Bojama se budi
Galerija Centra za kulturu u Staroj Pazovi, posle nekoliko sumornih izložbi amatera sa likovnih kolonija iz susednih sela (Golubinaca i Vojke) i samostalne pezentacije skulptura u drvetu lokalnog vajara hobiste, vratila se misiji radi koje je pre osam godina i osnovana: da priređuje postavke akademskih slikara čija se dela osobenim izrazom, svežinom i originalnošću preporučuju da budu pred očima lokalne publike u nevelikom, ali “ušuškanom” galerijskom prostoru.
Galerija Centra za kulturu u Staroj Pazovi, posle nekoliko sumornih izložbi amatera sa likovnih kolonija iz susednih sela (Golubinaca i Vojke) i samostalne pezentacije skulptura u drvetu lokalnog vajara hobiste, vratila se misiji radi koje je pre osam godina i osnovana: da priređuje postavke akademskih slikara čija se dela osobenim izrazom, svežinom i originalnošću preporučuju da budu pred očima lokalne publike u nevelikom, ali “ušuškanom” galerijskom prostoru.
U staropazovačkoj galeriji otvorena je 11. februara samostalna izložba mlade novosadske slikarke Svetlane Ninković (Zemun, 1982) koja je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (2006) na grafičkom odseku u klasi Slobodana Kneževića.
Njeni radovi viđeni su na gotovo tridesetak grupnih izložbi, pretežno u Novom Sadu i Beogradu, a ovo joj je 11. samostalna izložba.
Njene boje kao da se igraju, jer je za slikarku uvek vreme igri. Nekim likovnim kritičarima, zbog prozračnosti svežine koju donose, liče na vodoskoke iz gradskih fontana koji se presijavaju na oskudnom urbanom suncu, dok drugi kritičari u njima osećaju neku vatrenu najavu koloritnog vulkana koji će uskoro početi da izliva užarenu, obojenu lavu iz koje će začas sve da ispari, samo će boje ostati nevine i čiste.
Privrženost bojama slikarka potvrđuje rečima: “Kad bih mogla, svemu bih dala boje, imam utisak da ih se ljudi plaše”.
“Meni su boje život, čeznem za njima, one su kao buđenje”, rekla je mlada umetnica u staropazovačkoj galeriji.
Inspirisana poezijom Laze Kostića, slikarka u svojoj kraćoj lirskoj ispovedi ne skriva pred publikom romantičarski zanos svoje likovne poetike: “Ponekad pomislim da sam biće sa druge planete i da me niko ne razume. Mislim da je moj duh ono što me izdvaja iz mase sličnih devojaka”.
Slikarski opus Svetlane Ninković privukao je i pažnju pesnika i pisaca.
Novosadski književni stvaralac, pesnik, prozni pisac i dramaturg Milutin Ž. Pavlov zapisao je da ona “raskošno i reklo bi se raskalašno sasipa boje. Njen likovni instinkt bez obzira na ubrzanje neumoljovo je jasan, koncizno ciljan u nameri da zadrži pogled, a njen likovni kolorit razotkriva naša lica u stvarnosti i sublimira raspoloženja. Prizivom crne grafičke boje na beloj podlozi iskrsavaju stamene konture otuđenih i frigidno urbanih građevina za koje bi samo likovno oko Đorđa de Kirka moglo kazati da ti i takvi obrisi valjano upozoravaju na sunovrat koju valja lečiti. Svetlana Ninković ne podilazi skladu boja, ona ih počesto u igri odraza miri u nemiru sa brižno negovanim kontrastima učestalo suočavajući i nemoguće dodire boje. No, takva jeste njena likovna dramaturgija. Boje nisu prevrtljive, jesu zavrtljive”.
Publiku je na otvaranju izložbe pozdravio director CK Stara Pazova Aleksander Bako, postavku je otvorila i o slikarki govorila istoričarka umetnosti Mirjana Žakula, koja vodi Galeriju, te slikar Marjan Karavla koji je autor kataloga izložbe, koja će biti otvorena do 3. marta.
U Galeriji Centra za kulturu Stara Pazova prošle godine privuklo je pažnju gostovanje Galerije naive iz Kovačice, kao i septembarska zajednička izložba slovačkih akademskih slikara iz Stare Pazove (Mire Brtke, Pavela Popa, Jozefa Klaćika, Jana Agarskog, Martine Karavla Hlodove i njenog brata Marjana Karavle).
Branko Rakočević
