Od belog...
Beleška povodom studentske izložbe, pod nazivom "Progresivne nade", održane 14.jula, u Galeriji Haos.
Beleška povodom studentske izložbe, pod nazivom "Progresivne nade", održane 14.jula, u Galeriji Haos.
Dok napolju noć polako baca svoju mantru, klupe su ispunjene pre svega umornim učesnicima koji su celog dana nameštali taj ekološki momenat, taj miomirisni park koji će nam uzburkati želju za takvim mestom u gradu, koji će pružiti mir i osveženje. Ipak, dok do toga ne dođe, a sasvim je izvesno da se to neće u skoroj budućnosti desiti, ostaje da se sećamo tog vrta čudesa, koji je zablistao makar i na jednu noć. Kasno smo se eko osvestili iako, moram priznati da očuvanje ovog gradskog segmenta, sa iskrenim namerama kustoskinje Biljane Tomić, da se posve sistematično i stvarno, u saradnji sa Borkom Božović, direktorkom Galerije HAOS, posveti ovoj ideji, moramo pozdraviti. Ista bi trebala biti vesnik budućih dešavanja, usmerenih ka realizaciji čišćenja beogradskog glavnog jezgra. Sada, ulazimo u galeriju Haos, gde usred razularene atmosfere od vani, napojeni svežim vazduhom, te spremni za potpuno usvajanje kulture eko ponašanja u očišćenom prostoru, ostajemo potpuno iznenađeni prizorom koji tamo zatičemo.
Kako ćemo opisati jednostavnost prizora? To ćemo uraditi tako što ćemo ogoliti imaginarijum mladog bića čiji spektar ideja treperi svim bojama. Ali ajde da mislimo o belom, da nam ideje budu bele, da nam ova izložba bude o belom. Kakva li će biti, jednoobrazna, dosadna..kakva, ajde da probamo. Bez namere da nekog očaraju, pokažu nešto što bi okarakterisale nesvakidašnjim, neviđenim, potpuno inovativnim, ili da bi prodale vest o otkriću tajne čudesnosti umetnosti, ove devojke, stoje malo sa strane, dočekuju svoje goste, hvataju poglede znatiželjnika i kao na kakvom dobrom žuru, obrazuju svoje raspričane kružoke. Priča uobičajena, misli se o onome ko je tu, pomisao na onoga ko nije ili ko se možda čeka. Sasvim obično predvečerje, sa krajnje jednostavnim mladim svetom, kolegama sa akademije, koji su došli kao publika. Ali, krenimo od početka.
Na samom izlogu, iscrtano žicom koja baca senku na pozornicu, koja je u ovom slučaju, bež roletna na kojoj se jasno vidi trka dvokolica. Dakle zabeležen trenutak vremena, kome je dat smisao neponovljivosti, jer može nestati u momentu, skrhan opet drugim prikazom realnosti, posve drugačijim od onoga što se u prvom momentu činilo. Čitava jedna scena, sa konjima i ljudima u centru, koja se razvija iz tog žičanog gropa, već pri drugom pogledu, nestaje i postaje sasvim nova i neočekivana. (Nina Ivanović) Na levom zidu, kao delo Lidije Delić, stoje paneli, cirkularni i konkavni, nepravilno zaobljeni, ušiveni, prošiveni, zatačkani. Gledamo dve različite strukture, sa jukstapozicioniranim tačkicama koje asociraju na oštrice rendi koje stoje u blizini.
