Umetnost onlajn kao nužno zlo

Selidba umetničkih i kulturnih programa u virtuelno okruženje, iako blagotvorna za građane primorane da provode vreme u izolaciji zbog pandemije korona virusa, ne može ipak da zameni realan doživljaj u fizičkom prostoru - saglasni su umetnici u oblasti vizuelnih umetnosti, pozorišta, filma i književnosti, koje je SEEcult.org kontaktirao. Onlajn imperativ učinio je ujedno vidljivim i problem nedostatka digitalnih sadržaja odgovarajućeg kvaliteta, pa pojedini akteri kulturne scene i sami odustaju od daljeg praćenja programa na internetu.

Glumica Nada Šargin navodi da ništa ne voli onlajn, te da za nju predstave onlajn nemaju smisla. "To veze sa pozorištem nema, deluje samo kao neki dokument. Pritom je i vrlo retko nešto dobro snimljeno i izrežirano. Sada se baš videlo kako nemamo razvijenu kulturu dobro snimljenih predstava, a često su i ti snimci neke slabe izvedbe. Kao da se i glumci i publika udrvene zbog kamera, zbog osećaja da mora sad da bude to nešto, pa često i ne bude. Pozorište uživo je nezamenljivo, zato i postoji baš u tom obliku".

Filmska rediteljka Ana Maria Rossi izjavila je da je od početka pandemije uspela da odgleda dve pozorišne predstave na Jutjubu i to je, zaista, jedno sasvim novo iskustvo. "Neprijatno. I nemam želju da ga ponovim", dodala je ona. Što se filmova i serija tiče, smatra da je situacija lakša. "Iako bioskop nedostaje, i sa tim doživljajem filma se ništa ne da uporediti, ipak uspevamo da gledamo kod kuće, kao što smo to činili i pre pandemije, u mom slučaju kud i kamo više", rekla je Ana Maria Rossi.

Filmski distributer Marko Čkonjević naveo je da za njega oduvek bila razlika između doživljaja i informacije, između kvalitetno provedenog vremena i “ubijanja” vremena. Internet jeste proširena mogućnost i veliki napredak za dostupnost sadržaja, ali se ništa ne meri sa igranjem na sceni i projekcijom u bioskopu. "U ovim okolnostima, koliko god da smo svi uživali u različitim sadržajima dostupnim na onlajn platformama i različitim formatima za kućnu upotrebu, toliko je to bio i podsetnik na strašne okolnosti pandemije koja nas je snašla", naveo je Čkonjević, koji smatra i da bi onlajn sadržaji u pozorištima, muzejima i drugim ustanovama kulture trebalo da budu namenski proizvedeni za digitalne kanale komunikacije.

Dramski autor Željko Hubač smatra da se percepcija umetnosti suštinski menja kada se posmatra na internetu, odnosno na monitoru.

"Naime, suština pozorišnog čina je u interakciji publike i izvođača. Izvođači osećaju reakciju publike, pulsiraju sa njom, čime publika postaje sastavni deo pozorišnog čina. I svaki pozorišni čin je, upravo zbog te interakcije, jedinstven. Ne postoje dve iste predstave, kao što ne postoji ni unisona reakcija publike, a ta različitost u gledalištu takođe utiče na individualni doživljaj pozorišnog čina, naravno u manjoj meri.
Što se tiče gledanja snimaka pozorišnih predstava, oni se u pozorišnoj praksi tumače samo kao informacija o predstavi", naveo je Hubač.

Dramska autorka Olga Dimitrijević više ne može da gleda predstave preko interneta. "Jedno vreme sam pratila programe svetskih pozorišta ko blesava, posle sam samo počela da ostavljam za kasnije. Nervira me moja pasivnost u toj poziciji, i konzumeristička, i fizička. Odlazak na javno događanje podrazumeva i neko kretanje, hodanje, senzacije tela koje su deo celog paketa javnog događaja. Nekad mislim da naša telesna aktivnost oko događaja na koje idemo određuje naš emotivni angažman, naša razmišljanja i naše odnose sa tim šta smo gledali. I senzacije tela određuju kako upijamo umetnost, a naša tela ispred monitora generalno imaju tendenciju da leže ili sede, razvijaju bolove u leđima i vratu, prejedaju se, i budu tužna", navela je ona.

