200 godina od prve predstave na srpskom
Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu svečano će otvoriti novu pozorišnu sezonu 24. avgusta proslavom 200 godina od izvođenja prve profesionalne pozorišne predstave na srpskom jeziku - “Kreštalica” Joakima Vujića izvedena je pre tačno dva veka u peštanskom pozorištu “Rondela” kao srpska verzija drame “Papagaj” tada najpopularnijeg dramskog pisca Avgusta fon Kocebua.
U proslavi tog jubileja učestvovaće, kako je najavljeno, i odlazeći ministar kulture i informisanja Srbije Bratislav Petković, koji će se obratiti publici na platou kragujevačkog teatra nakon besede predsednika Skupštine grada Kragujevca Saše Milenića u čast Vujića.
Prethodno će muzički trio Udruženja “Art kvart” izvesti numere poznate filmske muzike, kao i songove iz predstave “Čudo po Joakimu”, a u pozorišnoj galeriji “Joakim” biće otvorena izložba “Joakim Vujić na sceni Knjaževsko-srpskog teatra”.
Na Velikoj sceni Teatra “Joakim Vujić” biće izvedena predstava “Noć u kafani Titanik” u dramatizaciji i režiji Nebojše Bradića.
Kako je Bradić naveo u tekstu povodom 200-godišnjice izvođenja “Kreštalice”, taj jubilej povod je se osvetli Vujićev rad i ponovo sagleda njegova pozicija.
“Ima jedna istina: verovatno se bez mnogih glumaca, pisaca i pozorišnih ljudi moglo, ali bez Joakima nije, jer bez njega bi pozorišna umetnost i kultura Srbije bila sasvim drugačija”, naveo je Bradić, podsećajući da je Vujić, napustivši Sent Andreju i prešavši u Peštu, oslobođen svakodnevnog učiteljskog posla, a obezbeđen ženinim imanjem, mogao da se prihvati spisateljskog rada. Prevod “Kreštalice” na srpski jezik bio je brzo gotov i krajem juna 1813. prošao je cenzuru.
Srpska univerzitetska mladež 30. jula tražila je dozvolu od Namesničkog veća u Pešti da igra tri predstave “Kreštalice” u gradskom pozorištu u Pešti u korist novoosnovane preparandije u Sent Andreji. Dozvola je dobijena i prvo izvođenje bilo je 24. avgusta u zgradi Mađarskog pozorišta, u “Rondeli”.
Predstava je najavljena samo plakatom Mađarskog pozorišnog društva: “U vtorak to jest 24. avgusta u Mađarskom pozorištu, po milostivom odobrenju Visokog kraljevskog namesničkog veća, jedna racka diletantska družina, u korist instituta sentandrejske racke preparandije izvešće na rackom jeziku jednu pozorišnu igru u tri čina pod naslovom Kreštalica (Papagaj)”.
Izbor “Papagaja” bio je logičan, budući da je omiljeni Vujićev pisac i bio Avgust fon Kocebu, od koga je za svoje pozorišne prerade uzeo osam dela.
Kocebu je, sa svojih 211 dramskih dela vladao evropskim pozornicama na početku 19. veka. Njegova popularnost se pripisuje veštom povlađivanju ukusu široke publike, dramaturškoj umešnosti, raznovrsnosti tema i žanrova i atraktivnosti njegove ličnosti. Nemačko i mađarsko pozorište u Pešti je veoma često igralo “Papagaja”, i tamo ga je Vujić mogao videti na sceni.
Izvođenje “Kreštalice” propraćeno je vešću u “Novinama serbskim” iz carstvujuščega grada Viene broj 12, od subote 28. avgusta: “S velikom radostiju soobštavamo čitateljem našim da je 24.avgusta sodružestvo jedno učenika gimnazije peštanske veselu igru g. Joakimom Vujićem s nemackoga prevedenu pod imenom Kreštalica u Pešti u madžarskom pozorištu serpski predstavilo. Sodružestvo je igru ovu, s osobitom radostiju i velikim vosklicanijem prisustvujušti ovde mnogočisleni zritelja, tako dalo da je cela skupština veče ovo veselo i zadovoljno provela. O da bi igra ova preteča i pretskazanije bila da će se vkus Sebalja razviti – čuvstvovanija kojima opštej polzi da žertvuje i so tim i vnutrenje i vnešnje dostojinstvo i cenu svoju podigne i ukrepi!”
Učesnike prve predstave, kako podseća Bradić, Vujić je poimenično naveo u “predisloviju”, štampajući dramu 1814: gospoža Pelagija Žeravička, gospoža Julijana Balog, gospodin Stefan Dilber, gospodin Jeftimij Stojadinović, gospodin Toma Feher, gospodin Petar Trifić, gospodin Stefan Balog i sam spisatelj, Joakim Vujić.
Da li je i koliko puta ponovljena ova predstava, ne može se precizno reći. Sam Vujić nigde nije potvrdio da li su održane sve tri predstave za koje je dobijeno odobrenje.
Vujićeva predstava “Kreštalica”, kako ističe Bradić, predstavljala je graničnik u istoriji srpskog pozorišta.
