Preminula Pina Bauš
Velika i uticajna koreografkinja Pina Bauš (Philippine Bausch), naslednica nemačkog plesnog ekspresionizma, poznata po inovatorskim i eksperimentalnim delima, preminula je 30. juna u nemačkom gradu Vupertalu od raka, ne dočekavši 69. rođendan. Pina Bauš je još za života uvrštena među klasike savremene koreografije, a u julu je trebalo da učestvuje na pozorišnom festivalu “Čehov” u Moskvi. Preminula je svega nekoliko dana nakon što je saznala da boluje od raka, saopštio je Vupertal plesni teatar, na čijem je bila čelu.
Velika i uticajna koreografkinja Pina Bauš (Philippine Bausch), naslednica nemačkog plesnog ekspresionizma, poznata po inovatorskim i eksperimentalnim delima, preminula je 30. juna u nemačkom gradu Vupertalu od raka, ne dočekavši 69. rođendan.
Pina Bauš je još za života uvrštena među klasike savremene koreografije, a u julu je trebalo da učestvuje na pozorišnom festivalu “Čehov” u Moskvi.
Preminula je svega nekoliko dana nakon što je saznala da boluje od raka, saopštio je Vupertal plesni teatar, na čijem je bila čelu.
Povodom njene smrti, svetski mediji ističu da je bila umetnica koja je umela na razgovetan i jednostavan način da ispriča plesom i najsloženije životne drame.
Dok se nije pojavila 1973. na plesnoj sceni, tihi grad Vupertal bio je čuven samo po pronalasku aspirina i po tome što se u njemu rodio Fridrih Engels, klasik naučnog socijalizma.
Učenica znamenitog Kurta Josa (Jooss), predratnog nemačkog koreografa čije se antiratno delo “The Green Table” (1932) još izvodi, Pina Bauš učinila je da Vupertal postane centar nemačkog plesa i njene sopstvene umetnosti, kojoj je teško odrediti žanrovsku pripadnost, a u Nemačkoj je poznata kao “plesni teatar” (tanztheater). To nije balet, zato što se tamo govori, a nije ni drama, jer se pleše. Nije ni opera, mada se i peva.
Predstave Pine Bauš, koje izvodi višenacionalna trupa Vupertal plesnog teatra, postale su sam život, u kojem je sve moguće.
Rodonačelnica savremenog plesnog teatra, Pina Bauš rođena je 27. jula 1940. u Solingenu, a studije plesa počela je u Folkvang školi u Esenu, kod Josa. Na osnovu programa studentske razmene sa SAD, dobila je priliku za specijalizaciju na Džulijardu u Njujorku. Dobila je ubrzo angažman u Novom američkom baletu i plesala za Metropoliten balet, ali se početkom 60-ih vratila u Nemačku i stupila u Josov Folkvang balet.
Njene koreografije postale su deo repertoara Folkvang baleta već 1968. godine. Ubrzo je postalo očigledno da još od predhitlerovskih vremena nemačka plesna scena nije imala tako snažnog autora. Talentovana Pina Bauš već 1969. godine postala je umetnički direktor Folkvang baleta, a 1973. stala je na čelo novoformiranog Tancteatra Vupertel.
Pina Bauš postala je glavni ineterpretator Sigmunda Frojda u umetnosti, pošto se na plesnim “omaškama” njene trupe zasnivala izoštrena polifonija predstava.
Glavnu feminističku temu - eksploataciju ženskog tela i porobljavanje ženske duše, razrađivala je podjednakom jasnoćom i gnevom.
Pažnju svetske kritike skrenula je 1975. godine baletom “Posvećenje proleća” Igora Stravinskog, koji je obnovila 1997. za Parisku operu i balet.
U njenoj predstavi “Kafe Miler” (Caffe Muller, 1978) na scenu izlaze dame i gospoda penzionerske dobi, odabrani na osnovu oglasa u novinama, i postaje jasno da život u 60. godini tek počinje. “Kafe Miler” zasnovan je na njenom sećanju na odrastanje u restoranu i hotelu koji su vodili njeni roditelji.
U “Peraču prozora” (The Window Washer, 1997) glumci se penju na ogromno brdo latica, poručujući da je potrebno samo pronaći u sebi odgovarajući stil života da bi nam put bio posut ružama. U “Mazurki Fogo” plesački ansambl gradi zajedničku kuću i opet se razaznaje jasna poruka: budi trpeljiv prema bližnjemu svome i do tebe će dopreti blagodeti života.
Predstave Pine Bauš za mnoge su postale vid terapije, a ona sama, sa zagonetnim osmehom - mudri doktor koji sa sigurnošću zna od čega ljudi boluju i kako ih treba lečiti.
Tokom karijere, uživala je veliku podršku nemačke vlade, koja je finansijski podržavala njenu plesnu kompaniju.
Godinama je sarađivala sa scenskim dizajnerom Rolfom Borzikom, sve do njegove smrti 1980. Potom je počela saradnju sa čileanskim poetom Ronaldom Kejom (Kay), sa kojim je imala sina.
Igrala je 1982. u filmu Federika Felinija “E la nave va” (1982) i u
“Pričaj s njom” (2001) Pedra Almodovara, a 1990. režirala je film “Die Klage der Kaiserin” (The Complaint of the Empress).
Za fatalnu onkološku dijagnozu saznala je svega pet dana pre smrti, a još prošle nedelje je bila u pozorištu, pripremajuči trupu za predstojeći nastup na festivalu “Čehov”.
Za 13. jul je bila zakazana njena konferencija za novinare u Moskvi, a čeriri dana uzastopno - od 15. do 18. jula trebalo je da igra “Sedam smrtnih grehova” (The Seven Deadly Sins, 1976) Bertolta Brehta (Brecht), na muziku Kurta Vajla (Weill).
Poznati američki koreograf Vilijam Forsajt (William Forsythe) svojevremeno je rekao za Pinu Bauš da je bila jedan od najvećih inovatora poslednjih 50 godina i da “plesni teatar nije postojao pre nego što ga je stvorila”.
Dobitnica je japanske Kjoto nagrade, kao i nagrade Bijenala u Veneciji za životno delo 2007. i prestižne nagrade Besi u Njujorku 1984. godine.
Sajt Pine Bauš je www.pina-bausch.de
Video: odlomak iz filma “A coffee with Pina” (Lee Yanor)
B. Rakočević / SEEcult.org
