u medijima. Slično je bilo i s produkcijom analitičkih tekstova o problemima kulturnih politika u regionu, realizovanom u partnerstvu sa BIRN-om.

Pitanje odustva kulture u medijima, kako je rekla, trebalo bi postaviti vlasnicima medija, a ne urednicima kulture, koji su nemoćni da utiču na poslovnu politiku glasila u kojima rade. Takođe, kulturne institucije bi trebalo da razviju svest da, zahvaljujući tehnološkom razvoju, i same postaju vrsta medija - posredstvom svojih sajtova i društvenih mreža, zbog čega bi trebalo maksimalno da ih iskoriste.

Kao primer pokušaja rešenja odsustva kulture u medijima, ona je navela konkurse u Hrvatskoj koji se raspisuju za neprofitne medijske inicijative i za autorsku produkciju sadržaja u kulturi koji obavezuje medije na objavljivanje.

Na odsustvo umetničke kritike u medijima ukazao je i profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Ivan Medenica, predsednik Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, koji je rekao da se prostor za kritiku smanjuje po formi i u medijima u kojima postoji, pa i sam često iz tog razloga menja redakcije sa kojima sarađuje.

Medenica je predstavio ukratko i projekat “Kritičarski karavan” koji je posvećen produkciji kritika o pozorišnoj produkciji van Beograda i Novog Sada, a kao pozitivan primer učešća u mentorskoj edukaciji pozorišnih kritičara pomenuo je “Criticize This!”, ukazujući ujedno da se gotovo niko od talentovanih polaznika tog projekta ne bavi pisanjem, jer nema medijskog prostora. S druge strane, kako je naveo, ostrašćeno pišu ljudi koji bi išli na etički sud da su članovi Međunarodnog udruženja pozorišnih kritičara.

Medenica je istakao i važnost digitalnih medija, jer komercijalni mogu i da ukinu potpuno kulturu i na njih se zakonski u tom pogledu ne može uticati.

Na ovim prostorima, međutim, seljenje kulture na veb i pravljenje portala nije do te mere zaživelo, dok u regionu u tom pogledu ima nekih od najrelevantnijih adresa na internetu, rekao je Medenica, koji je naglasio i da blogovi nisu umetničke kritike, jer je neophodno da postoji neka vrsta uredničke instance.

Medenica je istakao i da umetnička kritika u mnogim zemljama opstaje pre svega zahvaljujući Ministarstvu kulture, jer predstavlja javni interes.

“Neko će reći zašto tražite novac samo od Ministarstva, ali ko će se od pozorišta reklamirati recimo na SEEcult-u ako se tu objavi negativna kritika o nekoj predstavi”, rekao je Medenica i naveo primer kritičara u Kanadi koji je dobio otkaz samo zbog dve kritike o pozorištu koje je platilo oglas u mediju u kojem je radio.

Na važnu ulogu Ministarstva u unapređenju pozicije kulture u medijima ukazao je i glavni i odgovorni urednik FoNeta Zoran Sekulić.

“Neopravdano je izostavljeno Ministarstvo kulture iz cele priče”, rekao je Sekulić i postavio pitanje ministru šta je urađeno u pogledu prioriteta koji su proklamovani (jačanje institucija, profesionalizacija i transparentnost). Od te tri stvari u velikoj meri zavisi i pozicija kulture u medijima, rekao je Sekulić, dodajući da je “pitanje od milion dolara” kako pomiriti javni interes i tržište.

Prema rečima Sekulića, koji je na čelu Asocijacije medija, ove godine je zabeležen pad ukupnog tiraža štampanih medija na ispod 500.000, što znači da svega oko osam odsto građana kupuje novine.

Urednik kulture u tiražnom “Blicu” Milojko Božović rekao je da je čitanost vesti iz kulture u tim novinama mala i da kultura nema zagarantovano mesto na naslovnoj strani, a kada se to desi, na internet izdanju se poseta strani kulture i dvostruko poveća. Samo dva teksta iz kulture bila su do sada među najčitanijim na sajtu “Blica” – intervju sa frontmenom Partibrejkersa Zoranom Kostićem Canetom, koji je imao za dva dana oko 100.000 čitanja, i priča Vojislava Brajovića o “Otpisanima”.

“Možda bi neko rekao da je to senzacionalizam u kulturi, ali ta dva teksta su podigla čitavu rubriku”, rekao je Božović.

Tasovac je rekao da je jako važno da kultura opstane baš u štampanim medijima, jer informacije u njima još uvek imaju poseban značaj na ovim prostorima.

U diskusiji je u tom pogledu posebno istaknut značaj “Politikinog” subotnjeg “Kulturnog dodatka”, pa je Ministarstvo kulture pozvano da ga proglasi za kulturno dobro kako ne bi bio ukinut u slučaju prodaje “Politike”.

Panel diskusija organizovana je u zavrsnici dvodnevne konferencije “Marketing i komunikacije ustanova kulture u digitalnoj eri” koju je organizovao Britanski savet, u saradnji sa Ministarstvom kulture i informisanja, a okupila je domaće i britanske predstavnike institucija kulture, medija i PR stručnjake koji su kroz panel diskusije i predavanja analizirali poziciju različitih institucija kulture i predstavili primere dobre prakse.

(SEEcult.org)