Branko Šimić: Sloboda većine uslovljena je slobodom manjina
Umetnik Branko Šimić gostovao je na nedavnom Festivalu savremene umetnosti AKTO, na kojem je, u okviru promocije publikacije “ZBORUVA ACTO 2006-2020” u Muzeju savremene umetnosti u Skoplju, predstavljena njegova vizuelna i audio instalacija “Husinski rudar: moja prošlost je tvoja budućnost”. Ova inspirativna postavka reinkarnira Husinskog rudara, simbola radničke pobune 1920. godine, u formi disko kulture, dok govori o moralu prošlosti, solidarnosti, spremnosti da se bori za ljudska i radnička prava.
Sto godina kasnije, Husinska buna je motiv za reinterpretaciju revolucije prošlosti u današnjem kontekstu. Šimić u intervjuu za Novu TV, koji prenosimo, sveobuhvatno objašnjava rad, njegove poruke, iznosi razmišljanja o aktuelnom političkom i društvenom trenutku, kao i o mogućnosti da umetnost doprinese pravednijem i lepšem svetu.
– Kako ste došli na ideju da se ova instalacija realizuje, da posle sto godina aktuelizujete Husinsku bunu, da date nove poglede sa ove vremenske distance?
Branko Šimić: Neću preterati ako kažem da sam ovaj projekat zaista shvatio kao svoju civilizacijsku obavezu. S obzirom na to da sam i sam odrastao pored spomenika Husinskom rudaru i sa pričama o njegovoj odvažnosti i hrabrosti, uvek sam imao potrebu da se te neupitne i univerzalne vrednosti, kao što su solidarnost, borba za radnička i ljudska prava, na neki način deideoligizuju i oslobode od te monotone moralizijuće i preterano idealizujuće interpretacije. Imao sam potrebu da svu tu snažnu simboliku premestim u jedan drugi kontekst i promenom materijala i tom estetskom intervencijom promenim, odnosno nadogradim i njegovu percepciju. Bilo mi je bitno da aktuelizujem i osavremenim sama značenja koja se povezuju sa Husinskim rudarom.
Drugi važan motiv je ulog u budućnost. Iskreno sam se pribojavao da bi proslava stogodišnjice Husinske bune decembra 2020, mogla biti i početak gašenja i zaboravljanja mita o Husinskom rudaru, između ostalog i zbog zastrašujućeg demografskog razvoja, tj. drastičnog odliva i smanjenja broja stanovnika na samom Husinu i sve agresivnijeg nacionalističko-(divlje)kapitalističkog narativa kojem i simbolička vrednost priče o Husinskoj buni ne znači zapravo ništa, naprotiv - te novostvorene elite vide u njoj konkretnu pretnju. Dakle, ovim (samo na prvi pogled) radikalnim Kunstgrff-om, te nadgradnjom estetskog koncepta, odnosno približavanjem čitavog kompleksa pop artu i pop kulturi, hteo sam produžiti Husinskom rudaru vek trajanja i “zabetonirati” mu sve te vrednosti za koje se borio i za koje bi trebalo da se i dalje borimo u njegovo ime. Uprkos duhu vremena koji nam na jedan primitivan, agresivan, penetrantan način sugeriše upravo suprotno. Uostalom, ne mislim da je Husinski rudar po bilo čemu inferioran u odnosu na recimo - Če Gevaru, i po svemu ima veći moralni kredibilitet i potencijal da ga zameni kao simbol levog pokreta - barem ovde kod nas “na Balkonu”, kako ja volim da tepam Balkanu.
– “Moja prošlost je vaša budućnost” je jedan revolucionarni slogan koji podstiče na razmišljanje o tome kako su kapitalizam i instant globalistička kultura na neki način minimalizovali vrednost istorije i događaje koji bi u današnjem “orvelovskom društvu” trebalo da budu alarm i vodilja da smo - ako mogu tako da kažem - kao osvešćeni pojedinci koji streme ka pravednom svetu, dopustili da sloboda i pravednost budu van naše kontrole. Kako vidite analogiju Husinske bune i današnjeg globalnog svetskog poretka?
Branko Šimić: I sam sam po dolasku u Nemačku kao ratna izbeglica 1992. godine iz Bosne i Hercegovine upoznao nemilosrdnost kapitalističke mašine i šta znači biti na samom dnu društvene lestvice, radeći teške, prljave i mimimalno plaćene poslove. Svestan sam da su samo retki imali tu privilegiju kao ja, da kroz prijem na studije teatarske režije na Univerzitetu u Hamburgu iz temelja i krajnje radikalno promenim svoj status i percepciju sebe u očima mojih novih sugrađana. Ne mislim da su kategorije kao što su sloboda i pravednost u potpunosti van naše kontrole, ali je više nego očigledno da nam predstoji brutalna i neizvesna borba za njih, a krajne ciljeve te borbe moramo podrediti borbi za prava i dostojanstvo najugroženijih među nama. Naša Sloboda će se ogledati u slobodi migranata, LGBT populacije, radnika sa margine društva itd. Sloboda većine će biti uslovljena slobodama manjine! U to sam čvrsto uveren i to će biti esencijalna borba u 21. veku.
– Kakva je simbolika kojom se “igrate” disko kulturom da ovaj glas koji nas podseća na solidarnost, veru, moral i prava radnika, predstavljen je zapravo “upakovan” u rudara koji je urađen od malih delova stakla, ogledala koje svetlucaju i koji se okreće oko sebe u ritmu muzike dok govori snažne, zapanjujuće poruke?
