Rastko Stefanović: Samo puštamo da se nešto desi ili ne desi

Slikar Rastko Stefanović, predsednik Asocijacije likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ), s ponosom pokazuje galeriju tog udruženja u prizemlju zrenjaninskog Narodnog muzeja, koja je, uz teatar “Toša Jovanović”, jedno od retkih preostalih mesta kulture u tom gradu. Osnovani su 2005. godine, a prostor koji danas koriste za Galeriju ALUZ dobili su tek 2019. godine, zahvaljujući tadašnjoj direktorki Muzeja Jeleni Gvozdenac. S gradskim vlastima imaju ugovor na pet godina, što podrazumeva i da ne plaćaju komunalije. Na lokalnim godišnjim konkursima dobijaju nešto novca, ali Stefanović smatra da nadležne zapravo ne interesuje kultura. U razgovoru za SEEcult.org, Stefanović se osvrće na situaciju na lokalnoj sceni, kulturnu politiku i manjak publike, ukazujući i na odlazak umetnika i kulturnih radnika iz Zrenjanina, jer nisu mogli da izdrže više "stalnu, a uzaludnu borbu, jer je stalno jedno te isto".

– Ko su nosioci nezavisne, i uopšte kulturne scene, u Zrenjaninu danas?

Rastko Stefanović: Kod nas se dešava neka vrsta “obrnute smene generacija” – mladi su mahom otišli u veće gradove ili su po svetu. Odselili su se prosto, a na scenu, pa i na nezavisnu, stupaju i kreiraju je sada starije generacije koje donedavno nisu bile aktivne na toj sceni. Desio se svakako i neki zamor na društvenom planu, ljudi su se umorili od borbe koja je – uglavnom, prelivanje iz šupljeg u uglavnom prazno. I aktivizam se, po kojem je Zrenjanin ne tako davno bio poznat, smanjio. Utihnuo je i tek je sporadičan. Korona nas je dodatno sve dotukla. Oni malobrojni, koji postoje, trude se da na osnovu ličnog entuzijazma rade najbolje što mogu. U njih spadamo i mi. Organizujemo izložbe, učestvujemo u raznim programima, povezali smo se sa mnogim umetnicima i galerijama u zemlji, nemamo praznog hoda tokom meseca i imamo prilično frekventan program. U našoj galeriji ne izlažu samo zrenjaninski umetnici, već su dobrodošli svi stvaraoci iz cele zemlje. Trenutno je kod nas izložena selekcija Bijenala grafike iz Čačka.  

– Kakvi su konkursi na koje konkurišete? Pomažu li oni zapravo umetnicima? Često se može čuti da su neki umetnici i asocijacije odbijeni uz usmeno obrazloženje da im pare nisu date jer to – koliko su mogli da im daju – nije suma s kojom mogu realizovati projekat kojim su konkurisali...

Rastko Stefanović: Gradski konkursi su presmešni, ne samo u smislu finansija. Imam utisak da oni koji se bave time, kada shvate da moraju ipak neke pare predviđene za kulturu najzad i da odvoje za kulturu, oni to urade tako da svako dobije pomalo, a u suštini da niko ne dobije ono što traži. Prilično su frankenštajnovski ti papiri koji se ispunjavaju, a zanimljivo je da su formulari koji idu uz konkursnu dokumentaciju nekompatibilni sa onim za evaluaciju tih istih projekata. Na primer, konkurišemo da ćemo naparaviti mural, a posle je dovoljno da priložimo račun za boje koje smo potrošili, dok smo pare mogli potrošiti i u kafani. Niko nas ne pita, niko ne vidi da li je izveden taj mural. Ljude, koji se time bave, ne interesuje kultura, oni raspodele novac i dalje ih to više ne zanima.

– Kako se onda vi finansirate?

Rastko Stefanović: Ni sami ne znamo. Finansiramo se od neke članarine. Mi članovi dajemo hiljadu dinara godišnje, nešto novca dobijemo od Opštine, a ubuduće ćemo morati ozbiljnije da se pozabavimo pisanjem projekata, iako mi nemamo nikave ekstremne apetite u tom smislu. Ali ni vrlo ozbiljne galerije u zemlji ne nude umetnicima mnogo, čak ni kataloge. Mi umetnicima nudimo bar besplatno prostor u kojem mogu da izlažu. I ljudi se jave...

– Kakva je lokalna nezavisna scena, postoji li? Ima li u okviru nje solidarnosti?

Rastko Stefanović: Ako to znači samo grupe koje se organizovano bave nekim segmentima kulture, onda nas zaista nema mnogo, možda pet maksimalno.