Reditelj Nebojša Bradić smatra da su prenosi pozorišnih predstava veliki rizik i da ništa ne može da nadomesti iskustvo gledanja predstave uživo, zajedno sa publikom u punoj sali.

Ipak, za vreme pandemijske izolacije imao je nekoliko izuzetnih doživljaja u gledanju pozorišnih predstava na ekranu. Jedna od njih je bila Fedra Nacionalnog pozorišta iz Londona sa Helen Miren u glavnoj ulozi.

"Produkcija je funkcionisala čak mnogo bolje nego predstava koju sam imao prilike da vidim uživo 2009. godine na sceni Litlton. Implikacije tog iskustva su brojne. Pre snimka, emitovan je intervju koji je sa rediteljem Nikom Hajtnerom vodio Džeremi Ajrons. U njemu je reditelj rekao nešto što se ne može naći u programu predstave i na plastičan način uveo publiku u Rasinovu dramu. TV produkcija je sa pet kamera iskoristila sve prednosti medija. Ona nije bila samo statični svedok događaja, već je ulazila u samu radnju, omogućujući nam da vidimo krupni plan i lica glumaca. Tako smo mogli da pratimo čitav spektar emocija kod Helen Miren koja je bila istinski motor predstave: krivicu, požudu, bes i očajanje prema Hipolitu. Najveći dobitnici su bili glumci koji su ćutali za vreme njenih tirada. Dok bismo u pozorištu svoju pažnju usmeravali na nosioca radnje, na ovom TV prenosu mogli smo da vidimo reakcije onih koji ćute i nemo reaguju. Ova predstava nam je pokazala da je moguće proširiti teatarsko iskustvo i van pozorišne sale bez gubitka u kvalitetu. Srećom, mnogi snimci predstava srpskih pozorišta koje je RTS realizovao u okviru TV teatra imaju traženi kvalitet. Jedan od poslednjih velikih poduhvata bio je 24-satni prenos pozorišne predstave Olimp reditelja Jana Fabra", naveo je Bradić, bivši urednik programa za kulturu RTS-a i nerkadašnji ministar kulture Srbije, koji je i jedan od osnivača organizacije Kreativna Srbija koja je pokušala da izdejstvuje određene promene kulturne politike na početku pandemije,

Reditelj Bojan Đorđev smatra da se uživo izvođenje programa u umetnosti i njihove digitalne verzije ne mogu uporediti uopšte. "Sigurno je da je proliferacija onlajn sadržaja na početku pandemije olakšala tih skoro dva meseca lokdauna, takođe, mislim da smo profitirali od otključavanja onlajn arhiva velikih svetskih kulturnih institucija – pozorišta, muzeja, filmskih festivala, ali to niikako ne može da zameni interakciju sa umetnošću uživo – koja je pre svega društvena praksa i koja bez društvenog, javnog konteksta ne postoji, odnosno pretvara se u svoju opasnu negaciju – dekoraciju ili popunjavanje vremena", naveo je Đorđev, koji kaže i da se trudi da, kada je to moguće, posećuje pozorišta, galerije i bioskope kao i obično.

Scenarista, dramaturg i filmski kritičar Dimitrije Vojnov smatra da je pozorište osakaćeno prelaskom na internet, dok je kod filmova to "više neka romatična priča nego što se išta zapravo izgubilo". "Mi možemo da lažemo sebe kako nema filma bez bioskopa, ali u našoj kulturi se filmovi već dobrih 50 godina gledaju na televiziji, i tu nema dileme", dodao je Vojnov.

I pisac Srđan V. Tešin smatra da ništa ne može da zameni susrete čitalaca i pisaca. "U onlajn nastupima kao da nema dovoljno, da kažem tako, hemije. To kažu i glumci i reditelji za onlajn predstave, to kažu i muzičari za onlajn koncerte. Podveo bih ovakve nastupe pod simulakrum, simulaciju književnih večeri, promocija, tribina, festivala... Održano je dosta velikih onlajn književnih događaja, ali je pitanje koliko je to bilo propraćeno. Književno delo je ključno. Književni nastupi s tim nemaju nikakve veze. Knjiga može biti dobro ili loše napisana, a samo to istinski menja percepciju književnosti. Promovisanjem mediokritetske književnosti stvarate armiju mediokritetskih čitalaca. Jednom rečju, nije bitna forma, već sadržaj književnosti i njene atribucije", naveo je Tešin.

