Nova sezona Gradske knjižnice

Kulturni centar Grad započinje novu sezonu 17. septembra gostovanjem Slobodana Bubnjevića, koji će predstaviti zbirku priča “Strah od promaje”. To je zbirka od 12 priča koje su tematski orijentisane na preispitivanje 12 nacionalnih legendi, ali i drugih savremenih društvenih pitanja.

“Izvanredan stilista i majstor živog, uverljivog dijaloga”, Bubnjević u tim ličnim pričama istražuje anatomiju srpskog istorijskog iskustva u poslednjih četvrt veka. Rezultate te istrage on uobličava širokom paletom književnih postupaka, od biblijskog pastiša i parodiranja novinskih vesti, preko kriminalističko-špijunskih zapleta, do ikoničkih generacijskih tragedija i apokaliptičkih vizija”, naveo je urednik izdanja Ivan Radosavljević.

Zbirka “Strah od promaje” predstavlja 20 likova, tri nacije, sedam gradova, sadrži 42 iznenadna obrta, 12 legendi, šest zavera, 777 motiva, 2.641 emociju, hiljadu snova i jedan strah.

Jedna od priča u tom izdanju, “Jevanđelje grešnog Grigorija”, premijerno je objavljena u zbirci “Gradske priče” (Kulturni Front, 2010).

Osim “Straha od promaje”, u izdanju Književne radionice Rašić (2013), Slobodan Bubnjević je objavio i zbirku priča “Perturbacije i druge nevolje” (Narodna knjiga, 2005).

Drame su mu emitovane na Radio Beogradu, a za rukopis romana “Sedmi narod” dobio je 2012. stipendiju Fonda “Borislav Pekić”.

Rođen 1978. godine u Rijeci, danas živi u Pančevu, a po obrazovanju je fizičar istraživač. Od 2003. radi kao novinar u beogradskom nedeljniku “Vreme”, a od 2011. je urednik u Centru za promociju nauke. Pokretač je književnog portala “Male novine”.

Razgovor sa Bubnjevićem u “Gradskoj knjižnici” moderiraće Tijana Spasić, urednica književnog programa KC Grad.

(SEEcult.org)

Izvodi iz kritika

Više od raznovrsnosti za Bubnjevićeve priče važan je žanrovski hibrid. Politički triler uvezan je sa satiričkom alegorijom ili tranzicionom (melo)dramom, omladinski narativ o provincijalnoj zaparloženosti prati mozaička panorama savremenog života u Srbiji patološki opterećenog nepomirljivim ideološkim clashom, pričama promiču bauci i krvoloci, pre kao krvavi tragovi nego kao crvene niti koje priče uvezuju u novelističke cikluse, mestimična fantastika je groteskna, realizam i satira se trude da uspostave značenjski balans, retka ali uspešna postmoderna mistifikacija ima i politički subverzivni i samosvojan literarni kapacitet. Saša Ćirić

Lajtmotiv zbirke je bauk. Kao što je poznato iz slovenske mitologije radi se o stvorenju koje podseća na životinju i živi na mračnim i zabačenim mestima u prirodi: poput šuma, močvara, starih i napuštenih kuća, mlinova i slično. Radi se, dakle, o metafori prikrivenog zla, nečeg što vreba iz potaje, što se ne vidi i samo se naslućuje. (...) Autor Straha od promaje pokazuje priličan skepticizam prema mogućnosti da se zlo raskrinka do kraja. Ono ostaje mitski neuhvatljivo i amorfno, često upravo zbog toga što nismo otvorili prozor na vreme, ali i zbog toga što je, kako nam veli paradigmatična priča „Donje Polje“, naše znanje zamagljeno obiljem protivrečnih informacija. Vladimir Arsenić

Odabrani odlomci

Slobodan Bubnjević: "Jevanđelje grešnog Gligorija"