– Kako je to moguće u gradu koji je u Beograd i Novi Sad poslao fantastične ljude, u svet pozorišta, na književnu scenu, likovnu, u aktivizam... Od novijih generacija u kojima su Nada Šargin, Vlada Aleksić, Saša Latinović, Bojan Žirović, do pisca Uglješe Šajtinca na primer, da ne govorimo o Voji Despotovu, Vujici Tuciću...

Rastko Stefanović: Vujica i Voja su oterani odavde. Ne morate ljude oterati rečima – idi, oni prosto odu ako im ne daješ priliku da rade i razvijaju se. Imam mnogo prijatelja danas po raznim dijasporama koji su tamo našli prostor za rad. Nisu mogli da izdrže ovo povuci-potegni stanje, stalnu, a uzaludnu borbu, jer je stalno jedno te isto. Nas malo, koji smo ostali ovde, jesmo, solidarni smo i držimo se. Ali nakon što ljudi odu, neko se potrudi da se sve što su uradili preore i zatrpa. Na primer, oterali su Gutu Grubačkog odavde. Ali to im nije bilo dovoljno, ukinuli su Pozorišni klub (Zvono) kao instituciju, on više ne postoji, nema prostora za razgovor posle predstave, tribinu, koktel. Oni su tom prostoru promenili namenu da bi zatrli trag slobodne misli.

– Isto se desilo u Novom Sadu. Nažalost, to nije samo praksa ove politike, nego i prethodne. Politika briše sve od čega nema koristi, a kultura je za “niš' zaraditi”.

Rastko Stefanović: Slažem se. Zato ne možemo govoriti o bilo kakvoj kulturnoj politici u Zrenjaninu, iako smo svojevremeno imali ogroman projekat koji je finansirala EU u saradnji s Rumunijom. Tu je skršeno brdo novca. Bila je gomila ideja, mnogo planova i faza, a na kraju – ništa. Kulturna politika je ovde mrtvorođenče, jer se sve po inerciji radi. Zvanično, postoje institucije kulture, čiji je osnivač Grad. Ali Grad im obezbeđuje samo plate i plaća tekuće troškove. Tu se zaposlilo mnogo ljudi koji niti razumeju kulturu, niti im je ona bitna. Sve ostaje isključivo na nekom ličnom entuzijamu.

– A publika? Šta je s njom? Kakve su potrebe publike?

Rastko Stefanović: Potpuno rasterana. Ima tu do političke klime koja ne brine o kulturnim sadržajima, ali i do novih generacija koje kulturu doživljavaju drugačije. Mi smo staru publiku sahranili, ljudi su umrli, a novu nismo odgojili.

– A ko treba da je odgoji? Škole, kuća, kulturne institucije?

Rastko Stefanović: Svi pomalo. To je često bila tema, imali smo razne lokalne strategije za mlade, saradnju s prosvetom i ja se divim tim ljudima koji tamo rade. Svaka im čast. Ja sam nekada radio u prosveti, dovodio sam đake na koncerte, izložbe, i znam kako je to teško i delikatno organizovati, ali to je i globalni trend. Mi još uvek nismo svesni velikog uticaja interneta na svest ljudi, poimanje sveta i razlika među generacijama. To doba pre interneta i posle interneta je kao doba pre Hrista i posle Hrista. Razlika između ljudi koji su rođeni u doba interneta i nas koji nismo, nego smo ga prihvatili u nekom kasnijem dobu svog života, to je kao razlika između hrišćana i pagana: drugi pogled na svet, na koncept sveta. Oni se bore oko lajka, a nama on nije bitan. Na primer, ako se setimo vremena kada su se pravili fanzini ili neki, danas važni umetnički časopisi, od kojih se nešto drugačije računa u umetnosti, oni su pravljeni u par stotina primeraka u vrh glave, i nisu pravljeni sa svešću da će biti važni, a još manje da moraju biti važni, dok danas, svako ko nešto napravi, odmah to stavlja na net i brže-bolje gleda vrednost toga u vidu lajkova i pregleda. Ako ih nemaš, to što si uradio nema vrednost, biva zaboravljeno u moru drugih ponuda. Kao TikTok.

Nove generacije potencijalnih pratilaca današnje umetnosti vode dvodimenzionalan život: one nemaju iskustvo realnog života, ali dele iskustvo vršnjaka u Americi, koje takođe nemaju iskustvo realnog života. Klima za razvoj ukusa, afiniteta, običaja, praksi ljudi, pa i na planu umetnosti, generalno je drugačija. Nekada je bilo bitno napraviti dobro umetničko delo, nešto novo, bio si koncentrisan samo na to, da uradiš nešto, realizuješ, opredmetiš, a danas je već u startu bitan plasman. Delo ne mora da bude kvalitetno, ako ima plasman, ima sve. Pratioce, konzumente, medije...

– Gde je u svemu tome Ministarstvo kulture? Šta ono radi?