Do tada, počevši od 1734. godine, kada je Emanuel Kozačinski izveo svoju “Traedokomediju” u Sremskim Karlovcima, bilo je povremenih predstava, ali samo u školama. Pojedini učitelji pripremali su ih sa svojim đacima, sa decom. Publiku su činili ostali đaci, đački roditelji i pozvani uglednici. Ulaznica nije bilo, predstave su se držale kao deo školskih svečanosti u školskim zgradama ili na otvorenom prostoru.
Vujićeva “Kreštalica” je sasvim druge vrste - igrala se u pravoj pozorišnoj zgradi, sa ulaznicama, u izvođenju odraslih, među kojima je bilo i troje profesionalaca. Zbog ove predstave i zbog svog kasnijeg pozorišnog rada Vujić je nazvan “ocem srpskog pozorišta”.
Štampajući “Kreštalicu”, Vujić je na knjigu stavio moto: “Fama sicut aquila volat, et volando cresit – Glas kako orao visoko leti i leteći umnožava se”.
Na prvi pogled, kako je primetio Bradić, ta latinska izreka nema nikakve veze sa dramom. Međutim, ako se moto poveže sa rečima iz Vujićevog predgovora: “...veliki glas i slava serbskago roda, posredstvom ovoga mojeg pozorišta, i kod čuždago roda pročula se”, jasno je da Vujić ne aludira na samu dramu, već na pozorišni čin, na prvu srpsku javnu pozorišnu predstavu 24. avgusta 1813. u Pešti.
Gledajući sa istorijske distance, glas o predstavljanju “Kreštalice” nije tako orlovski visoko leteo, ali to je najviše što se kod Srba tada moglo, naveo je Bradić u tekstu koji je posvetio “jednom skrajnutom jubileju”.
Prema rečima Bradića, ako bi se postavilo pitanje izbora dramskog dela, August fon Kocebu “sasvim izvesno nije ostavio značajnije drame koje bi ga nadživele na pozornicama i učinila važnim autorom svetske dramaturgije. On je bio plodan i uspešan pisac, ali ne i umetnik. Današnjim rečnikom govoreći, Kocebuova dela pripadaju komercijalnom teatru, tekstovima koji se za premijeru pripremaju svega nekoliko dana, sa vrlo malo novca i puno očekivanja da se od prihoda predstave isplate zakup pozorišta, scenografsko-kostimska oprema, glumački honorari i oglašavanje predstave. Vujić je to znao i kao pozorišni praktičar racionalno birao dramske tekstove, prevodio, adaptirao ih i postavljao na scenu prema pozorišnim uslovima u kojima je živeo i stvarao”.
“U poređenju sa ostalim oblicima umetnosti, u svetskoj dramskoj literaturi postoji mali broj remek dela. Kada se upućuju primedbe Vujićevom izboru, zaboravlja se činjenica da je u nekom vrlo konvencionalnom pozorištu možemo da vidimo banalan komad osrednjeg sadržaja, koji ima ogroman uspeh i donosi mnogo novca, i da u njemu pronađemo iskru daha i duha živog pozorišta. Istovremeno, veliki autori kao što je Šekspir ili kao što su velika operska dela, mogu da predstavljaju opasnost. Kvalitet ovih dela može da proizvede najbolje i najgore. Što je delo veće, tim će i dosada biti veća – ukoliko izvođenje i tumačenje nije na njegovom nivou. Ali, ako pogledamo pažljivije, otkrićemo gde je slabost: veliko delo je prikazano bez onog jednog dela koji može da ga poveže s publikom – neodoljivog prisustva života.
Vrlo je važno da ovome priđemo racionalno ukoliko želimo da izbegnemo uticaj snobizma takozvanih kulturnih kriterijuma. U tom svetlu čitamo i posmrtne stihove koje je o Vujiću napisao njegov savremenik Jovan Sterija Popović.
Sterija, sa žaljenjem piše o Vujiću, ističe njegov entuzijazam i požrtvovanost, ali ne ulazi u ocenu njegovog dela:
‘Slab si, čemeran, jadan, no revnost,
Sve, što si narodu dao, dao si badava,
Crnom jošte štetom, trpeći mnogo glad i oskudnost,
Bednij Vujiću naš, zemlja ti meka budi’.
To što je Joakim Vujić organizovao prvu pozorišnu predstavu na srpskom jeziku, značilo je da je ovaj jezik postao pozorišni jezik i da je srpsko pozorište ušlo u istoriju pozorišne kulture sveta. Predstava ‘Kreštalice’ je na simboličan način ukazala da svet preko pozornice može da dođe u Srbiju, ali i da Srbija može da ode u svet. Posle 200a godina od ove predstave, pozornice srpskog pozorišta omogućavaju čudesni susret glumaca i gledalaca. Na te pozornice stigli su i originalni likovi srpskog pozorišta: Kir Janje, Feme i Ružičići, Smrdići i Šerbulići, Maksimi Crnojevići, Jovanče Micići, Ilije Čvorovići, Bore Šnajderi... Tako se nastavilo čudo pozorišta u Srbiji”, naveo je Bradić.
(SEEcult.org)