1. A približi mu se devojka imenom Sofija, koja je volela čudake po prirodi.
2. A kojih je, po ženskom mnenju, sve manje dolazilo u Kotor.
3. Jer ih je sve manje dolazilo i u svaki drugi grad.
4. I Sofija primeti da je Gligorije čudan.
5. I omile joj se zbog toga.
6. I zapazi ga kako povučeno sa svojim bojama i hartijama silazi do mora.
7. I vide kako se sa bradom kao Sizif penje nazad uz breg.
8. I kako se rasprema po dvorištu, gde su gazde njegove imale jedno bure za pranje koje se grejalo na jesenjem suncu. I na kome se on prao jer često nije bilo slatke vode u vodovodu.
9. I jednom ugleda golotinju njegovu.
10. I donese mu nekoliko puta sveže smokve. I upoznaše se.
11. A on se i pred njom držaše dosta skriveno. I mada se često raspitivala, ne reče joj zašto je došao u Boku.
12. I Sofija ništa ne saznade.
13. I samo vide kako on neumorno radi u zaključanom ateljeu.
14. U kome beše svakojake opreme. I boja. I četki. I pantografa. I ortografa. I mikroskopa. I skenera. I računara. I raznih drugih čudnovatih instrumenata.
15. I dopade joj se Gligorije još više zbog svoje tajne.
16. I načini joj on u grafitu nekoliko portreta, ali ne dade joj nijedan.
17. I prođoše mnoga lica. I brodovi kroz zaliv. I Sofija provede mnoge ugodne sate.
18. A beše ona blaga kao jesenje more.
19. I oštra umom kao Sunčev trag koji pada odonud, čak iza Luštice, na zaliv.
20. I snažna duhom kao talas koji struji. I meka kao večernja plima.
21. I ledena u dubini.
22. I dopade se ona Gligoriju.
23. I on sagreši sa njom.
24. Jer to beše jedini način.

Slobodan Bubnjević: "Freska"