Rastko Stefanović: Nisam od onih koji će osuti drvlje i kamenje, onako generalno, po svemu po čemu se, često i s pravom, osipa. Znam da i u tom Ministarstvu ima ljudi koji godinama dobro rade svoj posao, ali ih je tamo možda pet. Pet njih. Da ih je i 105, bilo bi malo. Jer, koga zanima Ministarstvo kulture? Pa ne zanima ni Vladu, ni samo Ministarstvo kulture. Ono je levo smetalo Vladi. A ima ih još, tih levih smetala: zdravstvo i obrazovanje, npr, ti fundamenti društva su gurnuti u zapećak. Tu gde bi nam trebalo mnogo više hrabrih ljudi, voljnih da rade, željnih dobrobiti ovog društva, prkosnih ljudi u smislu upornosti da nešto sprovedu i nametnu – ima ih pet. Dok sam radio u prosveti, lično sam se uverio da je Ministarstvo prosvete kancer naše prosvete. Ljudi koji rade po školama treba da dobiju medalje kao Solunci. Ja sam pobegao iz prosvete, jer to više nisam mogao da izdržim, da budem nebitni, potlačeni šraf u tom užasnom sistemu. Sećam se kad sam polagao državni ispit – to se sada zove licenca, persone koje tamo sede i ispituju me – a zna se, šta smem da odgovorim, a šta ne da bih prošao. To je sve bilo toliko daleko od stvarnosti, a stvarnost je da u školama i te kako postoji nasilje, razne devijacije, zlostavljanja koja se sakrivaju. Ja sam imao sreću što sam predavao likovnu kulturu, predmet na koji se gleda s prezirom, pa me niko nije gnjavao kako su gnjavili profesore nekih drugih “važnih predmeta”.

– U svemu tome, da li su ljudi svesni važnosti razlikovanja dobra i zla na svetskom planu. Kako su se, na primer, naši umetnici poneli u kontekstu rata u Ukrajini? Kad je nama ovde neka muka, tražimo pomoć, gledamo širom otvorenih očiju u veliki svet, a kad je drugome potrebna podrška, ponašamo se kao da imamo neka druga neodložna posla...

Rastko Stefanović: Mali broj umetnika kod nas svoju je umetnost stavio u službu aktivizma. Znamo ih poimence, to je njihov fah, mi to od njih očekujemo. Neki drugi umetnici, a u te spadam i ja, aktivni su veoma u društvenom životu. Ja sam se bavio i politikom, verujući da nešto mogu promeniti, bio sam i u nevladinim organizacijama, ali svoju umetnost nikad nisam stavio u službu politike. Neću slikati političare, neku aktuelnu temu, ali poštujem karikaturiste npr. koji to rade. Mogu organizovati performans i svoj zanat iskoristiti u te svrhe, ali umetnost – ne. To je kao kada neko svira barok, neko klasiku ili džez. Većina umetnika je vrlo poštena u svom zanatu i kada kažem reč “zanat”, to nije u pežorativnom smislu. Nažalost, mi smo zahvaljujući nekim modernističkim zabludama proterali neke pojmove, kao što su “zanat”, “lepota”, ali većina umetnika je duboko u zanatu i mnogi su malo autistični, jer razvijaju svoje svetove. Muzičari su konstantno, danima, godinama sami, i onda na sat vremena izađu pred publiku, da ne govorimo o slikarima, pa čak i modni kreatori, koji pripadaju modernoj pop kulturi i zabavi, i oni sede danima i nešto rade, pa se pojave na minut na kraju modne revije. Umetnost je, arheološki gledano, unazad, svedočanstvo, jer se na umetnosti kao artefaktu vidi šta je bilo, i u redu je da umetnik svoj zanat i svoje sposobnosti, ako to oseća da treba, stavlja u službu nečega, ali umetnost ne mora nužno da bude u službi aktivizma. Ne bih ja, u tom smislu, zamerao umetnicima u Srbiji što nisu dovoljno digli taj glas, jer im je samo po sebi teško – jer žive u Srbiji.

– A kako objašnjavate to rusofilstvo koje se kotrlja oko mita o Rusiji, pa čak i u kulturi?

Rastko Stefanović: To su donele 2000. godine i vreme posle (NATO) bombardovanja. Ako se malo vratimo unazad, setićemo se da je nekada bilo out u školi učiti ruski, in je bilo učiti engleski, francuski, nemački. Sve pozitivno o Rusiji završavalo se na ruskim bajkama, crtaćima i Dostojevskom. Ovo sve što je došlo, kao neki sveruski uzdah, iracionalno je. Rusija je za nas neki apstraktan pojam.