To su mape na kojima su označeni ne prostori naše svesti, našeg društva, naše svakidašnjice, mesta na kojima i jesmo i nismo, koja stoje i ne stoje. Tada oštrice rendi koje stoje u blizini kao kakvi limeni gratatjeri, postaju te meka kružna, sasvim rafinirano perforirana, te namenski prošivena polja. Opozitna mesta u njenoj podsvesti, mesta i super mesta, te mesta i ne mesta, u našem društvu, postaju tačke podsećanja na ono što je bilo ili je moglo da bude. Papirna zgužvana skulptura, koja pokazuje svoju srž satkanu od više fragmenata istog materijala, zašivenih i puštenih u prostoru, kao kakav izgubljeni plašt, rastrt od plafona do poda galerije. Umetnica Bojana Stamenković pokazuje liniju koja sugeriše kontinuitet vremena u kojem živimo, zamrznutu u vidu papirne skulpture koja predstavlja smernicu, pokazatelj za dalje stanice u imaginarijumu ovih mladih umova. To je katalizator neverica i zabuna našeg vremena te mladosti ovih ljudi te kratka putanja od minimalizma do op arta. Tako sasvim neočekivano dolazimo do segmenta sa knigama, autorki Isidore Krstić i Ane Pavlović koje na jednoj strani predstavljaju krpenu knjigu od starog čaršava sa ispisanim karakterističnim rečima vranjanskog vokabulara. Ona stoji na belom postamentu, ali kao i da se uvija u kovitlac sa onim rastvorenim knjigama koje su skoncentrisane na glavnom zidu galerije. Svaka ima svoj put, jer uvek je to pisana reč, unikatno štivo istorije koja je napisana i koja se piše. Belinu stranice puni slobodna misao, plod slobodnog uma , volje i minulog sećanja na ono čemu smo težili i što nas je snalazilo. Uvek je to knjiga, riznica koja nagoveštava i na ono što će biti i što može da se desi. Marija Šević nam predlaže poprsja, muška i ženska, svojevrsne otiske čijeg torza, znakove različitosti koje volimo, ili učimo da volimo. Razne varijante ovih otisaka, podsećaju nas na ono što smo nekada hteli i čemu smo težili, ili još uvek težimo, na ono što jesmo i što nismo, a svaka pukotina na gipsu je veza sa sopstvenim telom.
Mermerna ploča, donosi svekolike perforacije koje smo već primetili pre ali praktikovane na hartiji, a čigre, od raznih materijala, Smilje Ivanović i sve svaštarije oblika koje njihove sene mogu da proizvedu u sopstvenim kovitlacima, dovode nas do teatra likova i ne likova utačkanih, osenčenih, ušivenih, izbodenih na hartiji koja štipaljkama stoji razapeta na improvizovanom štriku. Sistem polja, praznih i punih kvadrata, crno belih odnosa, dočarava nam lice lika koji se pomalja iz pozitiva i negativa utkanih na više slojeva gaze okačene na plafonu. Ovo delo, Nine Simonović, kao poslednji segment izložbe, krunisano je svetlećom instalacijom, koja razbija konstantnu belinu ove koncepcije. Naime, u samom kraju, smešten je svetleći kvadrat, satkan od sitnih slajdova, nalik na male sobice ispunjene i osvetljene raznim bojama. Kroz tunele emocija, struji svetlost i miris koji nam se čini da osećamo, jer svaka sobica je prikaz jedne latice koja nam daje percepciju pupoljka, te negde u perspektivi i cveta u cvatu. Ovo kretanje svetlosti i formi je u optičkoj umetnosti osnovni cilj koji je pretvara u kinetičku umetnost. Na taj način se istraživanja prenose u prostor u kome se na različite načine može ostvariti ideja o pokretu koji je u ovoj koncepciji tek naznačen.
Ideja kao predmet, ideja kao predstava, ideja kao objekat, ideja kao svetlosna instalacija, sugeriše segmente sećanja, vizure običnog čoveka koji govori o svom nadahnuću. Poklonjena ideja koju da bi posmatrač razumeo mora i u istoj da učestvuje, te sledi uputstva i viđeno projektuje u svojoj mašti. U svakom delu je izraženo unutrašnje stanje umetnika koje ide odnekud i u jednom vremenu bez vremena se i završava. Teško je izbeći talase konformizma koji preti da pregazi našu kulturu, a vizuelna umetnost ne ostaje imuna. Gde god se okrenemo, posećujući izložbe, pronalazimo ekspresivnu repeticiju, što nas navodi da označimo i ovu izložbu kao takvu, što je od početka jasno. Ipak, radije bih rekla da je ovo pre jedan način preispitivanja, prva stanica u razvoju mladih ličnosti u svom profesionalnom putu, koje grade svoj identitet i razmatraju kako ideje konstruišu ono što one jesu i žele da budu. Ostaje jedna misao, da ako umetnost služi kako bi postavljali pitanja, koje je ono najurgentnije na koje ove devojke moraju odgovoriti?
Vladana Spaić, istoričar umetnosti