Kako su dani odmicali, postalo je čak besmisleno što se toliko krije šta će biti naslikano na fresci, pošto je ceo grad znao da je to Kosovska bitka. Obezbeđenje zbog toga nije imalo gotovo nikakvog posla – danima niko nije ni pokušao da proviri ispod zastora na skeli. Među ljudima koji su šetali po trgu samo bi poneko – roditelj sa detetom koje je odmaklo na biciklu ili usamljenik koji zagleda fasade – zastao i nekoliko trenutaka posmatrao prilike koje se miču ispod zastora.
Prvi incident napravio je Aga kad se sa ekipom vratio iz Beograda, mada se i to bezazleno okončalo.
„Gde ste, braćo?“, vikao je tako da se orio ceo trg. Došao je pod punom ratnom opremom – u crvenom šorcu i majici na britele sa znakom Brade, preko koga je visio drveni krst, klateći se na kožnoj uzici oko vrata. U ruci je nosio gajbu piva.
„Šta hoćeš?“, upitao ga je Maks koji je izašao ispred skele.
„O, kako sam se prevario u vas, što niste rekli ko je vjera, a ko nevjera“, podigao je gajbu – vest da crtaju fresku sa motivima kosovskog boja ga je očigledno dirnula. „Doneo sam nešto da vam olakšam žegu“.
„Molimo vas da se udaljite“, rekao mu je jedan od dvojice radnika obezbeđenja koji su krenuli dijagonalno ka njemu.
„To su bre, moji ljudi“, Aga je telom odgurnuo prvog od čuvara, spremajući se da udari drugog. Ovaj je, očigledno iskusan, uzmakao, čekajući da mu, sa sve gajbom, pokuša zadati udarac.
„Čekajte“, povikao je Maks koji je istrčao napred. „Aga, brate, udalji se. Ne trebaju nam nevolje“.
„Ma ne, brate, kakve nevolje? Doneo sam...“
„Vidim, nego, ispod skele ne smeš“, rekao mu je odmičući ga rukom. Radnici obezbeđenja su ih pratili još par metara, do zamišljene linije koju su nazivali bezbednosnom barijerom. „Ne možemo da se koncentrišeno ako pustimo sav svet, a ne možemo neke da puštamo, a neke ne“...
„Kontam, brate, respekt. Ni po babu, ni po stričevima... Uzmi ovo i nosi Ognjenu i ekipi. On je moj kralj, skroz sam se prevario u njega“
„Hvala, Aga“.
„Dok je Aga tu, žedni nećete biti... Nego, ako vas ove njuške nerviraju, mogu da pošaljem moje momke da vas čuvaju“
„Nema potrebe, to su ljudi Ogijevog ujaka“.
„O“, podigao je bradu. „Respekt. Onda ste bezbedni“.
U međuvremenu, i gradska javnost se zbog sadržaja freske počela pomalo talasati – mnogi ugledni ljudi, od onih koji se retko protive omladinskim akcijama, smatrali su da toliko isticanje inače vrlo dalekog Kosova u gradskom centru može na nacionalnom nivou doneti određene pogodnosti gradu, ali i prilično nevolja. I zato su oko tog pitanja novinari, muzičari, lekari, lokalni pisci i sav ostali društveni krem nekoliko dana debatovali tamo gde to inače čine – po vinskim sedeljakama, uz kinesku hranu na slavama i dečjim rođendanima.
U vlažnim, stalno istim letnjim prepirkama o lokalnim likovima, onim o novim nameštenjima za muža gradonačelnice ili o avanturama žene direktora arhiva koja je odbegla sa jednom lezbejkom, nova freska je bila dobrodošla doza povetarca. Kosovo je ipak najveći seks, kako je situaciju pomalo ljubomorno, ali precizno opisao jedan od Skejtera.
I onda su se sasvim logično pojavili prvi aktivisti. Došli su četvrtog dana rada, samo par minuta nakon podne. Bilo ih je petoro sa sivim majicama na kojima je bilo odštampano „Moj grad nije Kosovo“. Doneli su veliki transparent od čvrstog, belog platna, na kome je sprejom bilo napisano isto to. Autoru ovog natpisa je očigledno prekasno postalo jasno da se grad suviše raširio i da za Kosovo nema mesta – poslednja slova u nazivu ove teritorije bila su značajno manja i stisnutija.
Obezbeđenje ih nije diralo – brzo su shvatili da aktivisti ne nameravaju da bilo kako ugroze rad Ognjenove ekipe, niti da uopšte pokušaju da pređu „bezbednosnu“ liniju. Samo su razvukli svoj transparent na sredini trga i okrenuvši ga ka skeli, svih petoro su stajali i posmatrali zaklon. Ali, ništa se dalje nije dešavalo. Stajali su skoro pola sata na suncu, na njihovim sivim majicama već su iznikla ostrva znoja i to je bilo sve. Tri ili četiri prolaznika su prelazeći trg, prošla sa one strane između transparenta i skele, ali nijedan od njih nije ni pogledao šta na njemu piše. Napokon, jedan od crtača – bio je to Maks – izašao je u svom belom kombinezonu i prišao aktivistima.
„Panto, burazeru, šta vam je to?“
„Hej, gde si“, srdačno se osmehnuo Panta, jedan od onih večitih revolucionara za koga su Ognjen i ekipa govorili da se proslavio glupošću kad je jednom nenaduvan izjavio da noću razgovara sa duhom ubijenog Zorana Đinđića. Nakon tolikog stajanja na suncu, bio je zadovoljan što je Maks sišao. Osmehnuo se plavokosoj devojci koja je metar od njega držala transparent. „Maks, nemoj da misliš da sabotiramo nešto tebe i Ognjena, mi protestvujemo protiv samog koncepta. Dižemo glas protiv ukorenjenog palanačkog svetonazora...“
„Panto, brate...“
„Maks, ovo stvarno nije protiv tebe“, dobacila je plavokosa devojka.
„To je koncept. I sam znaš koliko ovakve akcije znače za organizaciju...“
„Uskoro treba da konkurišemo i za taj grant“, dodala je plavokosa.
„Teško, Panto, slabo vam to ide – bar da ima nekih medija, šta vam ovo vredi, samo se blamirate ovde“.
„Pa, mislio sam da će odziv biti veći“
„A ovaj transparent vam je totalni jad. Što nisi zvao da ti mi to ljudski ispišemo?“
„To nekako ne bi bilo u redu“.
„Ma, daj Panto, brate“.
„Pa, vi ipak crtate tu fresku“.
„Hajde, slikajte se, da imate za arhivu, pa se sklanjajte sa sunca“.
„Još malo ćemo, nismo ni planirali“
„Hoćeš i ti sa nama da se slikaš? Da nas bude više“, upitala je plavokosa, a Maks je slegnuo ramenima i stao iza transparenta. Plavokosa je izvadila digitalni kanon i slikala ih. Posle nekoliko minuta, aktivisti su smotali transparent i otišli na piće.