– Zanimljivo je da, kada pitate Ruse koji su ovde stigli zbog rata, šta su znali o Srbiji pre nego što su saznali da ovde mogu da nastave nesmetano da rade, kažu uglavnom ništa. Čak i umetnici koji ovde dolaze kažu da nisu imali pojma o srpskoj kulturi, ni politici. Da li je moguće da je ta mitska srpsko-ruska ljubav jednostrana?

Rastko Stefanović: Rusija je velika zemlja i, kao i svaka velika zemlja, misli da ima pravo na ignoraciju malih zemalja, naroda, sredina. Njih ne interesuje drugi interes do svoga, a da je mit jednostran, jeste, jer mi jesmo sredina s dijagnozom. Doduše, nismo jedini. Mi idealizujemo Rusiju i Ruse, a u celom tom sukobu, svakom normalnom čoveku moralo bi da bude podjednako žao i Ukrajinaca, i Rusa koji stradaju. To je prosto rečeno klanica u koju se ljudi guraju sa svih strana. Ali dobro je glasno reći, spasiti dušu istinom, mada, možda smo je mi u međuvremenu i izgubili. Meni je tu bio zanimljiv još jedan fenomen, da smo mi u Srbiji – a vreme je već pominjanog interneta i kod nas, tek dockan postali svesni šta se tamo dešava, mnogo kasnije nego što su moji prijatelji u Holandiji, koji su, u totalnoj panici od Rusa koji dolaze, pravili zalihe hrane i vode... Mi smo za to vreme kulirali pričom da su to naša slovenska braća, da su oni ispravni, dok su Ukrajinci ustaše... Bili smo u fazonu, šta ja imam da se svrstavam na bilo čiju stranu, to je za nas bilo daleko kao podela oko navijanja za “Čelzi” ili “Mančester”. Mi smo toliko ubijeni usled preživelih tragedija i zločina da više ništa ne osećamo. Totalna anastezija, eutanazija.

– Umetnici često u intervjuima pominju da je jako malo para u kulturi, što nije tačno. Para ima, samo se vrte oko istih ljudi. Kako se razbijaju ti krugovi tokova – uvek u istim rukama – novca?

Rastko Stefanović: Slažem se da neke pare postoje u opticaju i da se vrte stalno u istom krugu. Ali ne znam kako se ti krugovi razbijaju, jer da znam, učestvovao bih u njihovom razbijanju. Ne mogu se oni ni razbiti, iz prostog razloga jer se formiraju burazerski i onda oni ne mogu da se rasformiraju, samo se prave novi, reformišu se stari, obnavljaju, rehabilituju, popravljaju, krpe... Da biste ušli u te krugove, morate pristati da povremeno s nekim ljudima jedete i jagnjetinu – to morate kad ste s burazerima, i da se ponašate burazerski. Ako to ne možete, onda ste nigde, na margini, životarite.

– Gde je ključ te sabotaže?

Rastko Stefanović: U neradništvu, u onima koji ne rade svoj posao i održavaju trajni nerad. To je ključno pitanje i na nivou politike, i kulture. U kulturi postoje umetnici – stvaraoci i izvođači umetničkih radova, te radnici u kulturi. Ti poslednji su ključ problema. Oni drže kulturu u šaci. Od njihovog neznanja i dobre volje zavisi vaskolika kultura. Njihov posao je da nešto organizuju, naprave, sprovedu, a oni to često ne organizuju kako treba, ne naprave kako treba, ne sprovedu kako treba. Ali, i dalje dobijaju platu, iako često sve pogrešno rade, ili ne rade uopšte. Dakle, sabotaža nužno ne mora biti organizovana i planirana, da bude koncept. Dovoljno je samo da se nešto pusti da se desi, ili da se ne desi. To je naš jedini koncept. Pustite niz vodu, ćutite, prećutite. Uz retke, retke časne izuzetke, ali i oni su često disidenti onog komunističkog kalibra – disident si, al' imaš šofera. Imaš sinekuru, stalno si zaposlen, a kritikuješ umetnike što nisu dovoljno aktivni, dok ti ne silaziš među ljude. Ti ljudi nisu svesni svoje pozicije i odgovornosti, i toga koliko štete kulturi i ovom narodu nanose, a morali bi da omoguće da umetnici pokažu svoj najblistaviji um u datom trenutku i da tako doprinesu svom narodu i državi. Umesto toga, oni samo naprave kostur nečega, malo ga pro forme nečim popune, zamaskiraju. Nisu u stanju bolje, ne znaju bolje, nemaju odgovornost, svest, znanje, a onda ni alate da bilo šta promene. Jednostavno, nemaju volje da išta urade, nisu ni svesni važnosti toga da nešto treba uraditi za dobrobit zajednice.

*Foto: SM

(SEEcult.org)

*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS-a i Ambasade SAD, već isključivo autora.