Branko Šimić: Činjenica je da je disko kultura nastala iz andergraunda, iz radničke klase, iz crnačke komune u Njujorku početkom 70-ih godina. Plesači i đ-evi su se okupljali nakon napornog rada, a klubovi su se takmičili u veličini i efikasnosti disko kugle koja je postala simbol pokreta. Drugi motiv je samo Husino u kojem sam odrastao i socijalizovao se. Krajem 70-ih i 80-ih godina, za vreme mog odrastanja, na Husinu je postojao kultni disko klub “Duga”. Spomenik Husinskom rudaru je bio okrenut prema tom disko klubu i praktički ga je nemo posmatrao. Stotine mladih se skupljalo oko njega, a iza spomenika su bile klupe na kojima su parovi razmenjivali poljupce, spomenik im je nudio zaklon i senu. Kad god bi bili iza “Rudara” čula bi se muzika, po dramaturgiji tadašnjih disko klubova: prvo red domaćih hitova, potom klasični disko Boney M ili Donna Summer, da bi sve kulminiralo u hard roku, bendovima poput Deep Purple ili Black Sabbath… Upravo ta kontradiktornost, taj odnos jednog soc-realističkog spomenika i disko-rok kulture će ostati baza mojih primarnih umetničkih opsesija.
– Vera da teatar, umetnost može pomeriti stvari, probuditi čovečanstvo da se mora vratiti ka onim primarnim, iskonskim vrednostima bez kojih očigledno srlja u propast, jedna je od poruka ovog performansa, ali ipak na kraju ostaje replika da je to naša fantazija. Verujete li da se svet može promeniti putem umetnosti, kad je već “selfi kulura”, egzistencijalni egoizam raširen po čitavoj planeti kao virus? U kontekstu ovog citata: "Na kraju, i ja sam samo jedan duh prošlosti (sa vizijom budućnosti), ja sam fikcija, ja sam performans. Ja sam lutka od stakla i predstavljam snagu mašte, snagu teatra".
Branko Šimić: Ja duboko verujem u snagu umetnosti, u snagu teatra. Ne znam da li umetnost može promeniti svet, ali sam siguran da taj konglomerat raznih elemenata koji na kraju artikulišu jednu celinu, jedan novi svet, sigurno može uticati na svest pojedinca, što nije zanemarljivo i nebitno. Na kraju svet bi bez svoje refleksije kroz umetnost bio sasvim nepodnošljiv.
Mi živimo u svetu koji je skoro uspeo da anulira udeo fiktivnog u našim životima, u velikoj su zabludi oni koji pokušavaju čoveka redukovati na praktično i racionalno, praveći tako od njega unifornisanog konzumenta. Mišljenja sam da bi trebalo da se opiremo tome i da bi trebalo zaštititi i negovati naš fiktivni život, najpre kroz umetnost.
Da budem jasan: slika sveta se kompletira maštom! To sam u praktičnom smislu najplastičnije doživeo kao migrant i izbeglica početkom 90-ih. Dakle, vi kada dođete u neku stranu zemlju, strani grad, čiji jezik ne razumete, vi niste u stanju da ga shvatite u svoj njegovoj komleksnosti i potrebna vam je sopstvena fantazija, vaše fiktivno biće da biste mogli prihvatiti neposrednu realnost, da biste mogli napraviti sledeći korak, da biste uopšte mogli funkcionisati. U tim momentima smo, često nesvesno, svi umetnici, jer smo primorani kreirati svet koji ne razumemo.
– Imate li odgovor na ovaj citat iz performansa: “Kakvo je ovo vreme danas? Nije mi jasno zašto su radnice i radnici prešli sa levog na desno?! Gde je nestao kult radničke klase kao vanvremenske i vanideološke vrednosti? Gde se izgubila naša avangarda?”
Branko Šimić: U pravu ste, ne radi se o pukoj retorici nego, nažalost, o našoj surovoj realnosti. Radnička populacija je dovela, recimo, Trampa na vlast?! Objašnjenje za ovu katastofu prepustio bih sociolozima i politikolozima, mene sve to ostavlja bez teksta… Sigurno da se radi i o izgubljenosti i dezorijentaciji i današnje levice.
U Istočnoj Evropi je to donekle i objašnjivo. Očigledno je da je zadnja faza socijalizma - nacionalizam, i da mi moramo proći kroz tu fazu. Ali šta se dešava u SAD, Francuskoj, Italiji… teško je shvatiti i prihvatiti. Iz perspektive reinkarniranog Husinskog rudara iz mog performansa očigledno je da se radi o civilizacijskom propustu svih nas i ne znamo tačno kada smo i gde napravili tu grešku. Ostaje nam samo nada da posledice neće biti tako fatalne kako se trenutno čini.
– Kakav je vaš utisak o modernoj umetnosti, teatru, filmu, literaturi? Mislite li da je dovoljno angažovana i da podstiče na humanizaciju civilizacije?
Branko Šimić: Mislim da je umetnost danas dosta vitalna i da uspeva popratiti duh vremena. Moramo ostati otvoreni i konstatno raditi na novim formama. U istoriji umetnosti je ostalo samo ono što je bilo inovativno u svom vremenu. Ono što mi se trnutno ne dopada je trend aktivizma bez estetizacije i tu moramo biti oprezni da ne postanemo dovoljni sami sebi i da diktatom korektnosti ne izgubimo našu funkciju i poziciju u društvu.
Ja verujem u umetnost kao prostor subverzivnog delovanja i prostor fabrikovanja novih ideja, te što je najvažnije - prostor razmene i dialoga. U idealnom scenariju umetnost bi trebalo da pomera granice i priprema nas za budućnost - sve u smislu Heinera Mullera koji je jednom prilikom rekao: “Aktuelnost umetnosti je sutra”.
Razgovarala Ana Vasilevska
*Foto: Leni Von Geleva