I predstavnici scene vizuelnih umetnosti - umetnici, kustosi i galeristi, smatraju da neposredan kontakt sa umetničkim delom u izložbenom prostoru ne može da se adekvatno zameni virtuelnom predstavom.

Direktorka Galerije Haos Borka Božović ukazuje da postoje umetnosti koje ne mogu bez direktnog kontakta i direktne razmene energija. "Nije isto kada ste pred likovnim delom ili kada ga gledate snimljenog, bilo na internetu, na monitoru ili u nekom filmu. Nikako nije isto i nemoguće je napraviti tu vrstu zamene. Dugo je vladala teza da su muzeji mrtvi i da će ih potisnuti virtuelni svet. Koliko god da tehnologija ide napred, uvek će originali biti unikatna dela, a sve drugo igra sa njihovim značenjima i stvarnim vrednostima", istakla je ona.

I u Umetničkom prostoru U10 smatraju da je fizičko i digitalno iskustvo potpuno različito. "Svet digitalne reprezentacije je drugačiji u odnosu na odlazak u galeriju na koji smo navikli - kao iskustvo, digitalni sadržaj je namenjen isključivo publici digitalnih korisnika. Dobro je što, zahvaljujući tehnologiji, možemo konzumirati sadržaje koji nam nisu fizički dostupni, pa ipak, to ne može biti zamena za iskustvo koje umetnost pruža uživo", naveli su Lidija Delić, Sanda Kalebić i Iva Kuzmanović.

Željko Grulović iz Šok zadruge navodi da je galerijski i radni prostor mesto susreta, rasprave i dijaloga, i kao takav je nezamenjiv. "Uvid i prepoznavanje umetničkog dela svakako ne može da bude isto, osim ako rad nije specifično izrađen da funkcioniše u digitalnom prostoru. Sa druge strane, podkasti, snimanja vođenja kao medijske forme sprovodimo i kao alat treba da ostanu tu i kada se završe ove vanredne okolnosti", ocenio je on, dok Nemanja Milenković dodaje da su neki projekti "veoma adaptivni za prevođenje u onlajn format i njihov sadržaj je veoma lak za razumevanje, čak dobijaju novi oblik koji je možda jasniji, dok postoje izložbe koje definitivno imaju smisla uz neposredni kontakt u galerijskom kontekstu".

Natalija Paunić iz Eugster galerije napominje da nije obožavalac VR izložbi i digitalnih replika galerijskih prostora. "Mislim da je to zabavno jednom - dva puta, i nakon toga samo ostaje na nivou zabave. Mislim da se format izložbe može na bolje načine prevesti u druge formate. Možda je to dobra tema za sve nas", dodala je ona.

Direktorka Galerije Bel art Vesna Latinović smatra da, iako se tehničke mogućnosti prezentovanja umetničkog dela u virtuelnom prostoru neprekidno razvijaju i unapređuju, percepcija umetničkog dela u direktnom kontaktu je nezamenjljiva i znatno ubedljivija i od najpreciznijih prikaza na monitoru kompjutera, displeju telefona ili bilo kakve druge posredne reprodukcije. "Ipak, neograničen i pristupačan virtuelni prostor otvara nove mogućnosti. Potencijal vidim u mogućnosti da se kolekcionar ili ljubitelj umetnosti na taj način upozna sa delom i da taj susret bude uvod ili podsticaj za  posetu galeriji ili studiju. Art Basel UBS izveštaj (septembar 2020) svedoči da je u razvijenom svetu onlajn prodaja/promet dela savremene umetnosti od početka godine porastao za 30%. Realnost je da se u razvijenom i bogatom svetu putem interneta realizuju prodaje umetničkih radova u vrednosti više stotina hiljada evra ili dolara. Takva prezentacija može da dopre do velikog broja ljudi, današnji kolekcionari sve više prate onlajn prezentacije galerija, viewing rooms i aukcije", dodala je ona.

Aleksandar Dimitrijević, umetnik i osnivač Galerije Reflektor u Užicu, smatra da percepcija zavisi od samog umetničkog dela, šta ono predstavlja, kome se obraća itd. "Zavisi i od umetničke prakse samog umetnika. Za neke medije je svakako bolje da se percepiraju uživo, a opet za neke ne... Što se mene lično tiče, za umetnost nije potrebna publika, ali za umetnički događaj jeste. Tu moraju da se pomire strane i nađe neko rešenje između. Mislim da je to upravo ono što radimo u Galeriji Reflektor. Tražimo nove modele", dodao je on.

