Pina Bauš na Čehov festivalu

Plesni teatar nedavno preminule koreografkinje Pine Bauš ipak je nastupio na međunarodnom pozorišnom festivalu “Čehov”, koji već gotovo dva meseca traje u Moskvi, a izveo je dve predstave slavne umetnice - “Sedam smrtnih grehova” i “Ne bojte se”.

Plesni teatar nedavno preminule koreografkinje Pine Bauš ipak je nastupio na međunarodnom pozorišnom festivalu “Čehov”, koji već gotovo dva meseca traje u Moskvi, a izveo je dve predstave slavne umetnice - “Sedam smrtnih grehova” i “Ne bojte se”.

Iako je prošlo svega dve sedmice od smrti znamenite Pine Bauš, nemački umetnici, iako duboko potreseni smrću svoje direktorke, rediteljke i utemeljivačice teatra u Vupertalu, nisu otkazali gostovanje,a nastupili su uz podršku Gete instituta.

Poznavaocima ekspresionističkog slikarstva 20. veka u Nemačkoj (Diksova i Grosova platna) ili nemačkog filma (Šlendorf), neće biti teško da razumeju ni svet Pine Bauš. Ona je u vreme nastanka dela “Sedam smrtnih grehova” bila ubeđena da nema većeg smrtnog greha nego što je zanostiti se lepotom u ovom nakaradnom svetu, pa je zato pre tri i po decenije, posle napuštanja mesnog tetara klasičnog baleta, osnovala svoju trupu u Vupertalu, kojem je donela i svetsku slavu.

Njeno plesno pozorište potiče iz socijalnog kabarea, a njeni igrači, pevaju, vrište, grče se i izvijaju, pod “terorom” nemilosrdnih reflektora razmazuju šminku pijanim suzama, raskoračeni posedaju po podu na kojem gase pikavce, krevelje se ispred ogledala... I neprestano nagoveštavaju kao da će tobože promenom odeće početi novi život.

Dve predstave kao da vode dijalog, bez obzira što ih razdvajaju 33 godine. I ne samo zbog toga što su obe postavljene na songovima Bertolda Brehta i Kurta Vajla, nego naprosto zato što je mladu Bauš i onu nakon toliko prohujalih godina, onespokojavalo jedno te isto: seksulano ugnjetavanje žena od muškaraca.

U predstavi “Ne bojte se!”, na kojoj je radila do poslednjih dana, sasvim je malo plesa - sastoji se tako reći od samih songova ilustrovanih živim slikama i to veoma udaljenim od njihovog sadržaja (na primer, baladu mornara peva zadihana postarija inteligentna dama sedeći na konju, dečjoj igrački, okružena živim “lutkama”, plesačima). Među songovima je cela trupa nakićena perjem i paperjem, uključujući i muški deo ansambla znatno ubedljiviji u likovima transvestita, koji pleše razvratno.

“Sedam smrtnih grehova građanina” Pina Bauš je takođe drugačije predstavila od originala “baleta s pevanjem” njegovih autora, nemačkih emigranata u Americi, Vajla i Brehta, pa je čak i reč “građanin” izbacila iz naslova. To delo su autori posvetili kritici evropskog društva ogrezlog u lenjosti, uobraženosti, gnevu, pohoti, proždrljivosti i zavisti. Ali, ako su Breht i Vajl ismevali konkretnu buržoasku civilizaciju, Pina Bauš se nije zadržavala samo na temi, već je u znatnoj meri proširila.

Ona je živela u epohi kad je već postalo jasno da je svaki sistem onakav kakvim ga je stvorio čovek i da je ljudsko biće nesavršeno u suštini. Otuda su likovi u “Gresima” takve zabavne zverke, ambiciozne i bespomoćne istovremeno, osuđene na profanaciju života i osećanja.

Muškarci, bilo da se pojavjuju u strogim crnim parovima, ili pak kao transvestiti, podsećaju na uobražene petlove, dok su žene, vulgarno “namolovane”, sa propetim trajnim ondulacijama na glavi, ličile na pozornici na pokisle kokoši ili zle vrane.

Predstava je postavljena na klasičnim postulatima: “svi muški su hulje, a sve ženske-glupače”.

Smislovno jezgro “Sedam smrtnih grehova” sazdano je na uprošćenim pogledima na svet: muški i ženski svet “nišane” se međuosobno snajperskom preciznošću. Takav je izgledao svet 70-ih godina prošlog veka, ali je Pina Bauš kasnije navikla da mu prašta zbog njegove nesavršenosti, pa se u poznim njenim delima osećalo mudro shvatanje života.

Svetsku slavu stekla je upravo na postavkama kao što su “Grehovi”, surovim i nepoštednim, stvorivši u Vupertalu svoje avangardno pozorište plesa, na čije su premijere hitali gledaoci iz celog sveta.

B. Rakočević