Gruzijski Onjegin
Dramsko pozorište u Tbilisiju koje nosi ime slavnog gruzijskog, ruskog i sovjetskog pozorišnog i filmskog reditelja Konstantina Aleksandroviča Mardžanišvilija (1872-1933) često postavlja dela iz ruskog klasičnog
repertoara, a pored tri drame Antona Pavloviča Čehova, nedavno je repertoar proširen još jednim ruskim komadom - mlada rediteljka Irina Gačečiladze postavila je na scenu Puškinovog “Evgenija Onjegina”.
Dramsko pozorište u Tbilisiju koje nosi ime slavnog gruzijskog, ruskog i sovjetskog pozorišnog i filmskog reditelja Konstantina Aleksandroviča Mardžanišvilija (1872-1933) često postavlja dela iz ruskog klasičnog
repertoara, a pored tri drame Antona Pavloviča Čehova, nedavno je repertoar proširen još jednim ruskim komadom - mlada rediteljka Irina Gačečiladze postavila je na scenu Puškinovog “Evgenija Onjegina”.
Irina Gačečiladze, inače umetnički izdanak ruske pozorišne škole, već je skrenula pažnju na sebe postavkom Mocartovog “Don Žuana” na sceni Jermenskog akademskog teatra opere i baleta “Spendiarov” u Jerevanu.
Ruska pozorišna kritika konstatuje da sam pokušaj postavljanja na gruzijsku scenu tako složenog književnog dela, koje je svojevremeno nazvano “enciklopedijom ruskog života”, zaslužuje uvažavanje i pohvalu. Uz to ide odmah i ograda: ne bi se moglo reći da to uvažavanje zaslužuje i scenski eksperiment Irine Gačečiladze.
O vernosti fabuli svima poznatog “Evgenija Onjegina” u toj gruzijskoj predstavi ne može biti ni govora. Ali rediteljka očigledno tome nije ni težila, već je publici predstavila pozorišni produkt “a la-rus”, primećuje “Nezavisimaja gazeta”.
Na sceni je otvoren ceo paket “ruskosti”: kao na smotri narodnih pesama i igara, čak se i Onjegin (Dimitrij Tatišvili) upušta u zanosan ples sa Olgom (Lela Maburašvili). Šareni kostimi, čiji je autor je sama rediteljka, stilizovani su kao lutke matrojške, neobične pletene perike, među kojima se ističe sjajna, raskošna crveno-riđa kosa Tatjane Larine.
Poetiku modernog teatra rediteljka objašnjava rečima da niče novi tip glumačke prisutnosti na sceni, a to znači i drugo pozorište.
U predstavi kao da i nema dekora, pošto elemente scenografije čine sami kostimi. Na Tatjaninoj haljini čak je naslikana i fotelja-ljuljaška. Tu je i “zvučna” dekoracija: nema prozora, ali se čuje kako se on otvara, prozor se pretpostavlja, ali fizički ne postoji - zvuci dočaravaju nepostojeću scenografiju. U takvom dekoru razvija se fabula velikog romana. Pali se video projektor i na scenu izlazi Onjegin. On se i doslovno rađa tu, pred očima publike, iz izbirljive mašte tvorca predstave i otuda ima malo čega zajedničkog sa klasičnom predstavom Onjegina.
Predstava pozorišta “Mardžanišvili” ima samo neke dodirne tačke sa romanom i one se nikako ne svode na prostu fabulu. Međutim, Puškinov genije se ipak probija i nastanjuje na sceni u tekstu koji izogovara zabavni lik učenog Mačka, čija je uloga da čita u originalu stihove velikog pesnika. To je prepredeni, mudri mališa (u interpretaciji Iraklija Čolokašvilija), koji komentariše i emotivno ocenjuje peripetije sižea, preživljavanja Onjegina, Tatjane Larine, Lenskog, najpopularnijim stihovima Aleksandra Sergejeviča. Iza učenog Mačka se, što je više nego očigledno, skriva sam pesnik, sa svojom ironijom, samoironijom, radošću i tugom.
U društvu tog novog lika, učenog Mačka, nekako se drugačije prihvataju junaci tbiliske predstave u kojoj se razvijaju dijalozi različitih tekstova, ruskog originala i prevoda na gruzijski. Puškinova poezija time dobija novi obim. Na taj način pozorišni stvaraoci iz tbiliskog teatra ostvarili su dvojezični teatralni projekat, čiji hibrid nije ispao protivprirodan.
Branko Rakočević