Umetnik Vuk Vučković navodi da mu se ne sviđa selidba u virtuelni prostor, ali da je sada neophodno prilagoditi se novim okolnostima. "Veoma je izazovno uraditi dobre fotografije rada, obraditi ih tako da mogu postići dobar utisak na svakom monitoru. Lakše je to uraditi sa delima koja se zasnivaju na naraciji. Pravi izazov nastaje sa delima čije su glavne vrednosti boja, tekstura, veličina, trodimenzionalnost", naveo je Vučković.

Umetnica Nevena Popović smatra da onlajn prostor ne može biti potpuna zamena u odnosu na posmatranje umetničkih radova u fizičkom obliku u izlagačkom prostoru. "Koncipiranje virtuelnih izložbi, virtuelnih radova, kao i virtuelnih kustoskuh vođenja je nova praksa koja se podstaknuta pandemijom dodatno razvija i koju primenje sve veći broj institucija i organizacija", dodala je ona.

I umetnica Jelena Aranđelović smatram da je slika koja se formira direktno u galerijskom prostoru autentičnija i daleko merodavnija u odnosu na internet prezentaciju. S druge strane, usled nemogućnosti obilaska javnih galerijskih prostora, dobro je što postoji i virtuelni uvid, pre svega radi informisanja. U tom smislu, kako je dodala, može se reći da je "ovo ipak jedan benefit civilizacije,koliko god da on ima i drugu perspektivu gledanja koja nije baš najsvetlija".

Umetnik Danilo Prnjat smatra da onlajn izložbe mogu da funkcionišu samo kada su određeni mediji i okviri u pitanju. Kao primer, naveo je da je Udruženje likovnih umetnika Srbije tokom trajanja pandemije imao veliko Trijenale grafike, međunarodnu izložbu sa preko 400 izlagača iz celog sveta u potpunosti postavljenu kao onlajn izložba. Ta izložba, kako je dodao, prošla je gotovo potpuno nedetektovano iako su se maksimalno trudili da bude promovisana. S druge strane, mali "instant" projekat Korona bioskop, koji je podrazumevao objavljivanje video radova umetnika na dnevnom nivou, svako veče od 19 sati - kada počne policijski čas, naišao je na izuzetno dobar prijem i radovi su bili veoma gledani.

Umetnik Vladan Jeremić smatra da svaki pokušaj prenosa nečega iz objektivnog prostora na monitor postavlja pitanje samog tog medija kojim se nešto prenosi: videa, fotografije, kao i procesa digitalizacije, te je često samo pukog dokumentacijskog karaktera. "Zalažem se za to da se internet umetnost ili umetnost koja nastaje nakon etablirane ere interneta, a koristi društvene mreže kao platforme ili nove medije, dizajnira specifično za taj prostor ili interakcijski sa drugim prostorima. Hoću reći da treba prestati s nasilnim pokušajima da se sve umetničke prakse strpaju po svaku cenu u ekran", naveo je Jeremić.

Umetnica Simonida Rajčević podseća da je 90-ih godina bilo teško i naporno putovati, pa su mnoge informacije bile šerovane samo kroz fotografije i tekstove. "Mislim da je za ovu generaciju (srednju) i internet ogroman domet, posle užasnog vremena ratova, izbeglištva i inflacija, doneo je osećaj slobode i kretanja iako ne morate da se krećete", navela je ona.

Istoričar umetnosti i kustos Dejan Vasić smatra da se umetnost koja je mišljena za galerijski ili javni prostor ne može prikladno izložiti putem interneta. "Najbolji ilustrativni primer jeste pokušaj emitovanja pozorišnih predstava, i utisak je daleko ispod onog koji stičemo kada smo u pozorištu. Performans takođe nije pogodan za elektronsko posredovanje jer podrazumeva telesno prisustvo umetnika i publike u prostoru. Postoje svakako i različite forme performansa, kao i umetničkih dela u drugim medijima koji su mišljeni za ovakvu vrstu prezentacije, ali to je tema za sebe", dodao je Vasić.

Kustoskinja Muzeja Jugoslavije, istoričarka umetnosti Simona Ognjanović, smatra da se - osim ako nije reč o radu/izložbi/projektu koji je namenski mišljen za onlajn prostor, možemo pre govoriti  o nekoj vrsti digitalne dokumentacije ili reprezentacije rada, a tada se sasvim očigledno ukida primarno prostorno iskustvo, odnosno izostaje fizičko kretanje i boravak u prostoru koji omogućava doživljaj materijanosti izložbe i pojedinačnih radova, kao i njihovih međusobnih odnosa. Takođe, u tom slučaju, briše se primarni kontekst izlaganja i uvodi još jedan stepen posredovanja. Međutim, kako nijedan izlagački prostor nije neutralna platforma, već uvek i kontekst za tumačenje, utoliko visoko komercijalizovan i kontrolisan onlajn prostor direktno redefiniše status umetnosti, ali i samih posmatrača.

"Posetilac se u izlagačkom prostoru pretvara u izolovanog konzumenta umetnosti u privatnom prostoru (kućnom/radnom). Na taj način, briše se kontekst društvenosti u pogledu komunikacije i recepcije umetničkog rada koja sada postaje čin koji se izvodi u samoći i izolaciji, a samo konzumiranje umetnosti postaje "roba" u komercijalizovanom prostoru interneta. Tokom pandemije to se ispostavlja kao vrlo simptomatično i zbog toga što su upravo umetnički i kulturni sadržaji preplavili onlajn prostor, a mi smo (bili) otvoreno pozvani da ih kompulsivno i nekontrolisano trošimo kao anestizirajuće sadržaje koje obećavaju efikasan, iako privremen zaborav i beg", navela je Simona Ognjanović.

I kustoskinja u Umetničkoj galeriji "Nadežda Petrović" u Čačku Marija Radisavčević smatra da neposredni odnos i kontakt sa umetničkim delo (uglavnom) ne može ništa zameniti. " Međutim, moramo se prilagođavati situaciji kakva jeste. Onlajn izložbe, virtuelni vodiči i prezentacije su imali jasnu funkciju tokom potpunog zatvaranja i tu se video njihov potencijal i značaj za društvo i izvan konteksta karantina. Ipak, posete muzeja, galerija i drugih izlagačkih prostora nisu onemogućene, naravno ukoliko se primene sve mere zaštite", dodala je ona.

Istoričarka umetnosti Darka Radosavljević Vasiljević iz Galerije Remont smatra da prenošenjem umetnosti u virtuelni prostor mogućnost ličnog doživljaja suspendovana. I Zorana Đaković Minniti iz Kulturnog cnetra Beograda smatra da se slikom i zvukom sa nekog od ekrana zadovoljavaju određena čula, ali da je za celokupni doživljaj neophodno da uključiti sva čula, znanja i iskustva. "O tome na koji način bi trebalo da koristimo i posmatramo digitalni svet i nađemo naše adekvatno mesto u njemu, bila su tokom novembra organizovana četiri onlajn predavanja za zaposlene u Kulturnom centru Beograda. Na jednom od prvih slajdova koje smo videli pisalo je: “Ne možete daunlodovati iskustvo” i time je sve rečeno. Nije isto videti sliku Manzonijevog rada Merda d’artista i osetiti sve ono što u vama izaziva gledanje uživo", dodala je ona.

Kustos i teoretičar umetnosti Stevan Vuković navodi da neke vrste umetnosti jesu namenjene da se gledaju na monitoru, a neke ne. "To malo koja vrsta dosetljivosti umetnika ili kustosa može da promeni. Kada se prostor pretvori u sliku prostora, a volumen u vizuelnu predstavu volumena na ekranu, to je domen sagledavanja dokumentacije izložbe, a ne izložbe kakvu bi publika doživela kada bi se kretala među radovima i posmatrala ih iz različitih uglova, u skladu sa prostorom galerije ili muzeja i u odnosu spram sopstvenih telesnih proporcija", dodao je Vuković.

Kustoskinja Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu Milica Todorović ističe da je jedina prava percepcija i doživljaj umetničkog dela u neposrednom kontaktu sa njim. "Onlajn prezentacija - ma koliko bila savršena,  zadovoljava određenu saznajnu potrebu, obogaćuje informativnu upućenost, ali ograničava ili možda čak i ne provocira iskustveni, lični emotivno-intelektualni doživljaj", dodala je ona.

(SEEcult.org)